Goran Šarić je jedan od vodećih propagatora neopaganizma i različitih jeretičkih učenja. Između ostalog, on iznosi pretpostavku da Isus Hristos nije postojao već da je „Isus” bio naziv za halucinogenu biljku pod čijim dejstvom su apostoli propovedali
Sa zaprepašćenjem i žalošću sam pročitao vest o gostovanju Gorana Šarića na tribini u Srpskoj kući u Podgorici 08. 07. 2022 g. u organizaciji Srpskog informativno-kulturnog centra „Sveti Sava” i Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore. Sa zaprepašćenjem i žalošću, a u skladu sa rečima: „Niko ne može dva gospodara služiti jer ili će jednoga mrzeti, a drugoga ljubiti, ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu” (Mt. 6, 24). Razlozi za to su sledeći:
1) Goran Šarić je jedan od vodećih propagatora neopaganizma i različitih jeretičkih učenja. Između ostalog, on iznosi pretpostavku da Isus Hristos nije postojao već da je „Isus” bio naziv za halucinogenu biljku pod čijim dejstvom su apostoli propovedali,
2) Goran Šarić se lažno predstavlja kao istoričar. Naime, zvanje „doktora istorijskih nauka” on je kupio na fiktivnom Institutu za nacionalnu istoriju Miroljuba Petrovića,
3) Povrh svega, apsurdno je da o razbijanju Jugoslavije govori osoba koja se zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije.
Ukratko ću obrazložiti sve prethodno izneto a podrobnije informacije možete pronaći u mojoj knjizi „Serbonini svedoci: Pseudoistoričari, neopaganizam i Crkva” za koju je predgovor napisao upravnik arhiva manastira Ostrog, istoričar i teolog, msr Rade Bulajić. Na kraju teksta, ostavljam i veze ka člancima u kojima se nalaze odgovori na Šarićeve tvrdnje, kao i korišćena literatura.
1.
Prvo, Goran Šarić izražava sumnju da je Isus Hristos uopšte postojao, iz čega sledi da ne veruje u ni u bezgrešno začeće Presvete Bogorodice, ovaploćenje Bogočoveka, Njegov život na zemlji, učenje i čuda, pa samim tim ni u Njegovo Vaskrsenje. U jednoj emisiji, na pitanje novinara: „Znači, Isus je postojao definitivno?”, Šarić daje sledeći odgovor: „Pa, ovako. Ne možemo izvan sumnje, svake razumne sumnje dokazati da je postojao. Međutim, postoje jake indicije da je jedna takva ličnost postojala. Znači, imamo barem jedno dvadeset verzija ko je to bio. Imaš onu knjigu ’Cezarov mesija’ gde se kaže da je projekat Rima, imaš da je projekat Židova, da su Židovi ustvari jednog miroljubivog proroka podvalili poganima, pa su pogani postali miroljubivi itd. Mislim, ima tu raznih teorija, ovaj, ko je bio Isus. Neki kažu da je ustvari taj miroljubivi mesija bio proizvod Rima da bi umirio Židove jer su Židovi najveći problem Rima. Sedamdesete dižu ogroman ustanak, pa onda još jedan…” Dopuštajući, ipak, da je možda neko pod tim imenom postojao, Goran Šarić jasno stavlja do znanja da On nije bio Sin Božiji, Bogočovek i Spasitelj kako nas uči Sveto Pismo, već očigledno običan čovek, iako pobožan („miroljubivi prorok”, „miroljubivi mesija”), koji je bio zloupotrebljen od strane Jevreja ili Rimljana.
Iz Šarićevih reči možemo da zaključimo da se poziva i na knjigu „Cezarov mesija” („Caesar’s Messiah”) Džozefa Atvila (Joseph Atwill) u kojoj autor tvrdi da su i Hristos i Jevanđelja proizvod i političko sredstvo Rima. Dalje, priznajući eventualno Hristovo postojanje ali samo kao čoveka, Šarić u potpunosti negira deo drugog člana Simvola vere u kome se kaže da verujemo „u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, nestvorenog, jednosušnog sa Ocem, kroz koga je sve postalo”. O tumačenju Svetog Pisma Goran Šarić kaže: „Ti moraš poznavat i jako puno literature poganske. Recimo, Isus je u Otkrivenju opisan kao božica Hekata, koja je bila grčka boginja, i tako.” Dalje, Šarić nam hrišćanstvo predstavlja kao sinkretističku religiju, ili pre kao sektu, a ne kao Bogom otkrivenu istinu, rečima: „Judaizam je jedan element kršćanstva, drugi element su ti zoroastrizam, mitraizam, treći element je poganstvo. Znači, kršćanstvo je stvarno miks svega jer ono je i opstalo tako što je jedan papa rek’o: ’Pokrstite njihove bogove!’ Što god su mogli, apsorbirali su u tu svoju religiju i onda ona vrlo malo liči, kad ti gledaš, recimo, Stari zavet i kršćanstvo.
Recimo, ti u Starom zavetu uopće nemaš, a ni u Novom, kult svetaca.” Osim toga, Šarić tu pokušava da razdvoji Stari i Novi Zavet, govori o diskontinuitetu, predstavljajući Novi Zavet kao nešto novo i drugačije, a ne kao dovršetak i ispunjenje Starog Zaveta uprkos Hristovim rečima: „Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili proroke. Nisam došao da ukinem neto da ispunim” (Mt. 5: 17). Ali ni ovo jeretičko učenje nije ništa novo. Jedan od najranijih i najpoznatijih jeretika koji je propovedao nespojivost Starog i Novog Zaveta bio je Markion iz Sinope u Pontu, u Maloj Aziji, koga je njegov otac, sinopski episkop, odlučio od Crkve. Evo kako nam Šarić opisuje i objašnjava Božić, praznik Roždestva Hristovog: „Znači, Božić ne postoji.
U Bibliji niko ne slavi rođendane osim faraona i Heroda, znači negativci. Znači, Božić u prva tri stoleća kršćanstva ne postoji. Opet, to je bio najsvetiji praznik svih ranijih religija. Zimski solsticij kod nas, kolo godine, kad umire stari Bog, umire sunce, jer naš Bog je sunce, on umire u ognju i ponovo se u ognju rađa. Zato mi palimo Badnjak.” Kada je reč o pokušaju Šarića, kao i drugih turbofolk-istoričara i novopagana, da hrišćanstvo i hrišćanske praznike povežu sa paganizmom, astronomskim pojavama i slično, moramo da imamo u vidu reči Svetog Justina Ćelijskog da „po svetu koji nosi u sebi čovek sudi o svetu oko sebe”. Goran Šarić na jednom mestu kaže da je Apokalipsis (Otkrivenje) Svetog Apostola Jovana kabalistički spis: „Recimo, ta zadnja knjiga Biblije, Otkrivenje je pisana… to je prvi kabalistički spis.” Šarić na kraju dovodi u pitanje i to da je sveti Jovan Bogoslov autor Otkrivenja.
Šarić nadalje kaže: „Moje mišljenje, moje privatno mišljenje koje ne mogu sto posto dokazati, je da je postojao stvarno jedan učitelj, Isus, Ješua, koji je im’o jedno prosvetljenje-učenje, ti kad gledaš Isus, Buda – vrlo slično. Znači, postojao je jedan učitelj, a onda su njegove riječi tumačile razne sekte, neke su bile za sirotinju… Čak, jedan vrhunski ekspert za spise s Mrtvog mora kaže da je Isus ustvari bio halucinogena nekakva biljka itd.” Šarić ovde verovatno misli na knjigu „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Džona Marka Alegra (John Marco Allegro) u kojoj autor tvrdi da Hristos nikada nije postojao kao istorijska ličnost već da je bio mitološka tvorevina ranih hrišćana pod uticajem psihoaktivnih ekstrakata gljiva poput psilocibina.
U tekstu pod naslovom „Srpska slava je potekla iz Lepenskog vira, ali to smeta autošovinističkoj eliti” , kao što može da se zaključi iz naslova, Šarić pokušava da dokaže poreklo srpske krsne slave iz Lepenskog Vira što je u skladu sa pokušajima neopagana da hrišćanstvo predstave kao nastavak i plagijat neznabožačke vere. Na pitanje novinara: „Šta vam govori ognjište kao centralni element kuće, i običaj sahranjivanja pokojnika ispod praga?”, Šarić odgovara: „Imate tu tradiciju u Srbiji i nakon primanja hrišćanstva. Identično se zadržava sahranjivanje pokojnika ispod praga. Imamo ognjište (koje je) sveto. Kasnije imate to kod Ilira: Lar, kućno božanstvo. U Dalmaciji se to mesto gde se čuva hrana i dan danas zove ’sular’, ili ’slar’. To je mjesto gde oni drže hranu koje je posvećeno tom bogu hrane, bogu zaštitniku kuće. To je ta veza sa precima.
Jer verovali su drevni Sloveni, a i ti naši još stariji preci, da vas nekad i predak ili božanstvo može posetiti kroz goste. Onda se tu javlja i kult gostoprimstva, i to vam je slava. Slava vam je kult gostoprimstva i kult pretka u jednom. Do danas se slava zadržala jedino kod Srba. Mi ovde vidimo ognjište, što je već začetak slave, jer je ognjište ujedno i sakralni prostor. Pošto je vatra na nebu Sunce, u vazduhu je munja, a na zemlji je oganj. Ima opet tu svoju trojstvenu ulogu, kao i voda. Kao i ove kuće koje su na nekakvoj trouglastoj osnovi.” Dodatne informacije, literatura i odgovori na iznete jeretičke stavove:
2.
Veoma je važno da kažemo da se Goran Šarić lažno predstavlja kao istoričar. Naime, po sopstvenom priznanju, Šarić ima „doktorat” sa Instituta za nacionalnu istoriju Miroljuba Petrovića. Cena potpuno bezvredne diplome ovog nepostojećeg Instituta Miroljuba Petrovića iznosi 1250 evra. Na istom mestu kaže da je studirao i na ATF-u i da je njegova teza bila „Isus iz Nazareta povijesna osoba.” ATF je Adventistički teološki fakultet u Maruševcu, u Hrvatskoj. Prema podacima hrvatske Agencije za znanost i visoko obrazovanje za 2020. g., ATF nema akreditaciju. Fakultet iste sekte, iako pod nešto drugačijim nazivom, postoji i u Beogradu, ali ni on, prema podacima Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju Srbije (NAT) nema akreditaciju. Prema informacijama koje se mogu naći na prezentacijama ovih „fakulteta” oni imaju međunarodnu akreditaciju, ali već iz samog naziva „Adventist Acrediting Association” jasno je da je reč o njihovom sopstvenom akreditacionom telu, tačnije asocijaciji Crkve adventista sedmog dana kojoj pripadaju i navedeni fakulteti. Ovo je slična situacija kao i sa fiktivnim akreditacionim telom koje je osnovao Miroljub Petrović za svoje „institute”.
Ako imamo u vidu da je Petrović sledbenik upravo ove sekte Adventisti sedmog dana, onda možda u tome treba tražiti razlog činjenici da je Goran Šarić upravo kod njega „doktorirao” nakon studija na ATF-u. Kada je reč o samoj sekti adventista (subotara), o njoj se podrobniji podaci mogu naći u knjizi oficira policije Zorana Lukovića „Verske sekte, priručnik za samoodbranu” i knjizi dr Lazara Milina „Crkva i sekte”. Adresa Instituta za nacionalnu istoriju, kao i ostalih Petrovićevih „instituta”, kako je navedeno na njihovim prezentacijama, je 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Novinar nedeljnika „Vreme” koji je o tome pisao u tekstu pod naslovom „Univerzalni Univerzitet za ovo i ono” pronašao je da se na navedenoj adresi nalazi privatna kuća prijatelja i saradnika Miroljuba Petrovića.
Dakle, osim što nema akreditaciju, Institut za nacionalnu istoriju ni fizički ne postoji. U prilogu dajem intervju u kome je Šarić izjavio da je „doktorat” stekao na pomenutom institutu:
Dajem isto i kao i tekst sa više informacija o nekoliko fiktivnih fakulteta Miroljuba Petrovića (Institut za nacionalnu istoriju je samo jedan u nizu):
3.
Nažalost, nemali broj Srba zaveden je masnim mamcem koji im baca pseudoistoričar i jeretik Goran Šarić u vidu izjava koje gode nacionalnom ponosu. Naravno, iza masnog mamca krije se antipravoslavna i antisrpska udica. Iako iz Jevanđelja znamo da ne može „drvo zlo plodove dobre rađati” (Mt. 7, 18), mnoge ni to što se Šarić lažno predstavlja kao istoričar i što su njegove pseudonaučne teorije plod izmišljanja, falsifikovanja i plagiranja nije navelo da posumnjaju u iskrenost njegove ljubavi prema srpstvu i Srbima. Verujem da će, ipak, sledeća njegova izjava i predlog da se Kosovo i Metohija sa brojnim svetinjama i ogromnim rudnim i drugim bogatstvima preda Šiptarima, a srpski narod ostavi bez zaštite i prepusti dovršetku pokolja i proterivanja, doprineti da bar jedan deo zavedenih promeni mišljenje:
Način na koji nam Šarić iznosi ovaj predlog jeste u potpunosti u skladu sa njegovim prevarnim delovanjem: izdaju i kapitulaciju predstavlja kao dobitak za nas. „Srbiji integritet, Kosovu suverenitet”, kako Šarić kaže, nije oksimoron, nego svesno dovođenje javnosti u zabludu.
Šta znači „Srbiji integritet, Kosovu suverenitet”? Amputiram ruku ili nogu, ali mi je telo i dalje celo. Prodao sam zemljište, ali prenos vlasništva na kupca još nije formalno izvršen. Šarić nam, dakle, predlaže da služimo i jednog i drugog gospodara (Mt. 6, 24). Za davanje nezavisnosti samozvanom Kosovu*, prema Šariću, dobijamo Otvoreni Balkan čiji je cilj „slobodni protok ljudi, roba, usluga i kapitala”. Zar druga Jugoslavija nije bila jedna vrsta Otvorenog Balkana? Pri tome ne bi trebalo zaboraviti ni uniju sa Albanijom.
Naime, ugovorom iz 1946. g. ustanovljena je zajednička odbrana i najtešnja vojna saradnja Jugoslavije sa Albanijom, a u toku 1946-1947., putem 26 zaključenih ugovora, uspostavljena je carinska i monetarna unija, i granice dveju zemalja bile su otvorene za nesmetano naseljavanje Albanaca na Kosovo i Metohiju. Da, kada je reč o Otvorenom Balkanu mislim da će akcenat biti na „slobodnom protoku ljudi”, odnosno dodatnom naseljavanju Albanaca.
Kada je reč o robi, uslugama i kapitalu u drugoj Jugoslaviji, iz Memoranduma SANU znamo kakav je bio položaj Srbije unutar Jugoslavije: jedan od razloga za pisanje Memoranduma je bio taj što je razvoj Srbije erodiran podrškom ostalim delovima Jugoslavije. Da li sporazumi poput Šengenskog (Otvoreni Balkan se često naziva i Mali Šengen) mogu da reše probleme sa separatizmom, to najbolje pokazuje primer Katalonije u Španiji koja i posle sporazuma takvog tipa i dalje teži otcepljenju. A sa „čuvanjem”, kako kaže Šarić, svetinja od strane Šiptara mi Srbi imamo bogato istorijsko iskustvo.
Dovoljno je da se setimo 17. marta 2004. g. i toga da su samo od 1999. g. oni do danas oskrnavili, oštetili ili uništili preko 150 crkava i manastira. Nadalje, iz drugog Šarićevog komentara „Starci ne ratuju” vidimo i širenje defetističkog mišljenja, a sve u cilju urušavanja morala i borbene gotovosti. Konačno, postoje osnovane sumnje kako je talas pseudoistorije koji nas je zapljusnuo, a u čemu Goran Šarić igra jednu od vodećih uloga, iniciran ili rasplamsan od spolja, i da predstavlja jedno od sredstava za urušavanje nacionalnog identiteta i izvršenje etnocida.
Naime, moramo imati u vidu da je istorija jedna od identitetskih nauka. Prof. dr Igor Panarin, u knjizi „Hibridni rat: Teorija i praksa” kao glavne oblasti hibridnog ratovanja navodi upravo duhovnu i kulturno-istorijsku oblast, a tek nakon toga političku, diplomatsku i druge. Pametnome dosta!
Dimitrije Marković
Izvor: Etos
