Пише: Кетрин Тејлор
У једној заједљивој колумни објављеној у листу The New York Times 1971. године, новинарка Џоан Дидион записала је: „Читати много Дорис Лесинг у кратком временском размаку значи имати утисак да је изворни ‘hound of heaven’ запосео поткровље. Она друге госте ума посматра са жарким презиром.“ У тој реченици осећа се трачак ироничне дрскости: зар није управо њена сопствена пажљиво изрежирана, наизглед нехајна подругљивост винула Дидионову до славе? Још болније, можда, Дидион је тврдила да Лесинг „не жели да ‘пише добро’“. Ауторка је оптужена да је заокупљена искључиво „космичком реформом“, да тврдоглаво гура одређену идеологију науштрб онога што се назива „добром“ прозом.
Па ипак, тај „hound of heaven“ био је, и остао, снажан позив на буђење, а у погледу њених идеја, њене бриљантности и непристајања на конвенције, њеног упорног несврставања. Код Лесинг нема ничег предвидљивог ни млаког, ни као ауторке ни као личности. Упркос томе што наводно није „писала добро“, касније ће, додуше помало гунђајући, освојити највише књижевно признање, Нобелову награду за књижевност 2007. године. Лесинг је одбацивала конформизам у немирној потрази за „космичком реформом“, изразом који, чак и када се издвоји из контекста, на необичан начин, можда и ненамерно, ласка њеном делу.
Визија Дорис Лесинг и њен трајни статус аутсајдера су за мене њено писање учинили пресудним још од тренутка када сам је први пут читала у Јоркширу осамдесетих година, са четрнаест или петнаест година: као тинејџерка гладна примера аутентичног, проживљеног, интелектуалног феминистичког искуства. Део привлачности лежао је и у њеној биографији, симболизованој кретањем преко континената, док су промене имена места одражавале политичке потресе XX века. Рођена је у октобру 1919. у Персији, данашњем Ирану, а одрасла у Јужној Родезији, данашњем Зимбабвеу: најпре као дете империје, затим као послератна емигранткиња у Уједињено Краљевство 1949. године, где је остала до краја живота. Умрла је 2013. године, у деведесет четвртој. Као страствена комунисткиња, напустила је Партију након инвазије Совјетског Савеза на Мађарску 1956. године. А можда најтеже оптужбе стизале су због тога што Лесинг, чак и у некролозима именована као „лоша мајка“ која је „напустила“ двоје деце из првог брака, никада није пристала да се покори стереотипу о томе каква би „права“ жена требало да буде.
Њен необични живот преточен је у кратке приче, романе, новинске текстове и две запаљиве аутобиографије. Када сам једном насумично посегнула за њеним опусом на полици своје мајке, романом Златна бележница из 1962, књигом која јој је донела славу и која се од тада сматра једним од кључних дела феминистичке књижевности, чинила сам и сопствени мали, ограничени чин побуне. Као ученица која је често бежала са часова из своје снобовске школе за девојке, проводила сам тинејџерске године кришом одлазећи у женске протестне кампове код ваздухопловне базе Гринхем Комон у Беркширу. Нешто ближе кући посматрала сам разарање рударског штрајка 1984–1985, гледајући како жене из тих заједница стичу нову снагу у борби против затварања рудника. Појавила сам се чак и као статисткиња у апокалиптичном филму Threads из 1984, у којем је мој родни град Шефилд уништен у измишљеном нуклеарном нападу.
Сада схватам да сам у свим тим поступцима заправо следила део оног антиауторитарног духа који прожима живот и дело Дорис Лесинг. Постоји једна знаменита фотографија снимљена у септембру 1961. на протесту покрета Ban the Bomb на Трафалгар скверу у Лондону. На њој су Дорис Лесинг заједно са глумицом Ванесом Редгрејв и драматурзима Џоном Озборном и Шелагом Деланијем. Сви изгледају истовремено необјашњиво елегантно, одлучно и младо, и сви су касније ухапшени. То је била слика гламурозног отпора. Неких двадесетак година касније и ја ћу, знатно мање фотогенично, учествовати у масовним „die-in“ протестима које је организовао покрет Кампања за нуклеарно разоружавање.
Код куће су се књиге Лесинг на полицама налазиле између дела великих свештеница женског писма, попут Симон де Бовоар, Едне О’Брајен и Ајрис Мардок. Књиге моје мајке биле су одвојене од очевих зидом димњака. Његова збирка књига, као замрзнута у времену, није се ни смањивала ни допуњавала откако је он, када сам имала девет година, практично ишчезао из наших живота. Све старо и гломазно, породица, пријатељи, деца, ствари, остало је иза њега док је он одлазио у свој нови, слободни живот. Мојој мајци остали су банкрот, брига о деци без икакве помоћи, притисак да буде једини хранилац породице и стигма жене која је, у касним четрдесетим годинама, постала разведеница.
Типично за моју мајку, она је ту стигму претворила у неку врсту примамљивости: почела је да издаје собе у нашој кући која је одједном постала прескупа за одржавање и све запуштенија, а убрзо се учланила и у Лабуристичку партију, која је још крајем седамдесетих била изразито левичарски настројена организација. Иако је током читавог брака радила као учитељица, а затим као власница књижаре, у њеном пасошу је као занимање стајало „домаћица“. Та врста самонегирања тада ме је љутила, а љути ме и данас. Моја мајка, снажна, независна, прилагодљива и сналажљива, која ме је стално подсећала да ћу морати сама да зарађујем за живот, била је пре налик камелеону него декларисаној феминисткињи, помало попут Дорис Лесинг. Претпостављам да јој је Лесинг била блиска и зато што је и сама била нека врста прогнанице из колонијалног света: у случају моје мајке из руралног Новог Зеланда, где је тридесетих и четрдесетих година одрастала у сиромаштву и насиљу. Па ипак, наш примерак романа Златна бележница, тог наводног библијског текста феминизма, деловао је сумњиво непрочитано када сам први пут почела да окрећем његове странице.
У тим годинама нисам могла у потпуности да пратим његове дуге, разуђене аргументе, премда су ми смели призори секса, размишљања о оргазмима и, дотад готово незамислива, успутна напомена о стављању тампона свакако остали у сећању. Ипак, књига је била предугачка. Много сам страственије читала роман Лето пре мрака из 1973, роман Лесинг о кризи средњих година, који је женама дао неку врсту „дозволе да разнесу сопствени живот“ читавих педесет година пре него што је роман Све четири ауторке Миранде Џули из 2024. позвао сваку жену старију од четрдесет пет година да скрене „у Монровији“, да скрене са животног пута којим је дотад ишла. Данас би се роман Лето пре мрака вероватно озбиљно сврстао, попут романа Све четири, у категорију „перименопаузалне прозе“. Када сам га читала као тинејџерка, та књига ме је ужасавала: како је могуће да богата и успешна жена добровољно нестане из сопственог живота? Данас ми је болно јасно колико су теме којима се Лесинг бавила биле испред свог времена. Успех и породична стабилност само су површина: као жена, посматрана си тек као збир својих делова. Шта се догађа када та фасада падне? Да ли је то била будућност која чека мене?
Јунакиња романа, Кејт Браун, попут јунакиње Миранде Џули има четрдесет пет година, домаћица је и мајка четворо одрасле деце. Она и њен муж већ одавно су се навикли на међусобне слабости и хирове. Једног лета, док је он у Америци, а деца разасута на све стране, она одлучује да разнесе сопствени живот. Прихвата посао организовања међународне конференције у Турској и започиње аферу са млађим америчким делегатом. Све у почетку делује савршено, без обавеза. Али убрзо све крене по злу. Док путују кроз забачени део Шпаније, њен љубавник се озбиљно разболи. По повратку у Лондон, Кејт не може да се суочи са својом празном и богатом кућом. Пријављује се у хотел у центру града, разбољева се и остаје без новца. Гледа се у огледалу:
Видела је жену која је кост и кожа и велике лактове, са великим коленима изнад млитавих листова; имала је ситне, тамне, забринуте очи на бледом, опуштеном лицу око ког се налазила груба маса жућкасте косе. Седи раздељак био је широк три прста. Нимало није личила на неговану и лепу жену из куће у јужном Лондону…
Заправо, постала је непрепознатљива, чак је и комшиница из суседства не препознаје када Кејт кришом сврати у своју стару улицу.
На крају се Кејт „пада“ у јефтину собу у подрумском стану који дели са младим људима, што покреће неку врсту буђења. Кејт је побегла са часова сопственог живота, привремено престала да се уклапа у очекивања, и то ју је ошамарило. У роману Миранде Џули то измењено стање приказано је као тријумф; Лесинг је знатно реалистичнија.
Роман Лето пре мрака, попут неке мрачне бајке, толико ме је прогањао у тинејџерским годинама да деценијама нисам могла поново да га отворим, иако сам врло јасно осећала да сам у међувремену усвојила и поигравала се неким његовим идејама. Једном приликом, у раним двадесетим, тек што сам се доселила у Лондон и засићена ситним, свакодневним узнемиравањима на улици од стране непознатих мушкараца, одлучила сам да поновим један Кејтин поступак из романа. Изашла сам из куће нашминкана, елегантно обучена, спремна на предвидиве реакције пролазника. Сат времена касније изашла сам поново, овог пута у широким фармеркама и џемперу, без шминке, са старим наочарима и неуредном косом, и нисам привукла ни најмању пажњу. Био је то патетичан експеримент. Па ипак, зашто је бити видљив или невидљив толико важно? Можда звучи очигледно, али Лесинг је показала да вредност и сексуалност жене не могу да се сведу на то да ли је посматрана као јебозовна или нејебозовна.
Наравно, роман Лето пре мрака не би постојао без огромне сенке романа Златна бележница. У јулу 1991. управо ми је та Бележница правила друштво током дугог путовања возом кроз тек поново уједињену Немачку, док сам ишла код свог дечка, студента модерних језика који је своју годину студија у иностранству проводио у Сарбрукену. Ево га живот, помислила сам, док се роман преда мном отвара, а километри пролазе и приближавају ме човеку којег волим. Преломна, хаотична, мање манифест него расплитање, Златна бележница спојила је лично и политичко можда као ниједно дело пре ње у књижевности, у смислу жене која пише под сопственим условима, и то прилично мрачним. У претходне три године једва да сам прочитала иједну књигу објављену после 1930, а једине ауторке које су се појављивале у мом сувопарном студијском програму биле су две сестре Бронте и Џорџ Елиот. Сада, са тек стеченом дипломом у рукама, једва сам чекала да побегнем од онога што сам сматрала суморним, мушким каноном који је доминирао студијама енглеске књижевности.
Златна бележница била је оно чиме је свака феминисткиња која држи до себе морала озбиљно да се позабави како би пронашла неку врсту modus vivendi-а, баш као што то покушава главна јунакиња романа, Ана Вулф. И данас је тако. Моја сестричина, која сада има четрдесет година, каже да је управо тај роман Лесинг онај којем се најчешће враћа, а недавно је примерак поклонила и својој млађој сестри. Свака генерација, дакле, може у Лесинг да пронађе нешто што је и даље релевантно и потресно.
Шта сам ја пронашла? Током тог лета мој дечко и ја смо се свађали па мирили, беснели, пили пиво и виски, пушили траву и јели flammkuchen, водили много помирљивог секса и, као пристојни левичари, савесно обилазили места од историјског значаја, попут оближњег Трира, родног града Карла Маркса. Питала сам се да ли ја, дете наизглед срећног детињства разореног горким разводом родитеља, и већ дуго отуђена од оца, уопште могу да живим са мушкарцем, као што смо планирали у скорој будућности, и што је још важније, под каквим условима. Можда бих могла да окривим Златну бележницу за коначни распад те везе шест година касније, после издаја и неверстава са обе стране. Тада ми се чинило да та књига представља кобно предсказање. Истина је да је нисам разумела: замерала сам многим противречностима главне јунакиње, не примећујући сличне гласне и болне противречности у сопственом животу.
Ана, својеврсна двојница Лесинг у роману, наизглед је „слободна жена“. У раним тридесетим годинама, разведена, самохрана мајка мале ћерке, списатељица и интелектуалка која често мења љубавнике, живи у Лондону средином педесетих година, окружена својим кругом комунистички настројене средње класе. Згрожена вестима које стижу из Совјетског Савеза о стварности тоталитарне власти „оца“ Стаљина, напушта Партију, баш као што је то учинила и сама Лесинг. Та одлука део је шире кризе због које Ана изнова описује сопствени живот као „хаос“. Написала је један успешан роман Границе рата, чији су делови засновани на роману првенцу Лесинг Трава пева из 1950, и још увек живи од хонорара које тај роман доноси, нешто готово незамисливо у данашњим културно осиромашеним економским околностима. Истовремено пати од списатељске блокаде, или можда пре блокаде живота, јер, како каже један од њених љубавника, а читалац то јасно види, она стално „врти све те речи“. Не зна, наговештава се, како да живи. Али зна ли ико од нас? Управо то чини ову књигу тако потресном и тако нужном.
У покушају да се извуче из тог застоја, Ана користи четири свеске различитих боја, сваку намењену другом аспекту свог живота и своје личности:
црну свеску, која се тиче Ане Вулф као списатељице; црвену свеску, посвећену политици; жуту свеску, у којој од свог искуства правим приче; и плаву свеску која покушава да буде дневник.
Те четири наративне линије, испресецане поглављима под насловом „Слободне жене“, која приказују садашњу ситуацију Ане и њене пријатељице Моли , не теку редом, већ се смењују. Намера Лесинг је јасна. Како је објаснила у предговору новом издању из 1971. године: „Она води четири свеске, а не једну, јер, како схвата, мора да раздваја ствари једне од других, из страха од хаоса, од безобличности, од слома.“
Књижевни историчар и критичар Џон Мулан описао је 2007. године Златну бележницу као „роман који је разрађено подељен у себи, чак и против самога себе“. Управо то „против“ уводи читаоца као додатног учесника у расправу: док Ана покушава да разуме послератно атомско доба, ми, из његове сенке, полемишемо с њом и размишљамо о сопственом времену, кад год да нам се догоди да наиђемо на ову књигу, као на неко средство којим се испитује како уопште изградити смислен живот.
Златна свеска из наслова заправо се појављује тек на 527. страни. Ана тај сензуално привлачни предмет предаје свом најновијем љубавнику у одласку Саулу (Саул), јер, и практично и симболички, не може да одреди шта од њега жели. „Онда је ја желим“, каже он, што је једна од бројних иронија романа који се можда и превише ослања на мишљења својих мушких ликова, додајући: „Жене твојих година више се не смеју, превише сте заузете озбиљним послом живљења.“ Лесинг преплиће реалистичну причу о жени која се носи са свакодневицом, политиком, љубавницима, писањем, а затим је компликује унутрашњим животом, дисонанцама које се појављују кроз Анине међусобно супротстављене верзије себе. На крају књиге враћа се и конвенционалнији заплет: једна делимично „слободна жена“ ослобађа се нове катастрофе, а њена „психолошка магла“ разилази се и открива могућност даљег живота и нових прилика.
Из данашње перспективе Ана делује помало парадоксално: економски је независна, али емоционално зависи од мушкараца, и то не од било ког мушкарца него од „правог мушкарца“ који ће јој пружити „праве“ оргазме (стриктно вагиналне). Да не звучи простачки, али уз сву сексуалност коју „ослобођена“ Ана живи, готово да нема бриге о контрацепцији, иако је реч о времену пре пилуле и тек полулегализованог абортуса. У роману постоји и извесно одсуство слуха за тон савремености, видљиво у увредљивим стереотипима Лесинг о геј мушкарцима.
Године 2015. списатељица Џени Диски дала је живописну слику лондонског окружења у којем се Лесинг кретала. Почетком шездесетих тинејџерка Диски напустила је хранитељску породицу и преселила се у кућу једне школске другарице, управо код Лесинг, постајући помало невољна ауторкина „мини верзија“:
Не сећам се тачног датума када сам почела да живим у кући Дорис Лесинг у Черингтон стриту, северно од Кингс Кроса. Мислим на то као на време неколико недеља после самоубиства Силвије Плат почетком фебруара 1963. Тај догађај био је још сасвим свеж и много се о њему говорило међу Дорисиним пријатељима… Она је одбијала да учествује у узбудљивим расправама и бескрајном тражењу разлога за трагедију Силвије и њено двоје деце. Тада сам први пут чула ону моралну квалификацију коју је Дорис готово аутоматски и готово увек користила за неког мушкарца: ‘Јадни Тед’. Током година име се мењало: ‘Јадни Роџер’ (мој први муж), ‘Јадни Питер’ (њен син), ‘Јадни Мартин’ или било који други мушкарац за кога је сматрала да га је нека жена лоше третирала.
Та склоност да се мушкарцима даје предност одјекује и у емоционалној зависности Ане Вулф од њених љубавника, Мајкла, Саула и других, као и у њеној навици да их оправдава и да им се потчињава. Чини се да је порука Лесинг да жене треба да имају слободу, али не по цену мушкарца. (Још увек ме нервира то што Ана пету и последњу свеску предаје Саулу, као да му тиме даје и последњу реч.) А ипак, колико је та делимично ослобођена Ана верна животу, са свим сопственим слепим тачкама ауторке. Лесинг се такође не устручава да исмеје, кроз лик Ане, интелектуалне левичарске кругове у којима је и сама нашла своје место. Ни лик ни ауторка нису једнодимензионални.
Златна бележница је својеврсни нацрт, блистав експеримент, а њене мане су мане самог живота, нешто што треба преиспитивати и кроз шта треба пролазити. Управо ту дилему прихватања или одбацивања Лесинг истражује. Осврћући се на почетни пријем књиге у предговору издању из 2007. године, Лесинг је признала: „Изгледа да је оно што су многе жене мислиле, осећале и доживљавале за многе представљало велико изненађење.“ Ипак, стално се дистанцирала од тога да роман буде схваћен као темељни феминистички текст. Како је рекла у интервјуу за The Guardian 2007. године: „Не занима ме да будем феминистичка икона. Ако сте жена и уопште размишљате, мораћете о томе и да пишете, иначе не пишете о времену у којем живите.“
Како је Лесинг постала та особа, тај писац, посматрач, савест? Од самог почетка била је аутсајдерка, са јединственом перспективом, индивидуалисткиња која је ипак веровала да припадници њеног позива имају и колективну одговорност. „Писце, уопште, у свакој земљи, видим као јединствене, готово као организам који је друштво развило како би могло да испитује само себе“, написала је у збирци есеја Затвори које бирамо да у њима живимо из 1987. године. Лесинг никада није избегавала да говори оштро, да користи моралне императиве, чак и када су били непопуларни или непријатни. Породица се 1925. преселила из Персије у Јужну Родезију како би гајила кукуруз. У првом тому својих мемоара, Под мојом кожом из 1994. године, Лесинг се присећала тог доласка: „постоји само једно сећање, не на несрећу и бес, већ на почетак другачијег пејзажа…“ Детињство у афричкој дивљини постало је извор многих њених каснијих приповедака.
Лесинг је највећим делом школована у школи при самостану, али ју је напустила са четрнаест година, углавном да би изнервирала мајку с којом није имала добар однос: „Откад памтим, била сам у нервозном бекству од ње, а од четрнаесте године тврдоглаво сам јој се супротстављала у некој врсти унутрашње емиграције од свега што је представљала.“ Прикази неконвенционалних, често сукобљених и алтернативних породичних заједница обилно испуњавају њену прозу. Иако је породична кућа била скромна, била је пуна књига у које је Лесинг урањала: „није било никога с ким бих могла да разговарам, па сам читала… оно најбоље, класике европске и америчке књижевности.“ Након што је напустила школу, у великој мери се сама образовала, али је била политички веома свесна. У једном интервјуу рекла је: „У Јужној Родезији није могуће одвојити се од онога што се догађа. То значи да стално живите у стању свести о тренутку.“
Удала се за свог другог мужа, немачког дисидента Готфрида Лесинга, 1943. године. Развели су се 1949, исте године када је она бродом отпловила за Енглеску са њиховим сином Питером, док је Готфрид кренуо за њом нешто касније. Њено двоје старије деце остало је, на саблазан многих, у Јужној Родезији са својим оцем. Лесинг је већ тада била осуђивана као проблематична пионирка: мушкарци могу да оду, женама се то нипошто не опрашта.
Енглеска, стегнута мерама штедње, била је сива и суморна после блиставе врелине Африке. Контраст није могао бити оштрији. У другом тому својих мемоара, Ходање у сенци из 1997. године, написала је:
Било је неокречено, зграде су биле прљаве, испуцале, туробне и сиве; град је носио ожиљке рата, понегде су читави квартови били претворени у рушевине, а под њима су се налазиле рупе пуне прљаве воде, некадашњи подруми, и све је било подложно изненадним, тамним маглама…
Насупрот томе, њена проза из тог периода обилује живим одломцима који се препуштају носталгичном бујању свега онога што је остало иза ње: романтизовању прошлости којој се више није могло вратити нити је поново створити, осим у машти. Лесинг је у Лондон понела рукопис романа Трава пева. Објављен је 1950. године и одмах је дочекан са одушевљењем у Британији, али и са огорчењем у јужној Африци, јер се усудила да доведе у питање апартхејдски поредак. Сада као самохрана жена, писала је да би издржавала себе и дете. Материјални живот био је неугодан, али је интелектуални живот цветао, а Лесинг је била у самом његовом средишту.
После универзитета преселила сам се у Лондон на постдипломске студије. Биле су то ране деведесете, оно међувреме пре него што је тачеризам, који је обележио моје формативне године, коначно уступио место краткотрајном сјају New Labour-а. Запослила сам се као слабо плаћена помоћница уредника у суморној старој Британској библиотеци, која је тада још била део Британског музеја. Живела сам у низу хладних изнајмљених соба у којима бих појела усамљену вечеру, обично печени кромпир, пре него што бих изашла на кућне журке, у геј клубове или на пројекције филмова у ИЦА. Покретана јефтиним вином и ноћним аутобусима, још сам живела као студенткиња и помало чезнула за интелектуалним животом који ми је стално измицао. Више сам личила на меланхолични лик из романа Стиви Смит него на неку од снажних антихероина Дорис Лесинг које су макар желеле да промене своје околности.
У то време читала сам њен најизразитије дистопијски роман, Мемоари једне преживеле из 1974. године. У њему је Лондон прошао кроз катастрофу названу једноставно „криза“, и „унутра је све било хаос… у оним тренуцима живота када је све у промени, кретању, разарању, или поновној изградњи…“ Понекад ми се чинило да је и мој живот тада често био катастрофалан експеримент живљења у свету који је изгубио равнотежу. Данас се на то осврћем са завишћу.
Владимир Вујовић: У књижевности нема мјеста за инстант рјешења
Лесинг сам поново открила на помало заобилазан начин 1996. године и затекла је једнако узбудљиву, фрустрирајућу и пуну противречности као и раније. Тада сам читала њен касни роман Љубав, опет, објављен те године, прилично необичан избор за некога у раним двадесетим. У њему се лондонска позоришна дружина, која проводи лето у Француској припремајући представу која ће имати лошу судбину, претвара у жариште љубави, љубоморе и слома, још једно истраживање алтернативних начина заједничког живота. Читала сам га у заједничкој кући у Хампстеду, на ивици тога да се коначно ишчупам из зависне и већ одавно прерасле студентске везе. Да ли сам тада могла да замислим неку будућу верзију себе, како спокојно улази у средње године, попут Саре из романа: са шездесет пет година, давно разведена и помирена са чињеницом да жене њеног доба више не желе нити су пожељне? Али долази преокрет. Сара се страствено заљубљује у двојицу млађих мушкараца који, чини се, узвраћају њена осећања. „Болујем од љубави… једва чекам да се вратим својој хладној старијој себи, када се сва та страст потроши“, бележи она у том грозничавом раздобљу. Ако је Лето пре мрака роман Лесинг о перименопаузи, онда је Љубав, опет роман о постменопаузи. Његов готово пословнични бес против гашења светлости прожима читаву књигу, док Лесинг истовремено наговештава нови пут ка слободи, радикалан али ипак остварив.
Последња деценија, у којој сам, помало невероватно, напунила педесет година, прошла је брже него иједна раније. Време је убрзало на готово дрзак начин, а тешко изборени помаци ка равноправнијем друштву, које сам некада узимала здраво за готово, нестају пре него што пуцнем прстима. Више нема ни потребе за оним малим перформансима у којима сам глумила објективизовану жену или сексуални промашај. Данас ходам невидљива, први пут од тинејџерских дана ослобођена добацивања и коментара странаца. Па шта ми Лесинг може рећи у овој фази, мени, уморном цинику која заправо није много далеко од побуњене петнаестогодишњакиње? Одговор остаје исти: вероватно све. Наше време делује безопасно успавано, време алгоритама, отказивања и туробних бинарних подела. Побуњени гласови очајно су ретки.
Волела бих да је написала још аутобиографија. Заводљиво је то што се њени двотомни мемоари завршавају управо у пресудној години Златне бележнице, 1962. „Нема сумње да фикција боље обавља посао истине“, написала је у Под мојом кожом. А какве је само истине и полуистине њена проза откривала: „Покушавам да своје прошле верзије видим као да их гледа неко други, па се онда поново сместим у једну од њих и одмах сам потопљена у врелу борбу емоција, оправданих мислима и идејама које сада сматрам погрешним.“ Њене неулепшане реченице, да ли је на то мислила претерано педантна Дидион када је тврдила да Лесинг не пише „добро“, одјекују запањујуће јасно у данашњим јавним и личним катастрофама, баш као што се на једном месту искристалисало у Златној бележници:
Врло мало људи заиста брине о слободи, о истини, врло мало. Врло мало људи има храбрости, ону врсту храбрости од које зависи права демократија. Без људи са таквом храброшћу слободно друштво умире или се никада не може ни родити.
Велики експерименти са животом Дорис Лесинг, њена „космичка реформа“, и даље нас суочавају са највећом препреком људском опстанку: не са другим људима, већ са нама самима.
Извор: Aeon
Превод: Данило Лучић/Глиф
