Пише: Исак Асимов
Пишем чланак у четири наставка за Филд њуспејпер синдикејт почетком сваке године већ неколико година уназад, а сада, 1980, имајући на уму да се приближава и 1984. година, из ФНС су ми затражили подробну критику романа 1984 Џорџа Орвела.
Колебао сам се. Нисам се сећао скоро ничега из књиге, па сам то и рекао, али Денисон Демак, фина млада жена, моја веза са ФНС, једноставно ми је послала примерак књиге и рекла: „Прочитајте“. И тако сам је прочитао и остао сасвим запањен оним што сам прочитао. Запитао сам се колико је људи који тако самоуверено говоре о њему тај роман уопште и прочитало; или, ако јесу, да ли су ишта запамтили. Помислио сам да би требало да напишем критику, ако ни због чега другог, а оно да те људе исправим. (Извињавам се, али ја волим да исправљам људе.)
А) ПИСАЊЕ 1984
Књига под насловом 1984 објављена је 1949. године. Написао ју је Ерик Артур Блер под псеудонимом Џорџ Орвел. Написана је у покушају да се прикаже како би изгледао живот у свету тоталног зла, у ком се они што контролишу државу одржавају на власти помоћу бруталне силе, извртањем истине, непрестаним преправљањем историје и, уопште, опчињавањем људи.
Тај зли свет смештен је само 35 година у будућност, тако да би чак и људи који су већ били у својим раним средњим годинама у време објављивања књиге могли да дочекају да виде да ли су проживели нормалан живот.
Ја сам, на пример, већ био ожењен када се књига појавила, а ево нас сад на мање од четири године од те апокалиптичне године (јер „1984“ је постала година повезана са ужасима управо због Орвелове књиге) и веома је вероватно да ћу доживети да то видим.
У овом поглављу ћу расправљати о књизи, али најпре: Ко је био Блер/Орвел и зашто је написао књигу?
Блер је рођен 1903. године са статусом британског џентлмена. Отац му је био запослен при Индијској цивилној служби, а и сам Блер живео је животом представника британске империје. Школовао се на Итону, служио у Бурми, и томе слично.
Међутим, да би био до краја енглески џентлмен недостајало му је новца. Осим тога, тад није желео да проведе живот радећи досадне канцеларијске послове; хтео да је буде писац. Треће, осећао је грижу савести због припадности вишој класи.
Предавање проф. др Мила Ломпара о Џорџу Орвелу и Милошу Црњанском у Шпанском грађанском рату
И тако је крајем 1920-их урадио оно што су многи имућни млади Американци радили 1960-их. Укратко, постао је оно што ћемо касније називати „хипијем“. Живео је у бедним условима у Лондону и Паризу, петљао се са становницима сиротињских четврти и скитницама и поистовећивао се са њима, успевао је да примири сопствену савест и истовремено прикупи грађу за своје прве књиге.
Окренуо се политичкој левици, постао је социјалиста и борио се на страни лојалиста у Шпанији 1930-их. Тамо се затекао усред секташких сукоба између различитих левичарских фракција, а пошто је веровао у џентлменски енглески облик социјализма, неминовно се нашао на страни губитника. Насупрот њему били су страствени шпански анархисти, синдикалисти, као и комунисти, који су са горчином замерали на чињеници да им се нужност борбе против Франка испречила на путу међусобних обрачуна. Комунисти су били најбоље организовани и победили су, па је Орвел морао да оде из Шпаније, убеђен да би, да није то урадио, био убијен. Од тада, па све до краја живота, водио је лични књижевни рат против комуниста, одлучан да речима победи у бици коју је на терену изгубио.
Током Другог светског рата, када је био одбијен на регрутацији, повезао се са левим крилом британске Лабуристичке партије, али није са превише симпатија гледао на њихова становишта, пошто му се чак и њихова лабава верзија социјализма чинила превише организованом за њега.
Није га баш много погађала, очигледно, ни нацистичка варијанта тоталитаризма, јер га је окупирао лични рат против стаљинистичког комунизма. Сходно томе је, када се Велика Британија борила за опстанак против нацизма, а Совјетски Савез се борио као савезник и тој борби је допринео са сразмерно много више живота, одлучности и храбрости, Орвел је написао Животињску фарму, као сатиру на Руску револуцију и оно што јој је уследило, приказујући је као побуну домаћих животиња против људских газда.
Животињску фарму је завршио 1944. године и имао је муке да нађе издавача пошто то и није било посебно згодан тренутак да се стаје на жуљ совјетима. Међутим, чим је рат окончан, Совјетски Савез постао је легитимна мета и Животињска фарма је објављена. Дочекана је са мноштвом похвала, а Орвел је постао довољно успешан да се пензионише и посвети свом ремек-делу, роману 1984.
Та књига описала је друштво тако као да се стаљинистичка Русија из 1930-их простире широм света, а та слика насликана је отровним бојама припадника супарничке левичарске секте.
Други облици тоталитаризма играју мале улоге. Тек понегде спомињу се нацисти или инквизиција. На самом почеку појављује се и понека референца на Јевреје, скоро као да ће они бити мета прогона, али се то убрзо губи, као да Орвел није хтео да читаоци погрешно поистовете негативце са нацистима. Представљен је стаљинизам и само стаљинизам.
Кад је књига објављена 1949. године, Хладни рат је био на врхунцу. Зато се и књига испоставила популарном. На западу скоро да је било питање патриотизма купити је и разговарати о њој, а можда и прочитати неке делове из ње, иако ју је, према мом мишљењу, више људи куповало и причало о њој него што ју је читало, јер је то ужасно досадна књига – дидактична, репетитивна и скоро па статична. Испрва је била најпопуларнија међу људима који су нагињали конзервативној страни политичког спектра, јер је то била јасно уперена антисовјетска полемика, а представа живота пројектована на Лондон из 1984. године прилично је личила на оно како су конзервативци замишљали живот у Москви 1949.
Током Макартијеве ере у Сједињеним Америчким Државама 1984 је постајала све популарнија међу онима који су нагињали либералној страни политичког спектра, јер се чинило да САД почетком 1950-их почиње да се креће у смеру контроле мњења и да сва она зла каква је описао Орвел хрле ка нама. Отуд је у предговору брошираном издању које је објавила New American Library 1961. године либерални психоаналитичар и филозоф Ерих Фром закључио следеће:
Књиге попут Орвелове су снажна упозорења и било би најнезахвалније ако би читалац 1984 књигу самозадовољно тумачио као још један опис стаљинистичког варварства, а не би видео да говори и о нама.
Међутим, чак и ако се стаљинизам и макартизам оставе по страни, све више Американаца постајало је свесно тога колико власти постају „велике“; колико су повећани порези; како су одједном правила и прописи премрежили пословање, па чак и обичан живот; како се информације везане за сваки детаљ приватног живота преносе у досијеа не само владиних бироа, него и приватних система кредитирања.
1984 је отуд почела да се односи не само стаљинизам, па ни на диктатуре генерално, него просто на власт. Чак је и државни патернализам деловао „орвеловски“, а крилатица „Велики брат те посматра“ почела је да означава све што је прерасло способности појединца да га контролише.
Симптоми 1984 нису били само велика влада и крупни бизнис, већ и велика наука, велики синдикати, било шта што је „велико“. Заправо, 1984-офобија је толико продрла у свест многих који књигу нису ни прочитали и немају представу шта је садржано у њој, да се човек запита шта ће бити са нама након 31. децембра 1984. Када осване први дан Нове 1985. године, а Сједињене Америчке Државе и даље буду постојале и суочавале се са готово истим проблемима са којима се суочавају и данас, како ћемо изражавати страхове од било ког аспекта живота који нас испуњава стрепњом? Који нови датум можемо да измислимо да заузме место 1984. године?
Орвел није доживео да види како његова књига постиже успех какав је постигла. Није сведочио начину на који је од 1984. направио годину која ће прогањати цео један нараштај Американаца. Орвел је умро од туберкулозе у лондонској болници у јануару 1950. године, само неколико месеци након што је књига објављена, у 47. години живота. Свест о томе да ће неминовно умрети можда је допринела горчини у књизи.
Б) НАУЧНА ФАНТАСТИКА У 1984
Многи људи мисле да је 1984 научнофантастични роман, али скоро једина ствар у вези са овом књигом која би водила ка таквој претпоставци је чињеница да се радња наводно одиграва у будућности. Није тако! Орвел није имао осећаја за будућност, а прича је измештена више географски него временски. Лондон у ком се прича дешава није толико премештен 35 година напред у будућност, из 1949 у 1984, колико је премештен више од 1.500 километара источно, према Москви.
Орвел замишља да је Велика Британија прошла кроз револуцију сличну Октобарској револуцији и да је прошла све фазе развоја кроз које је прошао и СССР. Совјети су имали низ чистки 1930-их, тако да је и Енглсоц (Енглески социјализам) имао низ чистки 1950-их. Совјети су једног од својих револуционара, Лава Троцког, претворили у негативца, задржавајући његовог ривала, Јосифа Стаљина, као хероја. И Енглсоц је, дакле, једног од својих револуционара, Емануела Голдштајна, претворио у негативца, задржавајући његовог ривала, са брковима попут Стаљинових, као хероја.
Ту није остављена могућност измене, ма ни за мрву. Голдштајн, попут Троцког, има „мршаво јеврејско лице, са ореолом великих коврџа седе косе и козју брадицу“. Орвел очигледно не жели да збуњује дајући Стаљину друго име, тако да га зове просто „Велики брат“.
На самом почетку приче постаје јасно да телевизија (која је настајала у време када је књига написана) служи као оруђе за индоктринацију људи, пошто пријемници не могу да буду искључени. (А у руинираном Лондону, у ком ништа не ради, ови пријемници се, очигледно, никада не кваре.)
Велики орвеловски допринос технологији будућности је у томе да је телевизија двосмерна, а да људи, приморани да гледају и слушају телевизијски екран могу и сами да буду виђени и прислушкивани у сваком тренутку и под сталним су надзором, чак и када спавају или су у купатилу.
Отуд и значење фразе “Велики брат те посматра”. То је необично неефикасан систем држања свакога под контролом. Да би једна особа била под сталним надзором, то значи да нека друга особа мора стално да надзире (бар у орвеловском друштву) и то мора да ради крајње усредсређено, јер је вештина интерпретирања покрета и израза лица веома развијена.
Једна особа не може да посматра уз пуну концентрацију више од једне особе, а и то може да ради само релативно кратко пре него што пажња одлута. У најкраћем, рекао бих да би на сваку посматрану особу вероватно морало да буде пет посматрача. А онда, наравно, и сами посматрачи морају да буду посматрани, пошто у орвеловском свету нико није ослобођен сумње. Сходно томе, систем репресије помоћу двосмерне телевизије једноставно не би могао да функционише.
Орвел је и сам то схватио, па је примену ограничио само на чланове Партије. “Проли” (пролетаријат), према којима Орвел не може да сакрије своје гнушање пореклом из британских виших класа, углавном су препуштени сами себи као полусвет. (У једном тренутку у књизи он каже да сваки прол који се покаже способним буде убијен, што је рецепт преузет из спартанског односа према хелотима пре 2.500 година.) Осим тога, он уводи и систем добровољних доушника у ком деца пријављују родитеље, а комшије једни друге. То никако не може добро да функционише, јер на крају свако пријави свакога и примена свега тога мора на крају да се обустави.
Орвел није био у стању да замисли компјутере или роботе, иначе би свакога ставио под надзор машина. Наши сопствени компјутери то донекле и раде у Пореској управи (ИРС), у кредитним досијеима и слично, али нас то не води ка 1984, осим у распаљеној машти. Компјутери и тиранија не иду нужно руку подруку. Тираније су јако добро функционисале и без компјутера (погледајте нацисте), а најкомпјутеризованије нације у данашњем свету уједно су и најмање тиранске. Орвелу мањка способности да замисли (или измисли) мале промене. Његовом јунаку је у свету 1984. тешко да набави пертле или жилете. Тако је и мени у стварном свету 1980-их, јер толики људи носе ципеле без пертлања и електричне бријаче.
Осим тога, Орвел је имао технофобичну фиксацију да је сваки технолошки напредак заправо клизање низбрдо. Тако, када његов јунак пише, он “уметне перо у држаљу и лизне га да скине масноћу”. Он то ради “због осећаја да лепа, мека хартија заслужује да се по њој пише правим пером, уместо да се струже мастиљавом оловком”.
Претпостављам да је „мастиљава оловка“ заправо хемијска оловка која је почела да се користи у време када је писана 1984. То значи да Орвел каже да је нешто „написано“ правим пером, али је „настругано“ хемијском оловком. Међутим, истина је управо обрнута. Ако сте довољно стари да се сећате штила и пера, сетићете се колико су ужасно гребала, а знате да хемијске то не раде.
Ово није научна фантастика, него изобличена носталгија за прошлошћу каква никада није постојала. Чуди ме да се Орвел задржао на штилу и металном перу, а није натерао Винстона да пише финим гушчијим пером.
Орвел није био нарочито далековид ни у строго друштвеним аспектима будућности какву је представио, па је резултат тај да је орвеловски свет 1984. невероватно старомодан у поређењу са стварним светом 1980-их.
Орвел, на пример, не замишља никакве нове пороке. Његови ликови су листом зависници од џина и дувана, а део ужаса његове представе 1984. године је онај речити опис лошег квалитета тог џина и дувана. Он не предвиђа никакве нове дроге, нема марихуане, нема синтетичких халуциногена. Нико не очекује од писца научне фантастике да буде прецизан и тачан у својим прогнозама, али се свакако очекује да измисли барем неке разлике.
У свом очају (или бесу), Орвел заборавља врлине које људска бића поседују. Сви његови ликови су, на овај или онај начин, слаби или садисти, или љигави, или глупи, или одвратни. Можда већина људи и јесте таква, или Орвел тиме жели да укаже на то какви ће сви постати под тиранијом, али рекао бих да је чак и под најгорим тиранијама до сада било храбрих мушкараца и жена који пружали отпор тиранима до смрти и чије су личне историје пламенови што бљеште у општој тами. Макар и само по томе што у 1984. нема ни наговештаја тако нечега, она не личи на стварни свет 1980-их.
Није предвидео ни било какву другачију улогу жена или јењавање стереотипа о женама из 1949. године. Постоје само два важна женска лика. Једна је снажна, тупава жена из редова „прола“, вечита праља која непрестано пева популарну песму са речима типичним за 1930-е и 1940-е (коју Орвел ситничаво одбацује као „смеће“, у блаженом незнању о доласку хард рока). Друга је јунакиња, Џулија, сексуално промискуитетна (и макар потакнута на храбра дела својим занимањем за секс), иначе такође тупава. Када јој јунак, Винстон, чита књигу у књизи у којој се објашњава природа орвеловског света, она на то реагује тако што заспи. Мада, пошто трактат који Винстон чита успављујуће заглупљујућ, то је можда пре знак да је Џулија веома бистра него да није.
Укратко, ако 1984 мора да се сматра научном фантастиком, онда је то јако лоша научна фантастика.
В) ВЛАСТ У 1984
Орвелова 1984 је слика свемоћне државе и допринела је томе да појам “свеприсутне власти” постане веома страшан. Ипак, ваљало би имати на уму да је свет крајем 1940-их, у ком је Орвел писао своју књигу, био свет у ком су постојале, и још су биле присутне, велике државе са правим тиранима, појединцима чија је свака жеља, колико год она била неправедна, окрутна или опака, била закон. Штавише, чинило се да су такви тирани несмењиви, осим пуким случајем деловања неке спољашње силе.
Бенито Мусолини у Италији, након 21 године апсолутне власти, био је свргнут, али само зато што је његова земља претрпела пораз у рату. Адолф Хитлер у Немачкој, далеко моћнији и бруталнији тиранин, владао је челичном песницом 12 година, па ипак ни пораз, сам по себи, није довео до његовог свргавања. Иако је област којом је владао постајала све мања, и мања, и мања са наиласком надмоћне војске његових противника са истока и запада, он је остао апсолутни тиранин у сваком простору који је контролисао, чак и када је то био само бункер у ком је извршио самоубиство. Нико се није усудио да га уклони све док он сам себе није уклонио. (Било је завера против њега, да не буде забуне, али никада нису успеле, понекад због хирова судбине који су се могли објаснити само претпоставком да га неко “тамо доле” воли.)
Међутим, Орвел није имао времена ни за Мусолинија ни за Хитлера. Његов непријатељ био је Стаљин, а у време када је објављена 1984 он је већ 25 година држао Совјетски Савез у медвеђем загрљају од ког пуцају ребра, преживео је ужасан рат у ком је његов народ претрпео огромне губитке, а опет је био јачи него икада. Орвелу мора да се чинило да Стаљина не могу да уздрмају ни време ни судбина, него ће живети вечно и да ће бити све снажнији. И управо је тако Орвел замислио Великог Брата.
Наравно, није стварно испало тако. Орвел није поживео довољно дуго да то види, али Стаљин је умро само три године након што је 1984 објављена, недуго затим су и његов режим прогласили тиранијом, а то је урадило – погодите ко – совјетско руководство.
Совјетски Савез је и даље Совјетски Савез, али није стаљинистички, а непријатеље државе више не ликвидирају (Орвел уместо тога користи реч “испаравају”, што су једине мале промене које он успева да изведе) са баш толиком необузданошћу. Такође, Мао Цедунг је умро у Кини, и мада он сам није отворено осуђен, његови блиски сарадници, познати као “банда четворице”, убрзо су лишени статуса божанстава. И мада је Кина и даље Кина, више није маоистичка.
Франко од Шпаније умро је у свом кревету док је, до последњег даха, остао неупитни вођа, као што је био и током скоро 40 година до тада, а непосредно након што је издахнуо, фашизам се напрасно распршио у Шпанији, као и у Португалу након Салазарове смрти. Укратко, Велика Браћа заиста умиру, или је бар до сада тако било, а када умру, владе се мењају, а увек их смењују блажи режими.
То не значи да се неће јавити нови тирани, али ће и они умрети. Бар смо ми у стварним 1980-им уверени да хоће, а бесмртни Велики Брат још није права претња. У ствари, ако ништа друго, владе из 1980-их чине се опасно слабим. Напредак технологије гурнуо је моћно оружје, експлозив, митраљезе и брзе аутомобиле у руке урбаних терориста који могу некажњено да киднапују, отимају авионе, пуцају и узимају таоце, док владе све то прате мање-више беспомоћно.
Осим бесмртности Великог Брата, Орвел представља још два начина за одржавање вечне тираније. Први је: понудите некога или нешто што треба мрзети. У орвеловском свету то је био Емануел Голдштајн, према коме је мржња грађена и оркестрирана као роботизована масовна функција. Није то, наравно, ништа ново. Сви народи света користили су разне суседе у сврху мржње. То се толико лако спроводи и људској природи је толико блиско да се човек запита зашто су у орвеловском свету уопште потребне организоване кампање ширења мржње.
Тешко да су потребне било какве лукаве психолошке манипулације масама да би Арапи замрзели Израелце, Грци Турке или ирски католици ирске протестанте и обрнуто у сваком од тих примера. Истина је да су нацисти организовали масовне митинге са делиријумом у каквом је сваки учесник изгледа и уживао, али то није имало трајног ефекта. Чим се рат пренео на немачко тло, Немци су се покорно предавали, као да никада у животу нису узвикнули “Сиг Хajл”.
Друго: преправите историју. Скоро свакоме од оних неколико појединаца које срећемо у 1984 посао је да брзо преправља прошлост, прилагођава статистику, редигује штампу, као да ће се неко иначе о јаду забавити да обраћа пажњу на прошлост.
Ова орвеловска преокупираност детаљима “историјских доказа” типична је за политичког секташа који увек цитира оно што је речено и урађено у прошлости да би нешто доказао некоме на другој страни, и то некоме ко увек цитира нешто сасвим супротно од онога што је речено и урађено.
Као што сваки политичар зна, никакви докази било које врсте никада нису неопходни. Потребно је само дати изјаву, било какву, довољно убедљиво да публика у њу поверује. Нико неће упоређивати лаж са чињеницама, а ако то и ураде, неће поверовати чињеницама. Мислите ли да су се Немци 1939. године претварали да су Пољаци њих напали и започели Други светски рат? Не! Пошто им је речено да је тако било, они су у то поверовали једнако озбиљно као што ви и ја верујемо да су они напали Пољаке.
Да не буде забуне, Совјети објављују нова издања своје Енциклопедије где политичари који су у ранијим издањима били представљени дугим биографијама одједном бивају сасвим изостављени, и нема сумње да је то клица орвеловске идеје, али шансе да то поприми оне размере као што је описано у 1984 равне су нули, не зато што то превазилази људску злобу, него зато што је сасвим непотребно.
Орвел придаје велики значај „новоговору“ као оруђу репресије, претварању енглеског језика у тако сведено и ограничено средство комуникације да се губи и сам речник побуне. На ту замисао дошао је из несумњиве навике да се речи скраћују. Он наводи примере где “Комунистичка интернационала” постаје “Коминтерна”, а “Geheime Staatspolizei” постаје “Гестапо”, али то није изум модерног тоталитаризма. “Vulgus mobile” је постао “моб” (руља, маса, светина); “taxi cabriolet” је постао “каб” (такси); “квазизвездани радио-извор” постао је “квазар”; “light amplification by stimulated emission of radiation” постало је “ласер” и тако даље. Нема назнака да је таквим сажимањима језик икада био ослабљен као начин изражавања.
Заправо се при политичком забашуривању пре тежило коришћењу мноштва речи уместо мало, дугачких речи уместо кратких, проширивању уместо скраћивању. Сваки вођа мањкавог образовања или ограничене памети крије се иза полетног опијања брбљивошћу. Тако је и предлог Винстона Черчила о развијање “базичног енглеског” као међународног језика (нешто што је несумњиво такође допринело “новоговору”) остао мртво слово на папиру.
Ми се, дакле, никако не приближавамо “новоговору” у његовом сажетом облику, али смо новоговор у његовом проширеном облику одувек имали и увек ћемо га имати.
Имамо међу нама и групе младих људи који говоре ствари попут: “Тако је, човече, знаш. Оно, као, тип се скроз урадио, знаш, човече. Мислим, оно, као, знаш…” и тако пет минута, а реч коју ти млади људи у ствари грозничаво траже јесте: “А?” То, међутим, није новоговор, а и то смо одувек имали. То је нешто што се у “староговору” зове “неартикулисаност”, а то није оно што је Орвел имао на уму 1949.
Д) МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ У 1984
Иако се чини да је Орвел умногоме био безнадежно заглављен у свету 1949. године, бар у једном погледу показао се изузетно проницљивим: у томе што је предвидео поделу света 1980-их на три дела. Глобални свет 1984 је свет са три суперсиле, Океанија, Еуроазија и Истазија, а то се уклапа, угрубо гледано, у три стварне суперсиле 1980-их година: Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез и Кина.
Океанија је комбинација Сједињених Држава и Британске империје. Орвел, некадашњи запосленик Империјалне цивилне службе, као да није видео да је Британска империја у другој половини 1940-их већ на издисају и да ће се распасти. Пре би се рекло да је претпостављао, у ствари, да је Британска империја доминантна чланица британско-америчке комбинације.
У крајњој линији, сва радња одиграва се у Лондону, а изрази попут “Сједињених Држава” или “Американци” се ретко, ако и уопште, спомињу. Ипак, ово је у великој мери у стилу британског шпијунског романа у ком је, посебно од Другог светског рата наовамо, Велика Британија (тренутно отприлике осамнаеста на листи војно и економски најснажнијих светских сила) схваћена као велика противница Совјетског Савеза, или Кине, или неке замишљене међународне завере, а Сједињене Државе се или никада не спомињу или су сведене на повремену појаву агента ЦИА тек реда ради.
Еуроазија је, наравно, Совјетски Савез, за који Орвел претпоставља да ће прогутати цео европски континент. Еуроазија, дакле, обухвата целу Европу, плус Сибир, а 95 одсто њеног становништва, мерено сваким стандардом, чине Европљани. Међутим, Орвел описује Еуроазијце као “стамене људе са безизражајним азијатским лицима”. Пошто Орвел и даље живи у временима када су “европски” и “азијски” еквиваленти поделе на “хероје” и “зликовце”, немогуће је критиковати Совјетски Савез одговарајућом емоцијом ако се о њему не размишља као о “азијатском”. Ово потпада под оно што се у орвеловском новоговору назива “двомисао”, а то је нешто у чему је Орвел, као и свако људско биће, прилично добар.
Џорџ Орвел: Два минута мржње; ТВ Пинк: Вести, минут, два, ТВ Информер и сви остали
Може бити, свакако, да Орвел не мисли на Евроазију или Совјетски Савез, већ на своју велику bete noire Стаљина. Стаљин је Грузин, а Грузија се, пошто лежи јужно од Кавказа, строго географски гледано сматра делом Азије.
Истазија је, наравно, Кина, са различитим народима зависним од ње. Ето видовитости. У време када је Орвел писао 1984, кинески комунисти још нису преузели контролу над земљом, а многи су (посебно у Сједињеним Државама) давали све од себе да обезбеде да антикомуниста Чанг Кај Шек задржи власт. Када су комунисти победили, део нашироко прихваћеног става на Западу био је ће Кинези бити под потпуном контролом Совјета, а да ће Кина и Совјетски Савез чинити монолитну комунистичку силу. Орвел не само да је предвидео победу комуниста (он је, заправо, ту победу видео свуда), већ је предвидео и да Русија и Кина неће формирати монолитни блок, већ да ће постати смртни непријатељи. У томе му је можда помогло и лично искуство секташа на левици. Он није гајио десничарске предрасуде о томе да су левичари јединствени и неразлучиви негативци. Знао је да ће се они међусобно борити око најситнијих доктринарних питања подједнако жестоко као и најпобожнији хришћани.
Предвидео је и перманентно ратно стање између ова три дела света; стање перманентне пат-позиције при каквом се савези стално мењају, али тако да су увек најјачој супротстављене две преостале силе. То је био старомодни систем “равнотеже сила” који се користио у античкој Грчкој, средњовековној Италији и на почецима модерног доба у Европи.
Орвелова грешка била је у уверењу да је неопходан стварни рат да би се тај систем равнотеже сила одржао на вртешци. Заправо, у једном од смешнијих делова књиге, он надугачко и нашироко анализира неопходност перманентног рата као средства за трошење светске производње и црпења ресурса, чиме се одржава стратификованост друштва на вишу, средњу и нижу класу. (Ово звучи као веома левичарско објашњење рата као исхода завере сковане уз велике потешкоће.)
У стварности, деценије након 1945. биле су необично мирне у поређењу са деценијама пре тога. Локалних ратова било је у изобиљу, али не и општег рата. Ипак, рат није неопходан као очајнички потез за трошење светских ресурса. То може да се постигне и другачијим методама, попут бесконачног повећања бројности становништва и потрошње енергије, а Орвел не разматра ни једну од те две.
Орвел није предвидео ниједну од значајних економских промена које су се догодиле након Другог светског рата. Није предвидео улогу нафте, њену све мању доступност или повећање цене, као ни ескалацију моћи оних народа под чијом је контролом. Не сећам се да је икада поменуо реч “нафта”.
Али можда је довољно близу да се Орвелу призна видовитост ако уместо речи “рат” употребимо израз “хладни рат”. У стварности је постојао мање-више непрекидан “хладни рат” који је служио да одржи високу стопу запослености и реши неке краткорочне економске проблеме (по цену стварања много већих дугорочних проблема). А тај хладни рат је сасвим довољан да исцрпи ресурсе.
Штавише, савези се и јесу мењали баш онако како је Орвел предвидео и то скоро исто тако нагло. Када се чинило да су Сједињене Државе свемоћне, Совјетски Савез и Кина су били нападно антиамерички настројени и у својеврсном савезу. Како је америчка моћ опадала, Совјетски Савез и Кина су се разишли и једно време је свака од ове три силе подједнако нападала друге две. А потом, када је Совјетски Савез почео да се чини нарочито моћним, никао је својеврсни савез између Сјединих Држава и Кине, пошто су тада сарађивале у оцрњивању Совјетског Савеза, а истовремено су благонаклоно говориле једна о другој.
У роману 1984 је свака промена савезништва подразумевала оргију прекрајања историје. У стварном животу таква будалаштина није неопходна. Јавност се лако окреће с једне стране на другу и прихвата промене околности без икаквог обзира према прошлости. На пример, Јапанци су се до 1950-их трансформисали из неописивих негативаца у пријатеље, док су Кинези кренули у супротном смеру, а да се притом нико није потрудио да избрише Перл Харбур из сећања. Никога, забога милога, није било брига.
Орвел наводи да се његове три велике силе добровољно одричу употребе нуклеарних бомби и, истини за вољу, такве бомбе нису коришћене у рату још од 1945. године. Међутим, можда је то тако зато што су једине силе са великим нуклеарним арсеналима, Сједињене Државе и Совјетски Савез, избегавале директан међусобни сукоб. Да је дошло до стварног рата, велико је питање да ли једна или друга страна на крају не би прихватила као нужност притискање дугмета. У том погледу, Орвел можда заостаје за реалношћу. Лондон, додуше, повремено трпи ракетне нападе, који веома подсећају на оружја В-1 или В-2 из 1944. године, а град је у потпуном расулу типичном за 1945. годину. Орвел није успео да учини 1984. превише другачијом од 1944. у том смислу.
Заправо, Орвел јасно истиче да је до 1984. године универзални комунизам трију суперсила угушио науку и свео је на бескорисну работу, осим у областима неопходним за ратовање. Нема сумње да су нације спремније да улажу у науку тамо где су примене у ратовању јасно видљиве, али не постоји начин, нажалост, да се примене у рату одвоје од примена у миру.
Наука је јединствена целина и у њој би потенцијално све могло да се повеже са ратом и уништењем. Наука стога није угушена, већ наставља да се развија, не само у Сједињеним Државама, западној Европи и Јапану, већ и у Совјетском Савезу и Кини. Напреци у наукама су сувише бројни да бисмо покушали да их попишемо, али помислите само на ласере и компјутере као на “оружја за рат” са бесконачним примерима примене у миру.
Дакле, да сумирамо: Џорџ Орвел се у роману 1984, према мом мишљењу, више упуштао у лични обрачун са стаљинизмом него што је покушавао да предвиди будућност. Није имао научнофантастичну жицу за предвиђање уверљиве будућности и, заправо, у скоро свим примерима свет из 1984 нема никакве везе са стварним светом из 1980-их година.
Свет може да крене путем комунизма, ако не до 1984, онда до неког не много каснијег датума; или може да дочека уништење цивилизације. Међутим, ако се то догоди, догодиће се сасвим другачије него што је то приказано у 1984. А ако покушамо да спречимо било који од тих исхода замишљајући да је 1984 тачна, бранићемо се од напада из погрешног правца и изгубићемо.
Извор: The New Yorker
Превод: Матија Јовандић/Глиф
