Пише: Александар Живковић
Јучерашња збивања у Народној скупштини Србије имају потенцијал да зауставе процес грађанског самоослобађања и врате партократску олигархију у седло.
На првом озбиљнијем испиту од почетка политичке кризе, опозиција се показала безидејно или, тачније, са идејом доброг провода једног навијача.
Не зна се ко се више хвали заслугама за дернек у Скупштини, русофили из новог ДСС-а или бриселофили из Зелено-левог фронта.
Као да без њиховог признања да су унели и употребили пиротехнику у Скупштини није познато кога њихови патрони подржавају као власт у Србији.
То је један ниво јучерашње приче.
Други је да опозиција у целини има зазор од студентског покрета и да је, очигледно, нерадо привремено и притворно прихватила улогу друге виолине.
Сада смо видели како изгледа кад они диригују: бесмислено насиље као израз немоћи, „пумпање“ за које унапред свако у Србији зна да користи главном вођи.
Многи критикују партијску аполитичност српских студената, оправдано упозоравајући да се на крају ипак све завршава изборима.
Значење јучерашњег дана због свега тога је доста више од „бугарске скупштине“ на српски начин.
Било би добро да студенти врло брзо ишчитају то значење.
