Пише: Дубравка Дуца Марковић
Момчило, Моца или Баја био је наш друг из школе, Земунац, који је већ у 4. разреду примљен на аудицији у већ озбиљан бенд, Чорбу. Нисмо ми слушали ту музику али нема везе, фора нам је била, и постао је велики. Када су ови клинци наше генерације почели да праве своје новоталасне бендове, он је направио „Фрку“ и „Ма пустите ме друже“. Биле су у оном чувеном „Рокенролеру“ телевизије Београд, 1981. После „Фрке“ настали су „Бајага и Инструктори позитивне географије“, позитивна географија је нестала јер је било компликовано изговорити је на француском, али и Инструктори и Бајага трају ево већ 40 и неку годину.
Док листате ову грандиозну енциклопедијску књигу можете да видите како се време у коме сте живели мењало, како су се мењале су се фризуре, гардероба. Све је било другачије, али неке су стварали остале константа за нашу генерацију. Генерација која је увек носила старке, ми смо генерација која је одрасла у левискама 501 и те фотке су то забележиле. Документи највећих наших фотографа јасно показују да Баја никад није одустао од старки и левиски. Били су истина и црне и беле и овакве и онакве.
Књига „Бајага песме“ нам доказује да су стихови рок песама поезија, да ту нема оне дилеме да ли су или нису. Момчило овде сасвим сигурно показује да уме са речима. Као што је Боб Дyлан добио Нобелову награду, можда и Моца добије Нинову награду. Никад се не зна, али овако скупљене све на једном месту песме вас вас кроз време, као да је тај Бог окренуо уназад планету и можете да видите све те године које су прошле, беше то она пророчка „Године пролазе“.
Оно што је лепо и оно што је вероватно највећи комплимент њему и стиховима јесте да је у Американа сали у Дому омладине, сатима стајао дуги ред, вијугава црна змијица оних који су решили да купе ову књигу, да поновно прочитају ове дивне речи. Овога пута без музике, да се сете времена у коме су расли, одрастали и старили…
Зато можда симболично овај стих припада песми која зове само „Тишина“ а ми сада живимо тишину, нико није тако тишину речима и музиком описао, Момчило Бајагић Бајага јесте и зато вреди имати књигу, коју док листате сетите се времена и разумете колико музика и рок поезија могу и треба да мењају свет. Све то је љубав, рокенрол је жив а Бог неће окренути уназад планету, можда само „Падне влада“.
Извор: Данас
