Piše: Gideon Levi
Nama Riba u Harecu od 19. februara piše kako je u Šarlotenburgu u Berlinu šetala ulicom u čiji trotoar je utisnuto zlatno kamenje spoticanja (Stolpersteine) u znak sećanja na ubijene Jevreje koji su tamo živeli. Pravo na postojanje Izraela, kaže Riba, proizlazi iz ovog kamenja. U naselju Rimal u Gazi nema trotoara, već samo ruševine bolnice Šifa, stambenih zgrada, škola i hotela. U Rimalu nema kamenja spoticanja koji bi podsetili na Palestince ubijene u ovom ratu i borbu njihovog naroda za pravo na državu koja će ih štititi.
Ali Riba ne vidi ruševine u Rimali i Gazi. Ona vidi odnos Palestinaca prema svojoj LGBT+ zajednici. U svom članku ona napada i troje Harecovih kolumnista, Hanin Madžadlu, Mihaela Sfarda i mene, zbog dovođenja u pitanje prava Izraela na postojanje, čiju egzistenciju garantuje kamenje spoticanja.
Nikada nisam sumnjao u opravdanost nastanka države Izrael. Ono u šta sumnjam jeste pravo Izraela da se ponaša ovako kako se ponaša i da čini ono što čini. Takvo ponašanje dovodi u pitanje njegovo pravo na postojanje. Palestinci proživljavaju sto godina neprestanog zlostavljanja i oduzimanja imovine, ubijanja i destrukcije i nikakvo ubistvo njenog pradede koji je na putu u sinagogu u Haifi ubijen od strane Arapa to ne opravdava.
Ona se pita da li mi pravdamo takva ubistva. Moji roditelji su, protiv svoje volje, bili emigranti. Ona je kao devojčica došla u Izrael sa organizacijom „Alijat Noar“,1 a moj otac brodom posle dugih šest meseci plovidbe. Nijedno ubistvo nije opravdano, ali način na koji su cionisti preuzimali zemlju koju naseljavaju drugi ljudi iz perspektive Palestinaca pravda njihov nasilni otpor prema nečemu što oni doživljavaju kao invaziju svoje teritorije.
Za narod koji ovde živi stotinama godina nikakvo božje obećanje niti Šoa nisu dovoljno jaki argumenti da bi se odrekli svoje zemlje. Ako bi nas sada zapljusnuo talas izbeglica zbog afričkih ratnih sukoba da li bi se Izraelci odrekli svoje zemlje? Tako to, sasvim ispravno, vide Palestinci. Činjenica da su Jevreji generacijama mrmljali mantru „Dogodine u Jerusalimu“ nije dovoljna da Palestinci odustanu. Cionizam nije stigao da bi bio na njihovoj strani, već da bi ih razvlastio. Od judeizacije Galileje, preko naseljavanja teritorija pa do oduševljenja idejom transfera stanovnika Gaze, sve svedoči o tome da se cionizam opredelio za eksproprijaciju a ne za zajednički život.
Riba i njoj slični pripadnici prosvećenog, liberalnog bloka žele „razdvajanje“. Mi ovde i tamo, oni onde, mada nije jasno gde tačno. Kojih teritorija da se odreknu? Kada im je Izrael ponudio pravičan udeo jednak onome koji je cionizam preuzeo silom? A tu je i prateći rasizam i snishodljivost: njihova asimilacija u demokratskoj jevrejskoj državi unazadiće Izraelce. Primitivni Muhamed će povući naniže uzvišenog Itamara Ben Gvira. Prašuma Bliskog istoka progutaće našu otmenu vilu.
Palestinci, niste se ponašali kao što je Riba očekivala: „Palestinska populacija nije učinila mnogo da sebe unapredi kao naciju.“ To zaista nije lepo i zato niste zaslužili nikakav poklon. Upristojite se i možda će vam biti bačena neka kost, neko parče Bantustana između jevrejskih naselja Itamara i Jichara. Razoružanog Bantustana, naravno, jer je samo Jevrejima dozvoljeno da se brane.
Zbog kamenja spoticanja u Šarlotenburgu nama je sve dozvoljeno, ali baš sve, uključujući i etničko čišćenje, koje Riba naravno stavlja pod navodnike, i genocid. Na kraju krajeva, ipak su njoj Arapi ubili pradedu.
Izvor: Peščanik
