Piše: Aleksandar Živković
Jučerašnja zbivanja u Narodnoj skupštini Srbije imaju potencijal da zaustave proces građanskog samooslobađanja i vrate partokratsku oligarhiju u sedlo.
Na prvom ozbiljnijem ispitu od početka političke krize, opozicija se pokazala bezidejno ili, tačnije, sa idejom dobrog provoda jednog navijača.
Ne zna se ko se više hvali zaslugama za dernek u Skupštini, rusofili iz novog DSS-a ili briselofili iz Zeleno-levog fronta.
Kao da bez njihovog priznanja da su uneli i upotrebili pirotehniku u Skupštini nije poznato koga njihovi patroni podržavaju kao vlast u Srbiji.
To je jedan nivo jučerašnje priče.
Drugi je da opozicija u celini ima zazor od studentskog pokreta i da je, očigledno, nerado privremeno i pritvorno prihvatila ulogu druge violine.
Sada smo videli kako izgleda kad oni diriguju: besmisleno nasilje kao izraz nemoći, „pumpanje“ za koje unapred svako u Srbiji zna da koristi glavnom vođi.
Mnogi kritikuju partijsku apolitičnost srpskih studenata, opravdano upozoravajući da se na kraju ipak sve završava izborima.
Značenje jučerašnjeg dana zbog svega toga je dosta više od „bugarske skupštine“ na srpski način.
Bilo bi dobro da studenti vrlo brzo iščitaju to značenje.
