Piše: Nenad Radičević
Da su se Evropljani pitali, naročito u Zapadnoj Evropi, predsednička trka između aktuelne potpredsednice Kamale Haris i bivšeg republikanskog predsednika Donalda Trampa uopšte ne bi bila do kraja neizvesna. Prema istraživanju koje su u oktobru uradile agencija za sondažu javnog mnjenja Galup i Novus, za Harisovu bi u Zapadnoj Evropu glasali 69 odsto birača, a tek 16 odsto za Trampa, dok bi taj odnos u Istočnoj Evropi bio 46 prema 36 odsto.
Tramp bi najviše glasova dobio u Srbiji (59,1 odsto), a sledi Mađarska (49,1), Bugarska (48,9), Kazahstan (44,1) i Slovenija (43,4). Harisova bi najviše glasova dobila u Danskoj (85,1 odsto), Finskoj (81,8), Švedskoj (81,1), Norveškoj (80,7) i Holandiji (73,7).
I dok je većina Evropljana, a naročito evropski vodeći političari i mediji, javno priželjkivali da se u Ovalni kabinet prvi put useli žena, u evropskim političkim, bezbednosnim i akademskim krugovima upadljivo izostaje priznanje nečeg što se čini očiglednim. A to je ocena da je Džozef Bajden najverovatnije poslednji transatlantski predsednik SAD za poprilično dug predstojeći period vremena. Bar onakav transatlantski predsednik na kakvog je Evropa navikla već decenijama.
Ukratko, bez obzira na ishod izbora, Evropljani mogu da se oproste od višedecenijskog vremena transatlantskog jedinstva i američkog brižnog tetošenja Evrope, kako bezbednosno-odbrambenog, tako i političko-ekonomskog.
Transatlantizam, evroatlantizam ili najkraće atlantizam teoretičari definišu kao ideologiju koja zagovara blisku saradnju i odbranu zajedničkih vrednosti u vezi sa političkim, ekonomskim i odbrambenim pitanjima između Severne Amerike – SAD i Kanade – i Evrope. NATO alijansa i Maršalov plan o posleratnoj obnovi Evrope su najveći simboli i proizvodi tog atlantizma, koji je decenijama smatran neupitnim u političkoj, ekonomskoj, finansijskoj, strategijskoj, bezbednosnoj pa čak i kulturnoj saradnji Amerike i Evrope.
I dok su kritičari atlantizma smatrali da je u ovom odnosu Evropa postala „sluškinja Amerike“, većina evropskih političara je u atlantizmu videla, ne samo američki nuklearni kišobran nad Evropom, već i odbranu liberalne demokratije i progresivnih vrednosti i otvorenog društva.
Elis Bektaš: Federacija BiH i njena Civilna zaštita kao loš primjer
Fokus na Aziji
Iako se fokus spoljne i odbrambene politike SAD još u vreme predsednikovanja Baraka Obame pomerio sa Evrope na Aziju, tek Trampovim ulaskom u Belu kuću evropske članice NATO-a su shvatile da ne mogu više da računaju na obilatu američku vojnu zaštitu i saradnju.
Zbog toga je i proteklih meseci strah od Trampovog povratka u Belu kuću bio toliko evidentan u Evropskoj uniji, premda je svima jasno da Tramp teško da će moći da povuče SAD iz NATO-a i time rasturi Alijansu. Ipak, njegova pretnja da ne bi branio evropske saveznike već da bi čak podstakao Putina da ih napadne, ukoliko ne plate dovoljno za svoju odbranu, zaprepastila je mnoge širom Evrope. Štaviše, najava da će završiti rat u Ukrajini „za 24 časa“, uliva strah Evropljanima da će odbranu Ukrajine prepustiti Evropi i njenim finansijskim i skromnim vojnim resursima.
U strahu od mogućeg drugog Trampov mandata, unutar nemačke vlade je između nekoliko resora čak formirana svojevrsna neformalna krizna grupa za raspravu o tome kako bi Trampova pobeda uticala na Nemačku i kako bi trebao Berlin da reaguje. Zabrinutost je samo pojačana kada je Tramp za svog potpredsednika izabrao Džejmsa Dejvida Vansa, koji je iskazivao krajnje nepoverenje prema NATO-u, Ukrajini ali i globalizaciji.
Brojnim evropskim liderima je Tramp toliko neprihvatljiv da su otvoreno priželjkivali pobedu Harisove, smatrajući je predvidljivijom od Trampa te da je veća verovatnoća da će se držati liberalnog internacionalističkog kursa. Time su oni zanemarili činjenicu da je Kamala Haris mnogo više orijentisana na Aziju, jer je ona nova generacija u američkoj Demokratskoj stranci koja ima sasvim drugačije spoljnopolitičke prioritete.
Čak i eksperti, koji smatraju da Harisova „u većini aspekata predstavljala kontinuitet sa Bajdenovom politikom“, ukazuju da slede promene.
„Ali čak i pobeda Harisove ne bi spasila Evropljane od teških izbora oko toga kako da podrže Ukrajinu, ili promene postepeno udaljavanje Amerike od Evrope – iako bi to moglo privremeno da bude usporeno“, naveli su stručnjaci Centra za evropsku reformu.
Obama je započeo američki spoljnopolitički i bezbednosni preokret sa Evrope na Aziju, a Haris bi to samo intenzivirala. Evropljani se dobrim delom nadaju da bi Harisova sledila ono što su od nje čuli prošlog februara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji kada je posvećenost Vašingtona svojim NATO saveznicima nazvala „gvozdenim“. Nije nemoguće da to i dalje čuju, ali teško da će osetiti razmere tih atlantističkih poteza iz vremena Bajdenovog mandata.
Poslednji atlantski predsednik SAD
Ono zbog čega je ubedljiva većina ostalih lidera EU i NATO-a zahvalna Bajdenu jeste to što Evropu nije prepustio njihovoj vojnoj nespremnosti i ambicijama Vladimira Putina, već je bio posvećeni atlantista, koji kao u vreme Hladnog rata i neposredno posle njega veruje u to da je Evropi potrebna američka zaštita, kao i da je neophodno da SAD ulažu u saveznike i partnerstva.
Ta zahvalnost se videla i u Francuskoj u toku obeležavanja 80. godišnjice savezničkog iskrcavanja u Normandiju, iako Bajden i Emanuel Makron nemaju iste stavove o brojnim geopolitičkim izazovima, od pitanja protekcionizma i zaštite zelene industrije, naročito kroz subvencionisanje proizvodnje električnih automobila, preko ekonomskog hladnog rata SAD i Kine, do toga kako bi trebalo da se završi rat u Ukrajini kao i višedecenijski bliskoistočni konflikt.
Bajdena će u Evropi pamtiti po tome što je povećao brojnost američkih snaga u Evropi, podržao proširenje NATO-a na Finsku i Švedsku, preusmerio 107 milijardi dolara američkog novca za oružje i pomoć Ukrajini, a na kraju ne samo odobrio da NATO u Nemačkoj otvori bazu zaduženu za Ukrajinu, već i da za dve godine u Nemačkoj budu raspoređene američke rakete dugog dometa, uključujući rakete „tomahavk“ i hipersonično oružje sa širim spektrom delovanja.
Ovaj poslednji potez, ne samo što je predstavljao najznačajnije američko vojno-tehničko raspoređivanje na evropskom kontinentu od Hladnog rata, već predstavlja jasnu poruku Rusiji poslatu u hladnoratovskom stilu. Poruku da će SAD štititi suverenitet i teritorijalni integritet evropskih saveznika.
Dobro upućenima je, pak, sasvim jasno da je Bajden verovatno poslednji takav atlantista u Beloj kući kojem je, kako piše nekadašnji portparol i zamenik pomoćnika generalnog sekretara alijanse Džejmi Šej, „NATO deo njegovog političkog DNK“. Više od pola veka njegove političke karijere zasnovano je, između ostalog, na transantlatističkim idejama i okupljanjima, što se ne može reći ne samo za Trampa već i za Harisovu. Zbog toga je ovo kraj jedne transatlantske ere.
Kako je Šej ocenio u julu, eventualna pobeda Harisove, „daće Evropljanima više vremena i prostora da prodišu dok se više oslanjaju na sopstvene snage, ali to neće preokrenuti proces“.
S tim je saglasan i holandski bezbednosni ekspert Paul van Hauft koji ukazuje da ne bi trebalo da dopuste da im propadne ta prilika i da je Bajdenova administracija „verovatno poslednji dah transatlantizma posle Drugog svetskog rata“.
„Budućnost će zahtevati od Evropljana da u velikoj meri snose troškove za sopstvenu bezbednost, kako zbog sopstvenih interesa, tako i sa ciljem da sačuvaju transatlantske odnose“, ističe on.
Strateška autonomija EU
Zbog kraja te ere, mnoge evropske zemlje pokušavaju da „kupe osiguranje“ tako što najednom kupuju skupe američke vojne sisteme i borbene avione. To čine, kako manje zemlje, kao Litvanija i Češka, tako i one veće, kao Nemačka i Poljska.
U ovom svojevrsnom sumraku atlantizma, raspoloženje vladajućih evropskih političara je verovatno najbolje sumirala nemačka šefica diplomatije Analena Berbok kad je rekla da je ovo lekcija za Evropu koja će morati da se manje oslanja na SAD i da pojača sopstvenu saradnju u oblasti odbrane, što je proces koji je znatno ubrzan od Putinove invazije na Ukrajinu.
Tu je po ko zna koji put u poslednjih osam godina vaskrsla ideja o evropskoj strateškoj autonomiji, što je nezaobilazna tema kadgod se poslednjih godina pojavi situacija u kojoj Evropska unija shvati da ne može da se osloni na svoje saveznike i partnere, kako na globalnom tržištu, tako i u sferi politike i bezbednosti.
Ideju strateške autonomije najviše zagovara Makron, koji je u svojim nedavnim govorima i intervjuima apokaliptično upozoravao na ranjivost Evrope u smislu njenih vrednosti, demokratije i Evrope kao ideje, poručivši da Evropa mora da se brani od unutrašnjih i spoljašnjih pretnji, kao i od političkih partija koje žele da osporavaju suštinsku arhitekturu EU. Nešto manje je pominjao evropsku autonomiju od američke vojne zaštite, ali on nju već duže vreme zagovara, čemu se godinama protive nemački kancelari.
Zapravo mnogima u Evropi, a naročito nemačkom kancelaru, teško je da prihvate nekoliko činjenica. Da je posleratnim multilateralnim institucijama, kao što su UN, NATO, MMF i Svetska banka neophodna modernizacija te da se mora preispitati uverenost Zapada da je padom Berlinskog zida pobedila i zapadna vizija sveta.
SAD nisu spremne za to, jer se okreću Aziji i hladnom ratu sa Kinom. Evropa ni ne pomišlja na tu vrstu modernizacije, jer se plaši da bi je to finansijski urušilo. Tu se dolazi do paradoksa da je Evropa u jedinstvenoj prilici da se izbori za stratešku autonomiju jer je Amerika malo zainteresovana za nju, ali da to ne sme i nema jedinstven stav.
Uspostavljanje pozicije komesara za odbranu u budućoj Evropskoj komisiji čini se kao korak ka evropskoj kolektivnoj odbrani i strateškoj autonomiji, ali zasad nema naznaka da mnoge države članice EU žele i naredne korake, smatrajući da je odbrana nacionalno i suvereno pitanje a ne pitanje odluke nekog briselskog birokrate.
„Bez obzira ko pobedi na američkim izborima, Evropa mora da se pripremi za ono što sledi. Priprema počinje prihvatanjem niza činjenica, počevši od opadajuće ekonomske težine EU u svetu, smanjene vojne težine Unije u trenutku kada je bezbednost ključna, i geografske izolovanosti od centra svetske ekonomije i američkih interesa – Indo-Pacifika“, ističe Alisija Garsija Herera, jedna od vodećih evropskih ekonomskih stručnjaka. „Samo ako se ove premise prihvate, EU može napredovati u izgradnji strateške autonomije koja joj je potrebna“.
Izvor: Novi Magazin
