Пише: Милорад Дурутовић
„Зато, љубазна браћо моја, нека сваки човјек буде брз чути а спор говорити и спор срдити се“ (Саборна посланица светога Апостола Јакова, I−19)
Колико пута вам се десило да ношени неким новим сазнањем, открићем неке ново истине о себи и животу, устрептале душе, похитате у сусрет неком пријатељу како бисте подијелили новостечено откриће, можда терет, можда дио крста, а пријатељ вас након двије реченице прекине: „Знам ја то“?
Колико пута вам се, дакле, десило да неко са шачицом ријечи обезвриједи ваше сазријевање у ријечима, у Логосу; обезвриједи вашу свјесну или несвјесну потребу за исповиједањем, за дијељењем терета, или љубави?
Па ипак, љубазна браћо моја, не срдите се на свог умишљеног пријатеља, можда још није дозрео до ваших ријечи.
