Piše: Boris Subašić
Knjiga „Rečnik zaljubljenika u Orijent“ francuskog novinara, književnika i esejiste Rene Gitona (1944-2023) mogla bi, umesto u knjižarama, da se prodaje u apotekama na recept kao lek za otupelost izazvanu zasipanjem strogo kontrolisanim dezinformisanjem o svetu u kome živimo.
Gitonovo delo u prevodu Olgice Stefanović, koje je objavio „Službeni glasnik“, može se nazvati vratima istinske percepcije prostora koji se u svakodnevnim medijskim izveštajima prezentuje kao pozornica perverznih bogataških egzibicija naftnih magnata i neizmerne surovosti verskih i etničkih ratova.
– Taj i takav „orijentalizam“ nije i moj, i ja se kao i Edvard Said gnušam svakog jeftinog orijentalizma, tog načina da se jedna regija i civilizacije svedu na lošu egzotiku… Ja bih želeo da prikažem jedan drugačiji Orijent, koji bi da bude, bez poricanja aktuelnih sukoba, okrenut bližoj ili daljoj prošlosti, istorijskom, religijskom, društvenom i književnom vremenu, onim koji i danas postoji i sa kojim sam se susreo tokom svojih putovanja… s njegovim manama i vrlinama, s njegovim bogatstvom i njeovom bedom, njegovim čarima i njegovom ružnoćom – piše Giton.
Ovaj putnik koji je bezbroj puta prešpartao Orijent potpuno je uspeo u toj nameri: njegova knjiga je prava enciklopedija sveta od istočnih obala Mediterana do istočnih granica Irana, Persijskog zaliva i Indijskog okeana i od severnih granica današnje Turske do Crvenog mora.
U ovoj knjizi istovremeno žive Orijent na kome je začeta pismenost i književnost, gde su izgrađeni najstariji gradovi, koji je izrodio fatalističku mistiku i monoteizam, kao i prostor kojim su špartali zapadni avanturisti, ratnici i špijuni od Aleksandra Velikog, preko krstaša i Napoleona do Lorensa od Arabije i Gertude Bel, gde su žene od glave do pete skrivene velovima, a ispod njih šapuću lascivne priče iz „Hiljadu i jedne noći“.
On opisuje Orijent sa koga su Zapad osvajali ne samo judaizam, hrišćanstvo i islam, već i moderne religije „veštačkih rajeva“ čiji su apostoli bili francuski književnici tražeći inspiraciju u hašišu, svetom narkotiku prvih globalnih terorista, asasina sa Orijenta.
Giton i futurističke gradove Abu Dabi i Dubai predstavlja samo kao nove emanacije drevnih kravanskih stanica, bazara i bogomolja, ukazujući na izreku ispisanu na aerodromu u Abu Dabiju: „Država koja nema prošlost, nema ni sadašnjost ni budućnost“.
– Abu Dabi i Dubai su postale svetske platforme finansija, trgovine i uslužnih delatnosti, nezaobilazna raskrsnica između Evrope, Afirke i Azije. Dubai besomučno igra na kartu jedne nove religije, potrošnje – luksuznog i masovnog turizma velikih razmera, dok Abu Dabi razvija drugi krajnost, kulturnu… jer pred futurizmom treba obnoviti nasleđe i trasirati mu put ka univerzalizmu – beleži Giton.
On otkriva da emiri i plemenska elita beduina, gospodara pustinja po kojima su neumorno lutali, danas živi od nafte i gasa, da su niži beduinski slojevi postali elitni vojnici graničari država u kojima su se našli igrom sudbine, kao što su Izrael i Jordan, a da su gotovo svi „kamilje grbe trampili za klimatizovana i vatrenocrvena terenska vozila“.
Sonja Tomović Šundić: Lubarda i Njegoš – Likovna simfonija po ugledu na pjesničku viziju
– Samo pet odsto njih i dalje živi nomadskim životom. Kako je daleko vreme kada su prelazili ogromna pustinjska prostranstva ne vodeći računa o granicama! Pred sudarom tradicionalnog migracijskog stočarstva i naglih preokreta u savremenom društvu, jedan beduin filozof iz emirata Šardže znao je kako da me uputi ka suštinskom razmišljanju: „Nije važno videti druge predele, već gledati drugim očima“ – zapisao je Giton.
Misao ovog beduina na najbolji način opisuje ceo „Rečnik zaljubljenika u Orijent“.
Pojava Blagodatnog ognja u Hramu Hristovog vaskrsenja u Jerusalimu
Orijentalni hrišćani
Giton u knjizi nehotice i sebe i Zapadnu Evropu predstavlja kao civilicaciju koja je samo formalno otvorena, a u stvari je i dalje ograničena neznanjem i predrasudama prema šizmatičkim „orijentalnim hrišćanima“, pravoslavcima.
– Krajnje je vreme za nas da konačno počenemo da osluškujemo hrišćane sa Orijenta i njihovu viševekovnu istoriju s poniznošću i predostrožnošću. Jer sve nedaće hrišćana s Orijenta u velikoj meri dolaze od lažno nepristrasne podrške koju smo im davali nekada, a dajemo im i danas. Prezirući njihove dogme za koje kažemo da su vizantijske, njihova bogosluženja i običaje, stvarali smo neku vrstu potencijalne pete kolone za dobijanje trenutne podrške našim kolonijalnim ambicijama… Danas upravo hrišćani sa Orijenta plaćaju račune za naše propuste i greške, ali i neznanje. To grubo neznanje koje je pokazao poznati novinar jedne zapadnoevrospke televizije.. upitavši me vrlo iskreno i glupo: „Na Orijentu ima hrišćana? Kad su tamo stigli?“
Izvor: Novosti
