Пише: Ђорђе Баровић
Чланице Натоа већ би у јуну, на самиту у Холандији, могле да се непријатно изненаде захтевом да се издвајања за војну потрошњу попну на 3,5 процената бруто домаћег производа (БДП). У ситуацији када многе земље западне Европе не испуњавају актуелни стандард од два посто, суштинско питање је како ће до те квоте доћи много сиромашнији, пре свега земље са Западног Балкана.
Према сазнањима Ројтерса генерални секретар Натоа Марк Руте већ је предложио чланицама алијансе да повећају потрошњу за одбрану на 3,5 одсто БДП-а и да се обавежу на додатних 1,5 одсто за ширу потрошњу везану за безбедност.
У збиру, то би било оних „магичних“ пет одсто издвајања из БДП-а које је први предложио амерички председник Доналд Трамп.
Средином фебруара министар одбране САД Пит Хегсет поручио је да Трамп не одустаје од те идеје и да европски савезници унутар Натоа треба да „преузму одговорност за одбрану свог континента“ и да се суоче са „стратешким реалностима“.
„То предвиђа повећање одбрамбених буџета. Два одсто је био само почетак, али то није довољно, није ни три ни четири одсто, већ је пет одсто реално инвестирање у одбрану“, казао је Хегсет.
Нато планира да ове године сакупи око 4, 6 милијарди евра кроз директне и индиректне допринесе чланица.
„Ова средства (око 4,6 милијарди евра за 2025. годину) омогућавају Натоу да испоручи капацитете и управља целом Организацијом и њеним војним командама“, наводе у овој алијанси.
Више од 100 земаља повећало војне издатке
Према истраживању Стокхолмског међународног мировног истраживачког института (СИПРИ) из априла светски војни расходи у прошлој години порасли су на 2.718 милијарди долара што је за повећање од 9, 4 процената – највећи међугодишњи пораст од 1988. године.
„Више од 100 земаља широм света повећало је своје војне издатке 2024. године. Како владе све више дају приоритет војној безбедности, често на рачун других буџетских области, економски и друштвени компромиси могли би имати значајне последице по друштва у годинама које долазе“, рекао је Сјао Лианг, истраживач у Програму за војне издатке и производњу оружја СИПРИ-ја.
Према подацима из овог истраживања прошле године САД и Кина учествовале су скоро половину светских војних распода.
„Два највећа процентуална повећања у односу на претходну годину међу овом групом била су у Израелу (+65%) и Русији (+38%), што истиче утицај великих сукоба на трендове потрошње у 2024. години. Са 997 милијарди долара у 2024. години, војни издаци САД били су 5,7% већи него у 2023. години и 19% већи него у 2015. години. САД су остале убедљиво највећи потрошач на свету, издвајајући 3,2 пута више од другог највећег потрошача, Кине. САД су чиниле 37% глобалних војних издатака у 2024. години и 66% потрошње чланица Северноатлантског савеза (НАТО)“, истиче се у овом извештају.
Када је реч о Европи, војни расходи Немачке повећани су за 28 процената и достигли су 88,5 милијарди долара, што је чини највећим потрошачем у Централној и Западној Европи и четвртим највећим у свету. Војни расходи Пољске порасли су за 31 проценат на 38,0 милијарди долара у 2024. години, што представља 4,2 процента БДП-а ове земље.
Међутим, ни све земље из ЕУ не испуњавају потребан стандард.
Италија тако на војну потрошњу издваја 1, 49 одсто БДП-а, Португалија – 1,55, Словенија – 1, 29, а Шпанија – 1,28 БДП-а.
Земље Западног Балкана барем на папиру су око црте предвиђених војних издавања која су установљена давне 2006. године.
Према подацима Натоа за 2024. годину Албанија за војне потребе издваја 2. 02, Хрватска – 1.81, Црна Гора – 2.2, а Северна Македонија 2.22 процената БДП.
Варљиве бројке
Међутим, војни аналитичар Александар Радић сумња да су ове земље заиста толико и издвојиле.
То објашњава „елегантном статистиком“.
„Западнобалканске армије су мале и наравно када имате потенцијално мањи систем да је могуће да лакше, елегантније изведете неку статистичку величину, него крупни системи који вас у старту оптерећују са великим бројем плата, великим трошковима одржавања вежби… Војска Црне Горе рецимо има две пешадијске чете и све се врти око њих. Ако идете на формат већих армија, онда идете на батаљон, бригаду. Велики су то трошкови и наравно да ће сада владе западнобалканских земаља да се добро презноје и изнађу начин како да пређу и два посто, како да се учврсте на том нивоу статистике и да крену ка три посто. Велики су то новци. Лако је причати о статистици. Када кажете два-три посто изгледа скромно, али разлика од 0,1 је јако велики изазов за сваку од тих земаља“, каже Радић у разговору за Косово онлајн.
Додаје да земље Западног Балкана за одбрану издвајају онолико колико могу, а истовремено желе да дођу до новог наоружања.
„Наравно, сви се труде да досегну оних два посто која су од пре обећана. Сада је велики проблем како то подићи на три и по посто и од земље до земље зависи модел финансирања. Јер, нешто што је испод два посто је оно што сада служи и Хрватској и Црној Гори, Северној Македонији за финансирање персоналних и оперативних потреба“, објашњава Радић.
Наглашава да се кључна разлика у процентима ствара капиталним набавкама.
Подсећа да је Црна Гора у тај процес кренула подизањем вишегодишњег кредита, Хрватска је ушла у велики процес модернизације, а да се и Северна Македонија труди да потроши новац за војни буџет.
„Чланице Натоа из нашег региона труде се да покажу да могу да досегну два посто, али ту су около. Рачунају пензије, додатне трошкове па се статистика на годишњем нивоу креће око два посто. Е сада, повећати то на три и по посто за сада, у постојећим околностима, за земље Западног Балкана изгледа као врло озбиљан изазов“, прецизира Радић.
Упозорава да ће захтев за већим војним издвајањима за чланице Натоа са Западног Балкана бити врло озбиљан изазов.
„Биће ту проблема. Неће то бити тако лако урадити, ако већ годинама траје ‘борба’ за два посто. Тај праг се до сада показао као тешко остварљив. Далеко је три и по посто у односу на то“, казао је Радић.
Упитан како би то могло да се рефлектује на земље Западног Балкана које су у Натоу, овај аналитичар објашњава да је реч о малим оружаним снагама.
Без обзира на јасне препоруке и жеље, овај војни аналитичар каже да Нато нема механизме да казни чланице за непостизање пожељног нивоа војне потрошње.
„Наравно, то није у складу са партнерским обавезама, али ипак једна трећина земаља Нато још не може да досегне ни два процента. Тако да земље Балкана могу да пронађу оправдање за себе, ако већ неке велике земље Медитерана још нису у позицији да могу да се похвале у Бриселу да су испунили своју партнерску обавезу“, каже Радић.
Погрешан правац
„Мали испаштају не само због своје глупости, већ и глупости других, већих“, поручује политички аналитичар Неџмедин Спахију.
На овај начин коментарише могућност већих војних издавања у оквиру Натоа. Упозорава да ће се то без дилеме негативно пресликати и на Косово.
„Будући да су осим Србије, Босне и Косова све земље региона у Натоу то значи да би била велика потрошња за све наше суседе, а тиме и погоршавање њихове економије. Сходно томе доћи ће до пада и на Косову. Ми ћемо испаштати. Мали испаштају не само због своје глупости, већ и глупости других, већих“, каже Спахију за Косово онлајн.
Објашњава да најава већих издвајања за Нато указује да глобална економија бележи пад, а да у таквим односима највише страдају сиромашна подручја.
„Када Нато улаже више, онда и друге стране више улажу, а све то утиче на глобалну економију. Због тога највише страдају сиромашна подручја као што су ова наша. Заправо, када видимо сукоб у Украјини, Израелу, Палестини, а сада и између Индије и Пакистана стичемо утисак да је свет полудео, да иде у сасвим погрешном правцу. Уместо мира и спокоја, развоја технике и технологије и већег разумевања и договарања међу људима, све више се иде у сукобе који доводе планету у велику опасност“, упозорава Спахију.
Војна равноправност
Аналитичар и главни уредник Сури ТВ Бледиан Кока сматра да захтев за додатним војним улагањима чланица Натоа треба тумачити као „осигурање“ од потенцијалних изазова, а да на такву опасност указује не само рат у Украјини, већ и сукоби широм света.
„То диктира овај захтев за повећање војних издатака. Ово није једноставно повезано са оним што мисли неки званичник или држава попут САД, која изненада тражи од других земаља нешто тако тешко економски. Ово показује да је потенцијална опасност од оних које називам противницима, а не непријатељима, да, у сваком случају, морамо бити минимално равноправни са другима у могућем сукобу, за који се надам да се никада неће догодити. Ово приморава алијансу да захтева тако нешто од својих чланица. Дакле, то је захтев за војном равноправношћу и одговор на оно што ваш противник ради. Ако други постану јачи, ми не можемо ослабити“, каже Кока у разговору за Косово онлајн.
Ипак, сматра да ће Албанија веома тешко испунити захтев да чланице Натоа убудуће за одбрамбене потребе издвајају 3,5 одсто Бруто домаћег производа (БДП).
„Мислим да је захтев за одбрамбени буџет од 3,5 одсто, у албанским условима, веома тешко испунити, чак готово немогуће. То је због многих економских изазова са којима се Албанија суочава, и због многих циљева које је актуелна влада себи поставила у вези са инвестицијама у инфраструктуру, или чак концесијама, што је елемент са великим утицајем на албански државни буџет“, каже.
Подсећа да је ово била тема и управо завршених парламетарних избора у Албанији.
„Морамо имати на уму да су постојала предизборна обећања у вези са овим питањем, како од актуелне већине, тако и од опозиције. Опозиција предвиђа повећање плата и пензија, а то би био економски терет који би Албанији онемогућио да улаже до 3,5 одсто свог буџета у војску и наоружање“, подсећа Кока.
Сматра да се иза новог притиска за повећањем војне потрошње крије намера да чланице Нато поштују основну квоту улагања која износи два посто БДП-а.
„Мислим да је овај притисак да се достигне 3,5 одсто начин да се земље Натоа приморају да барем поштују оно што се сматра основном квотом војних улагања, два одсто. Према мојим информацијама, од када је Албанија ушла у Нато 2008. године до данас, овај ниво је ретко поштован у годишњим буџетима албанских влада, било за време Берише или у три владајућа мандата Раме”, истиче Кока.
Упитан колико би нова војна улагања могла да утичу на регион Западног Балкана овај аналитичар каже да Београд нека никаквих разлога за бригу због јачања војске Албаније.
„Некада, током 45 година владавине диктатора Енвера Хоџе, Албанија је имала ниво издатака за одбрану и до десет процената тадашњег годишњег буџета. Иако је земља била сиромашна, видели смо, посебно након пада тог режима, какав је војни потенцијал, у муницији и наоружању, наша земља створила. Без обзира на то какво мишљење имамо о режиму Тита или Хоџе, или Милошевића, мислим да Албанија никада није била фактор који је имао за циљ да поткопа мир и стабилност у региону“, сматра Кока.
Отуда закључује да јачање Натоа не треба разумевати као претњу, већ као гаранцију и за друге земље, па и Србију.
„Нато није претња другима, већ гаранција за све, а још више за Србију. Колико знам, није мањкало позива Србији да буде део овог савеза и верујем да ће тих позива бити и у будућности“, уверен је овај аналитичар.
Финансијске последице
Председник Евроатлантског савета Северне Македоније Исмет Рамадани каже за Косово онлајн да је захтев Натоа за већим улагањима у војну потрошњу својих чланица био очекиван, али да ће земље Западног Балкана због тога трпети финансијске последице.
„Мислим да је ово очекивано након изјаве председника САД Доналда Трампа. То није ново, јер су чак и током последњег председниковог мандата захтеви из САД били да се повећа буџет чланица Натоа како бисмо имали Нато који истински одговара на изазове које намећу геостратегија и геополитички услови“, сматра Рамадани.
Објашњава да ово повећање неће уследити одмах, а да су САД у праву када траже да и друге чланице Натоа издвајају више него до сада.
„Данас Американци учествују у Натоу са негде око 900 милијарди долара, а цела Европа, односно европске државе чланице са око 420 милијарди. Заиста, америчко оптерећење до сада у односу на буџет Натоа је превелико. Стога су њихови захтеви и очекивања пре свега на Француску и Немачку, које још увек имају капацитет да економски учествују у буџету Натоа са тим процентом“, наводи Рамадани.
Подсећа да такав „капацитет“ има и Пољска која издваја између 3,5 и четири одсто БДП, а да је Шпанија изузетак која не испуњава ни основних два посто улагања.
„Нажалост, рекао бих да су Путин и његова политика и оно што се догодило у Украјини приморали европске земље које су чланице Натоа, па чак и Сједињене Државе, да уђу у неку врсту такмичења у наоружању, а крајњи циљ је вероватно оно што је амерички председник Реган радио једно време, да увуче Русију у ту трку у наоружању. Ако Русија настави са овим капацитетом наоружања, то ће утицати на економију и животни стандард њених грађана. Дакле, ово није само наоружавање, већ и геополитички циљ доминације евроатлантских земаља, односно чланица Натоа“, уверен је Рамадани.
Сматра да ипак није добро што се толико новца издваја за војне потребе.
„Није добро што смо доведени у ситуацију где се тако велика финансијска средства издвајају за наоружање, јер је питање шта је крајња намера, шта је са наоружањем. То значи сукобе, ратове, и губи се у томе шта значи улагати у економију, улагати у добра човечанства, у стандард, у благостање грађана, без обзира да ли су у европским земљама или не“, прецизира Рамадани.
У таквој ситуацији, објашњава, до изражаја долази наменска индустрија и притисци да се купује и производи што више оружја.
„На крају крајева, мислим да то негативно утиче на нормалан живот, живот у миру и за добробит човечанства. Ово се посебно односи на грађане у балканским земљама, односно земљама Западног Балкана, који ће сада морати да трпе шта значи финансирање оружја, односно достизање тог процента који је за ове земље и даље веома висок“, наглашава Рамадани.
Сматра да ће земље региона бити тешко убедити да прихвате додатна издвајања за војску.
„Мислим да је тешко убедити их јер то директно утиче на расположење грађана земаља чланица Натоа. Али, када се направи поређење са безбедношћу грађана, односно оним што брине грађане због могуће агресије или рата, посебно сада људи помисле на Русију и Кину и све оне земље које на неки начин конкуришу земљама Натоа оружјем“, прецизира овај стручњак.
Закључује да су нова издвајања у оквиру Натоа ипак боље решење од формирања европских оружаних снага које би захтевало и нове ресурсе и финансирање, али и нову организацију, набавку нових војних система и технологија.
„У организацији која већ има традицију дугу више од 75 година мислим да би све то ишло много лакше, чак и да је то 3,5 посто за земље. Ово наравно није потребно за једну годину, највероватније, колико ја знам, 3,5 одсто би требало да се постигне негде у наредних пет година, плус 1,5 процента за десет година“, закључује Рамадани.
Извор: Косово Онлајн
