Пише: Игор Бурић
Берн је вишеструко интересантан град, у централном делу Швајцарске, на реци Арe. За Новосађане је можда најважније што је у њему студирала Милева Марић, заједно са својим супругом, Албертом Ајнштајном. Осим што је проглашен за главни град Конфедерације Хелветике, како гласи стари назив државе, Берн има и неколико културних центара који су капитални. Један од њих је Центар „Пол Кле“ у којем је актуелна изложба „Ред ствари“ посвећена једном од највећих архитеката модерне ере, познатим под псеудонимом Ле Корбизје.
Изложба открива комплексну личност, не само математички, геометријски оријентисаног генија који је изменио начин на који људи виде градове, или бар градске зграде, па и саобраћај, него и уметника, сањара, који је апсолутно био уверен да у људском садејству и са вештачким материјалима може да се оствари савршена хармонија. На изложби је представљено углавном оно што је мање познато о њему, низ скица, снимака предавања, личних предмета, колекције разгледница, уметничких радова, слика које су рађене у стилу кубизма.
Рођен као Шарл-Едвард Жанере, Ле Корбизје је поникао у малом швајцарском месту Шо де Фон. Готово на граници са Француском, то као да је одредило даљи ток његовог живота и каријере, јер је након неколицине пројеката у родном и једног већег у Женеви (Палата Лиге народа), постао највише познат по обликовању делова Париза и Марсеја. Касније је можда и највише постао познат захваљујући пројекту зграде Уједињених нација у Њујорку.
Изложба у Центру „Пол Кле“, у Берну, смештена је у једну велику, централну галерију. Од целина „по ћошковима“ води до главних радова представљеним заједно са личном заоставштином дуж централног коридора. Тако се прво наилази на ране радове, скице, опседнутост геометријом и поређењем зграда, па и целих градова са људским организмом, органима и крвотоком. Том линијом, стиже се до једног од главних делова изложбе, поставке која представља Ле Корбизјеове радове у Чандигару, индијској престоници Пенџаба. Тамо је дошла до изражаја Ле Корбизјеова опседнутост бетоном, перфекционизму спољашњих линија у сви геометријским облицима, распростирањем унутрашњости, без превише преградних зидова. Нешто слично, као и свугде у свету, има и Нови Сад, у пројекту Филозофског факултета архитекте Александра Стјепановића.
На другој страни галеријских зидова, истовремено и попут друге крајности Ле Корбизјеовог лика и дела, много личније слике неправилних линија и ониричних обриса.
Спирале, цреволики и „разбијени“ облици које је, судећи по личним предметима у колекцији, виђао у бројним природним творевинама. Могло би се рећи – нешто између Далија и Пикаса. Веома необична појава.
Извор: Дневник.рс
