Пише: Елис Бекташ
Необична се олуја подигла над овогодишњим Еуросонгом у Аустрији, када је неколико европских земаља најавило бојкот учешћа због присуства израелског представника. Аустријски државни секретар Сеп Шелхорн промптно је реаговао, оштро осудивши такве одлуке. Културни су бојкоти, рекао је, „глупи и узалудни“.. Тешко је не сагласити се са том изјавом, изреченом са орловски високе, бирократске позиције. Ипак, већ у сљедећем тренутку, примјећује се парадокс који пријети да ову лекцију учини не баш тако читком.
Аустријски државни чиновнички апарат, који се декларативно залаже за отворену културну сцену, у пракси није пријатељски простор за умјетнике који званично наступају у име Русије. Они се по аутоматизму стављају у дискриминисан положај, јер њихово умјетничко постојање подлијеже сумњи због погрешног пасоша. У исто вријеме, извођачи који долазе из Израела под владајућим Нетањахуовим режимом преко црвеног тепиха иду све до бине, без питања или ограничења.
Ова политика двоструких аршина отвара неколико питања која, додуше, нису нова, али у постојећој констелацији међународних односа постају особито оштра. Прво, зашто би аустријски државни апарат био толико наклоњен Израелу? Да ли је то због хуманистичких принципа, осјећаја моралне одговорности или посвећености умјетничкој слободи? Или, пак, иза тога стоји нека дубља, идеолошка потка, готово фетишистички афинитет према закашњелој историјској побједи идеологије која је тежила ка уклањању Јевреја са тла Европе?
Тешко је о овоме говорити без стрепње коју никаква иронија не може одагнати. Аустрија, која је била епицентар и симбол катастрофалних хисторијских грешака прошлог вијека, данас поносом истиче свој „проевропски“ и „хуманистички“ кредо. Но, баци ли се поглед на јачање партија попут АФД, као и на бујање нових облика ревизионизма, нико разложан не може бити увјерен да иза фаворизирања Израела на Еуросонгу стоје само културолошки, умјетнички и естрадни разлози? Можда је аустријском државном апарату милији Израел који са Блиског истока долази на Еуросонг, него европски Јевреј који учествује на тој смотри музичког шунда и кича.
Бојкот, ког Шелхорн Шелхорн, јест будаласт и у начелу штета, јер културни догађаји не би смјели бити наставак бојишта другим средствима. Но, немала иронија лежи у чињеници да је најављени бојкот Еуросонга од стране неколико европских држава заправо једини досљедан одговор на аустријску, и не само аустријску, политику двоструких стандарда. Јер док се пјесме Израела славе и промовишу као манифестација слободе и умјетничке аутономије, извођачи из Русије, чак и када немају никакве везе с ратом или политиком, бивају кажњени искључиво због географске и политичке припадности.
Еуросонг, наводно деполитизовани фестивал, претворен је у огледало европских удвојених стандарда, у којима изопачени хуманизам и регресивна идеологија иду руку под руку и цупкају на ритмове израелских пјесмица које се на њему изводе. Аустријски државни секретар може до миле воље цијукати о бојкоту као глупој одлуци, али све док се умјетници рангирају по пасошима и политичкој припадности, јасно је да умјетност није имуна на игру моћи и да он реагује с позиције изопачене недосљедности. За њега је Русија непожељна на Еуросонгу јер убија њему сличне и блиске, Израел је добродошао јер убија тамо неке дивљаке.
Повијесно нас искуство учи да са аустријским политичарима треба бити нарочито опрезан, и када према Јеврејима гаје наказну мржњу, попут Хитлера, и када Јевреје настрано љубе, попут Шелхорна. И љубави и мржње битни су састојци од којих је саздана човјекова стварност, али без досљедности оне не могу створити подношљиво друштво. Зато би Шелхорн, ако претендује да буде доживљен озбиљно, морао искористити свој политички утицај и изборити се за повратак Русије на Еуросонг који се одржава у његовој Аустрији, а потом, као Европљанин и у име тог чудног континента чије границе обухватају и дивљачки разорену Газу, упутити барем симболичко извињење СР Југославији која је за пуно мање гријехе удаљена са те фриволне музичке смотре.
