Пише: Гидеон Леви
Нама Риба у Харецу од 19. фебруара пише како је у Шарлотенбургу у Берлину шетала улицом у чији тротоар је утиснуто златно камење спотицања (Stolpersteine) у знак сећања на убијене Јевреје који су тамо живели. Право на постојање Израела, каже Риба, произлази из овог камења. У насељу Римал у Гази нема тротоара, већ само рушевине болнице Шифа, стамбених зграда, школа и хотела. У Рималу нема камења спотицања који би подсетили на Палестинце убијене у овом рату и борбу њиховог народа за право на државу која ће их штитити.
Али Риба не види рушевине у Римали и Гази. Она види однос Палестинаца према својој ЛГБТ+ заједници. У свом чланку она напада и троје Харецових колумниста, Ханин Маџадлу, Михаела Сфарда и мене, због довођења у питање права Израела на постојање, чију егзистенцију гарантује камење спотицања.
Никада нисам сумњао у оправданост настанка државе Израел. Оно у шта сумњам јесте право Израела да се понаша овако како се понаша и да чини оно што чини. Такво понашање доводи у питање његово право на постојање. Палестинци проживљавају сто година непрестаног злостављања и одузимања имовине, убијања и деструкције и никакво убиство њеног прадеде који је на путу у синагогу у Хаифи убијен од стране Арапа то не оправдава.
Она се пита да ли ми правдамо таква убиства. Моји родитељи су, против своје воље, били емигранти. Она је као девојчица дошла у Израел са организацијом „Алијат Ноар“,1 а мој отац бродом после дугих шест месеци пловидбе. Ниједно убиство није оправдано, али начин на који су ционисти преузимали земљу коју насељавају други људи из перспективе Палестинаца правда њихов насилни отпор према нечему што они доживљавају као инвазију своје територије.
За народ који овде живи стотинама година никакво божје обећање нити Шоа нису довољно јаки аргументи да би се одрекли своје земље. Ако би нас сада запљуснуо талас избеглица због афричких ратних сукоба да ли би се Израелци одрекли своје земље? Тако то, сасвим исправно, виде Палестинци. Чињеница да су Јевреји генерацијама мрмљали мантру „Догодине у Јерусалиму“ није довољна да Палестинци одустану. Ционизам није стигао да би био на њиховој страни, већ да би их развластио. Од јудеизације Галилеје, преко насељавања територија па до одушевљења идејом трансфера становника Газе, све сведочи о томе да се ционизам определио за експропријацију а не за заједнички живот.
Риба и њој слични припадници просвећеног, либералног блока желе „раздвајање“. Ми овде и тамо, они онде, мада није јасно где тачно. Којих територија да се одрекну? Када им је Израел понудио правичан удео једнак ономе који је ционизам преузео силом? А ту је и пратећи расизам и снисходљивост: њихова асимилација у демократској јеврејској држави уназадиће Израелце. Примитивни Мухамед ће повући наниже узвишеног Итамара Бен Гвира. Прашума Блиског истока прогутаће нашу отмену вилу.
Палестинци, нисте се понашали као што је Риба очекивала: „Палестинска популација није учинила много да себе унапреди као нацију.“ То заиста није лепо и зато нисте заслужили никакав поклон. Упристојите се и можда ће вам бити бачена нека кост, неко парче Бантустана између јеврејских насеља Итамара и Јицхара. Разоружаног Бантустана, наравно, јер је само Јеврејима дозвољено да се бране.
Због камења спотицања у Шарлотенбургу нама је све дозвољено, али баш све, укључујући и етничко чишћење, које Риба наравно ставља под наводнике, и геноцид. На крају крајева, ипак су њој Арапи убили прадеду.
Извор: Пешчаник
