Пише: Весна Девић
У оквиру овонедјељне Дијалошке трибине, одржане у уторак, 1. априла, у парохијској сали Цркве Светог Ђорђа под Горицом, протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина Храма Светог Ђорђа под Горицом и ђакон Лука Павићевић, служитељ при овоме храму, говорили су о томе шта вријеме Васкршњег поста издваја од остатка Црквене године, као и о богослужбеним карактеристикама Часног поста.
Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да за православне хришћане период Часног поста представља посебно вријеме, најљепши дио Црквене године, зато што је Васкрс најважнији празник наше вјере, темељ и основа наше вјере.
„Како нас поучава богоносни апостол Павле: Ако Христос није васкрсао, онда је узалуд вјера наша; све је узалуд, могли би рећи, из перспективе вјере, онда је и живот узалудан. Међутим, како је Христос васкрсао и како је Он темељ и основа нашега живљења, онда и овај период у којем се налазимо је важан, најважнији, зато што нас он у ствари припрема за тај најважнији празник, догађај наше вјере – за Христово васкрсење. Зато се овом периоду увијек хришћани радују и то је свима нама нова шанса. Даје нам наду да ћемо се потрудити, да ћемо успјети да у свом животу остваримо оно што је уписано у нашем бићу, оно што је основа нашег бића, а то је да живимо по Богу и да живимо са Богом. И зато нам је Васкршњи пост увијек та нова шанса, да то остваримо и да уђемо у радост Христовог васкрсења, да га славимо, да доживимо наново ту радост, којом иначе хришћани живе и коју хришћани проповиједају и коју прави хришћани увијек свједоче“, истакао је о. Мирчета Шљиванчанин.
Ђакон Лука Павићевић говорио је по чему се у богослужбеном животу Цркве ови дани Часног поста разликују од других дана, уз подсјећање на припремне недјеље, које нам пред сами почетак поста дају поуке о покајању, не осуђувању ближњега, праштању…
„Онда улазимо у почетак самог Великога поста и улазимо у то покајно, истовремено тужно расположење, свјесности себе и својих сагрешења, што ћемо видјети и у молитви Јефрема Сирина, која се чита током сваке службе вечерње, а и других служби: Господи и Владико живота мојего, дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија, не дажд ми. Дух же целомудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве, даруј ми рабу Твојему.Јеј, Господи Царју, даруј ми зрјети моја прегрешенија, и не осуждати брата мојего, јако благословен јеси во вјеки вјеков. И ту можемо сагледати суштину расположења који човјек хришћанин треба да има у Великоме посту – то покајно расположење. Једна од разлика је и то што у току седмице, пет дана, немамо свечане, саборне Литургије, већ сриједом и петком имамо Литургије пређеосвећених дарова. То су вечерње службе са тајном Евхаристије и са доста читања Светога писма“, рекао је између осталог ђакон Лука Павићевић.
Кроз Дијалошку трибину сабране је водио домаћин – протојереј–ставрофор Гојко Перовић.
