Пише: Александар Живковић
Често их називају дјеца са посебним потребама. Ипак, више волим да кажем: дјеца са посебним благословом. Јуче су се и у Црној Гори њихови родитељи најављујући протест пред Владом, изборили за више медијске пажње. Скупштина је поводом дана особа са аутизмом била освјетљена у плаво, а њен предсједник, Андрија Мандић, најавио је да ће до краја априла бити формирана радна група за рјешавање проблема. Укључивање Скупштине и Владе у ово питање збиља је потребно, јер и др Вук Кадић из Фонда за здравствено осигурање каже да су њихове надлежности ограничене, укрштене са локалним самоуправама (а знамо како у Црној Гори то зна траљаво да иде); осим тога, исправно примјећује Кадић, потребан је интердисциплинарн приступ проблему.
Но, на првом мјесту потребан је – човјек. Човјек у власти који би схватио наше родитеље и дјецу са посебним благословом. Човјек у струци – који би је уздигао на онај ниво на који је то у Србији учинио професор Светомир Бојанин.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Не кажем да људи и људскоти немамо, морамо да будемо свјесни да земља са бројем становника какав има Црна Гора не може да развије све медицинско-рехабилитационе гране, и зато је јучерашњи дан важан у смислу постављања приоритета.
Шта траже родитељи дјеце са посебним благословом? Успостављање критеријума ране интервенције, отварање Дневног центра у Подгорици, довољан број педагошких асистената, доношење Закона о родитељу-његоватељу. Све то захтјева и средства и вријеме, али није недостижно. За почетак, аутору ових редака, чини се да је најпотребније уложити у стручни кадар. И препустити му да креира, по најбољим свјетским искуствима, систем бриге о дјеци са посебним благословом.
