Пише: Радован Зоговић
Претходна четри дијела можете прочитати овдје, овдје, овдје и овдје
Исидора Секулић редиговала је за “Културу” превод Толстојеве Ане Карењине и књиге приповиједака Н. В. Гогоља. У вези с тим дошло је до контакта између ње и Вере Зоговић. И Вера, која је умјела да стекне пријатељство интелектуалаца с којима је предузеће сарађивало, што се на овај или онај начин особито показало онда кад је морала да ради као помоћник портира у хотелу “Балкан”, освојила је и Исидорину “велику наклоност”. Исидора ју је при сусретима обасипала њежностима (разлика у годинама била је као између мајке и кћери), преводила је специјално за њу пјесме Шелија и Кица и писала јој дирљива писма, почињући их са “Верка-Веверка” и си., а Вера је то поштовала, узвраћајући дискретном њежношћу и пажњом, без крупних изјава и икаквог “оглашавања”. И једног дана Вера је дошла на ручак с вијешћу да је Исидора страховито љута, да је гњевна, да је увријеђена оним мојим објашњењем и обећањем
– кад сам оно возио скупа њу и Андрића. Вера ми је цитирала Исидорине реченице, уперене не само против мене него и против Андрића – причајући и цитирајући, она је, интонацијом, изражавала свој однос према Исидорином држању и према њеним изјавама (интонације су јасно истицале Исидорину осјетљивост и претјеривања). Али Вери је било и непријатно: ипак јој је било жао Исидоре, и мене је ипак сматрала кривим — био сам неспретан, испало је непромишљено и ружно. На крају је, као свој закључак који све своди на стварну мјеру, рекла:
– Исидора је одиста увријеђена. У-у-у…
И ја сам једнога дана пошао Исидори Секулић – да се правдам добрим намјерама. По својој природи, својој личној потреби, ја то сигурно не бих учинио, па било ово што кажем добро или рђаво. Али учинио сам, јер сам радио у агитпропу и у Савезу књижевника, и јер сам хтио да олакшам Вери као директору издавачког предузећа – ми смо, колико смо највише могли и умјели, своје поступке и намјере мјерили прије свега овим мјерилом.
Исидора Секулић увела ме је у своју предњу, доста малу собу, у којој су, на столу и по свим столицама, лежали неки, не много пажљиво стављени рукописи. Десно су била врата друге, веће собе, гдје смо онда сједјели Вучковић и ја – та врата била су затворена. Исидора се држала као да међу нама није било никаквог неспоразума: одмах је почела да објашњава како поправља туђе преводе Шекспира – грдила је, својим суздржаним начином, преводиоца који зна само њемачки, а преводи с енглеског, жалила је Шекспира као нешто што је њој повјерено на чување али она га, у овим нашим приликама, овој вјечитој некултурности и неодговорности, не може ушчувати. Жалила се на мукотрпност посла, проклетог посла дотјеривања туђих рукописа:
– Уосталом, – рекла је – ви знате какав је то рабаџијски посао…
Кад сам ја узео да објашњавам зашто сам дошао, она ме пустила да говорим, и слушала је као да баш не зна, као да јој баш треба података и времена да схвати о чему је ријеч. И кад сам ја рекао све, она ме је прекинула као да сам тек заустио да говорим а она разумјела на по ријечи:
-Ах, молим вас, оставите!
И устала је – да потражи нешто у рукописима на столицама или да те рукописе понамјести. Али ствар ипак није оставила. Сачекавши да ја још нешто заустим, она је, задижући и понамјештајући хрпу по хрпу рукописа, почела да говори како сам ја груб, како све људе мјерим истим аршином, како сам сасвим супротан својој дивној жени – позвао би на ручак, позваће на ручак, као да се она нудила. На ручак! Она је увијек сматрала да постоји мануелни пролетаријат и пролетаријат духа; она је увијек сматрала овај други пролетаријат – вишим… И сјела је, усправна, с руком на крилу.
– Никад ја, господине Зоговићу, нисам држала ни до чијих ручкова и нисам се ником, господине, нудила на ручкове, најмање на ручак с тим…
И сасвим је прешла на Андрића. Прекидала се, уздржавала се, али се, ето, није могла уздржати. Шта ће, рекла је, мени као гост она, кад имам господина Андрића, који зна цијену ручковима…
– Сада он вама даје рукописе на читање – рекла је и ја се више не сјећам откуд је знала тај податак, можда сам јој га чак ја рекао да бих јој објаснио зашто сам управо водио Андрића својој кући. – Даје, наставила је, и по лицу су јој избиле бјеличасте, накостријешене маље – јер вас сматра влашћу, јер му то може користити. А некад је своје рукописе доносио овамо – ове су маказе (и ту се љутито полуокренула и лупнула шаком по канцеларијским маказама на столу) – ове су маказе скраћивале његове расплинуте приповијетке. И сад их више овамо не доноси. Неће их, господине, доносити ни вама, ако једном не будете више то што јесте. Неће, јер он је – језуит.
Али, иако је разговор тако текао и тако се окренуо, ја сам, одлазећи, имао осјећање да неспоразум није ликвидиран и да се Исидора није одобровољила према мени, мада је преда мном говорила против Андрића. Претпостављао сам да се неће одобровољити можда баш зато што је о Андрићу тако говорила преда мном, и што је по мом држању, чак и по том како сам ћутао, могла погодити да њене пријекоре, њену оцјену Андрића сматрам у најмању руку претјераним – ја сам био одвећ неук да то, чак и да сам хтио крити, сакријем, она одвећ вјешта да би јој такво шта измакло из вида.
А Андрић се мени, у вези с књигом нових приповиједака, обратио још једаред. Негдје почетком 1948, у Савезу књижевника, као обично, и, као обично, пред мој одлазак послије сједнице управе, он ми је, не удешавајући да то нико не чује, а тако да то, у соби са још десетак људи, одиста нико не чује – рекао:
– Другарица Вера је сложила књигу, а ја немам наслова – бисте ли ми могли помоћи?
Рекао сам му да сам у том погледу особито беспомоћан.
– Шта мислите – наставио је он – би ли ваљало Људи и нељуди? тиме се не каже ништа позитивно о самим приповијеткама, него се само одређује однос према појавама. Ваш наслов Пркосне строфе није претенциозан – каже се само да су строфе пркосне, али се тиме не каже и да ли су добре или лоше. Ја такође не бих хтио ништа претенциозно…
Мени се наслов није много свидио. Али нијесам био кадар да помогнем, а учинило ми се, кад је ријеч о Андрићу и моменту, да једна оваква “декларација” не би баш била ни лоша, па сам рекао: “Може” (такво “може” у Ђорђа Јовановића гласило је: “Може као материјал”). И Андрић је, учинило ми се, пристао на то. Међутим, кад се књига појавила, појавила се под другим насловом, који је био јасан доказ даје писац бјежао од претходног, а да неки нови који би га задовољио није могао наћи. И ставио је просто: Нове приповетке. Да ли је, пак, из ових или оних разлога, на сличан начин поступио и с мојим, у свешчићу записаним примједбама о Зеку — ту засад не могу рећи ништа сигурно. Књига се појавила годину и више дана послије нашег разговора. Штавише, појавила се у вријеме (крај 1948) кад мени није баш било до читања овакве белетристике. И кад сам, послије двије или три године, књигу ипак прочитао (ја не спадам у егзалтиране поклонике Андрићеве литературе, чак ни пошто је добила инострани заштитни жиг, тзв. Нобелову награду – мени се, просто, много свиђа неколико његових приповиједака, у које не спада Пут Алије Ђерзелеза, много ми се свиђају или само свиђају дјелови других, дјелови На Дрини ћуприје, Травничке хронике и Госпођице) – кад сам је, ипак, прочитао, видио сам да сам заборавио све мање, појединачне примједбе на текст Зека и да не могу видјети како је аутор с њима поступио. Сигуран сам само (иако ми заборав и ту смета да тачније и детаљније видим) да је аутор тек донекле скратио и сажео преопширну “дигресију” о ријеци Сави.
Споро је текла 1948. година.
Између Ђиласа и мене већ је било дошло до размимоилажења: ја сам, наиме, врло обазриво и деминутивно рекао да у писмима ЦК КП(б) има и тачно уочених наших грешака које би ваљало искрено признати – и то је већ била прва од оних „ствари“ за које је Ђилас мало касније пред агитпропом рекао: „Зоговић говори такве бласфемије од којих се мени диже коса на глави“.
Долазили су дани – један мучнији од другог, сваљивали се догађаји – један судбоноснији од другог; неслагања између мене и Ђиласа, што је практично значило између мене и ЦК (Ђилас је редовно наглашавао: ми тако не мислимо), множила су се и бивала све оштрија. Ђилас је тврдио како социјалистичке земље не треба да се развијају у правцу сливања у „светску републику“ („Марксизам о томе ништа није рекао“) него ваља да остану на вјечита времена као националне државе које ће чак, врло вјероватно, ратовати међу собом, а ја сам то назвао национализмом и непознавањем основних мисли Маркса, Лењина, теза Коминтерне; он је дошао до формулације да једна социјалистичка земља нема никаквих других интернационалних обавеза, осим обавезе да туче своју буржоазију и гради социјализам у својој земљи: то и јесу све њене интернационалне обавезе, а ја сам ту тезу назвао чистим ласалијанством. Забрањено је штампање мога отвореног писма листу Напријед, органу КП Хрватске, с критиком наклоности редакције према формалистичком периоду неких сликара и с критиком формализма уопште („Сад је моменат кад сви треба да се збијемо, а не да се завађамо“). Почела је рад комисија за састављање новог програма КПЈ (Ђилас, Борис Зихерл, Стефан Митровић и ја): Митровић и ја сукобили смо се с Ђиласом у питању интернационалних обавеза КПЈ; нас двојица тражили смо да се у програму рече да је народна демократија форма диктатуре пролетаријата итд., а Ђилас је био и против уношења и против саме те мисли. И ја сам напустио комисију.
Ђиласова бјесомучна мржња према СССР расла је из дана у дан, и ја већ нијесам физички то могао да подносим. Прошао је и Пети конгрес КПЈ – људи као Александар Белић, с необично оштрим њухом и вјечно подмазаним вјетроказом „осјетили“ су у мом држању и говору на том конгресу „прикривени коминформизам“ (Белић је дословно тако рекао мојој жени кад му се, крајем 1949, истјерана с посла, обратила с молбом да јој да какву коректуру издања Српске академије наука). У октобру је Ђилас, као директор теоретског органа ЦК Комунист, одбацио Митровићев чланак који се мени, замјенику директора, веома свидио – и ја сам одбио да даље радим у Комунисту, а Ђилас ми је рекао да више не долазим на посао – тако сам заувијек остао без запосљења. На академији посвећеној годишњици Октобарске револуције, у Народном позоришту, Владимир Дедијер и још неки, видјевши да су добили мјеста поред мене и С. Митровића, демонстративно су устали и отишли – неће „да сједе поред издајника“.
Потом је дошао „разговор“: послије Зихерла, затим Митровића, позван сам и ја у Кардељеву вилу – тамо су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Крсто Попивода и – ако се не варам – Вељко Влаховић, који се, ваља напоменути, дотад слагао с многим мојим ставовима. У том разговору ја сам остао при својим гледиштима: укратко, одбио сам Кардељеву тезу да је кошуља (наш пролетаријат) ближа од капута (међународни пролетаријат) а на Ђиласову примедбу како сам се препао од Црвене армије, рекао сам да Црвену армију сматрам армијом радних људи читавог свијета и да се не могу од ње препасти – то је моја армија. Неколико дана иза тога стављен сам под бојкот – нико се од комуниста није више поздрављао са мном, а Попивода ми је саопштио да нигдје више не могу радити – „Бави се литературом, па ће се даље видјети.“
Повукао сам се у свој стан – посјетио ме још неколико пута само Никола Петровић, па је и он престао. Одржан је пленум ЦК КПЈ – ја, кандидат за члана ЦК, нијесам био позван; одржан је пленум ЦК КП Црне Горе – ја, члан ЦК, нијесам позван ни на тај састанак.
На радио-станици је забрањено читање мојих пјесама. У Народној скупштини, на децембарском засиједању 1928, посљедњем коме сам ја присуствовао, поздравили су се са мном још само Душан Бркић и – поиздаље – Ђуро Пуцар и Владимир Бакарић, Раде Жигић, који је на заједничком засиједању оба вијећа сједио испред мене, окренуо се за вријеме неког прекида и упитао ме: „Шта сам се тако смрачио“. Телефон у мом стану замукао је, управа за расподјелу бензина одбила је да ми да мјесечне бонове за бензин, организатори књижевних вечери нијесу ме више позивали ни на каква читања. Почело је моје самотовање које траје, ево, већ препуних 14 година.
Дознавши шта је са мном, Десанка Максимовић која је дотад била у мом стану само два-три пута и једном или двапут код мене у агитпропу, посјетила ме је, отад ме, упркос свему што је због тога претрпјела, није никад напустила. Иво Андрић није ме посјетио ни тада ни никад више. Али се на сједницама управе Савеза књижевника, на које су ме још неко вријеме позивали, поздрављао са мном као и раније, обраћао ми се, као предсједавајући, за мишљење, као и раније – при томе су му се само низ унутрашњу страну наочара спуштали очни капци, сиви и уморни, и боја лица постајала је једва примјетно метална.
Посљедњих седмица ове године у издању „Културе“ којом је још увијек руководила моја жена, појавиле су се најзад Андрићеве Нове приповетке. Ја сам рачунао да ће ми Андрић, као човјеку коме је он дао на читање рукопис Зека, књигу сигурно послати – чак можда с потписом, пошто је и он од мене, на оној небогој књижици, потпис тражио. Али није ми је послао ни с потписом ни без потписа. А није ми, и то ваља рећи, више слао ни рукописе на читање, иако сам сад имао много више времена него раније, а способности читача, мислим, нијесам могао изгубити преконоћ, с губитком функција и титула.
Средином априла 1949. године, пошто сам дао тражену писмену изјаву о свом гледању на сукоб с међународним комунистичким покретом, позван сам у централни комитет. У соби куд ми је речено да дођем сачекали су ме Крсто Попивода и Осман Карабеговић – то је ваљда била комисија за искључење. Послије два-три њихова питања и моја одговора, Попивода је рекао како су, разговором код Кардеља, другови покушали да мени, поколебаном, помогну. Ја сам, по обичају, плануо – ријеч о колебању узимао сам као крајње увредљиву. А како сам ја, због Ђиласових схватања и мојих сукоба с њим, негдје баш пред онај разговор, молио Кардеља за састанак, рекао сам дословно да сам ја разговор код Кардеља тражио и схватио као свој покушај да се Ђилас тргне од срљања у национализам и ласалијанство. Карабеговић и Попивода су се запањени и индигнирани погледали, слегли су раменима и рекли да могу ићи. Десетак дана иза тога искључен сам из КПЈ. Сјутрадан по искључењу нијесам више добио тзв. црвени билтен Тањуга. Неколико дана касније директор Дипломатског магацина саопштио ми је да сам „скинут са снабдијевања“. У мају је на излазу из мог дворишта постављена јавна стража.
Крајем јуна или почетком јула још једном су ме позвали на сједницу управе Савеза књижевника – то је била посљедња сједница којој сам присуствовао, посљедњи мој одлазак у Савез. Андрић је и на овој сједници покушао да буде обичан, само му то, мени се чини, није много полазило за руком. Уосталом, ја сâм био сам на тој седници у таквом расположењу да не знам колико је у мом запажању о Андрићеву држању било запажања објективног стања, а колико мог расположења. Прије те сједнице на коју сам дошао у стопу праћен од два снажна, добро одјевена и новинама снабдјевена младића, други секретар Савеза Јурковић позвао ме је у другу собу и службено ми саопштио да су из зборника Југословенска поезија који је већ био одштампан, накнадно избачене све моје пјесме осим пјесме о Титовој биографији. Мени, већ револтираном, просто је затреперило пред очима и рекао сам да протестирам и да као аутор тражим од Миндеровића да избаци и ту пјесму која је остала, иначе ће испасти да се не ради о политичкој дискриминацији него о естетском избору. Послије тога, на самој сједници, био сам толико огорчен и узбуђен да нијесам ни пратио оно што се говорило и радило. Јасно сам схватио и запамтио само оно кад су саопштили да је Марко Врањешевић искључен из Савеза књижевника, и кад је, оправдавајући то противстатутарно искључење, држећи се тајанствено као човјек који је обавијештен више но што може да каже, обавијештен толико да је чак надебљао и затура се од тога – Милан Богдановић рекао:
– Ради се о великој шпијунажи. Биће то монстрпроцес…
Ја на тој сједници нијесам издржао до краја. А уставши да пођем, не рукујући се ни с ким, промрмљао сам свима нешто као „до виђења“. И кад сам се, оштро као и сви узбуђени људи које приморавају да оду, окренуо да закорачим према вратима, Андрић ме погледао, и мени се чак учинило да је у његову погледу било топлине, разумијевања за мој одлазак.
Други конгрес Савеза књижевника, који је изабрао нову и смијенио стару управу, дакле, и мене као потпредсједника, одржан је тек седам-осам мјесеци касније; осим тога ја сам, бар номинално, био члан Савеза све до прољећа 1952. године. Па ипак, никад више ни на какве конгресе, скупштине, сједнице, састанке или читања у Савезу или Удружењу за Србију нијесам позиван. И кад је Десанка Максимовић, чија савјест није с тим могла да се помири, негдје крајем 1949, рекла Андрићу своје мишљење о овом поступку, он јој је одговорио:
– Боље је и за њега и за нас да не долази.
Преко љета 1949. године почела је да нас посјећује Исидора Секулић, која то раније никад није чинила. Посљедњих дана априла, пошто се није хтјела развести од мене, Вера је отпуштена из „Културе“ и дат јој је посао у Графичкој дирекцији (одатле је, одбивши директорова „преклињања“ да прекине са мном, опет отпуштена послије цигло 7 мјесеци, у току којих је неколико пута деградирана). Исидора је први пут дошла к нама послије неког свог одласка у „Културу“, гдје није нашла Веру и гдје су јој рекли да она више није директор. Иза овога долазила је у одређеним размацима – то је, највјероватније, од ње био гест, дужност, теретна сигурно како већ таква дужност таквом човјеку може бити.
Али Исидорини доласци нијесу, морам признати, били сасвим лаки ни много занимљиви ни мени. Исидора и ја нисмо имали додирних тачака ни у филозофији ни у политици, ни у књиженим симпатијама и схватањима – она је била идеалист, претежно субјективни обожавалац енглеске „демократије“ и штампе, поклоник енглеске књижевности, мистичар у схватању Његоша, у односу на домаћу власт и на њене поступке послије 1948, такође смо били без контакта – ја ту нијесам хтио да тражим у њој савезника, а она је то видјела и била је уздржљива. Поред тога, Исидора се као ваљда већина самољубивих људи, јако понављала – на другој посјети причала је исто што и на првој, на трећој што на другој: енглеска књижевност, енглеска штампа, сметње које јој се чине у набављању те штампе, контакт с Енглеском читаоницом у Београду и предусретљивост и галантност те читаонице, Шекспир, немогући наши преводи Шекспира, несрећни Масука који преводи с енглеског зато што зна њемачки, суви Недић коме не помаже добро познавање енглеског, произвољности и бесмислице превода Лазе Костића (Лазу је, дјевојчицом, видјела на Фрушкој гори: главурда, косурина!), цитати оригинала и превода, њене исправке – уздржано, ненаглашено, али ипак: ја, ја, ја. Да буде још заморнија, она је ипак више вољела да готово непрекидно говори него да пита и саслуша. Барем тада.
За друге посјете (прва је углавном била посвећена Вери и малој Мирки), обавијестивши се – више погледом и погађањем него разговором – о даљем развитку моје „ситуације“, Исидора ме запитала да ли ми, ипак, долази ко од пријатеља и колега. Рекао сам јој како је било: нико, а она је сасвим обично, с једва, једва уловљивим сувим призвуком у гласу – као од турпије за дрво – упитала:
– Ни господин Андрић?
– Ни он.
Тада је она узела да осуђује поступак власти према мени – добро, не дају вам више да се бавите политиком, али литература? Бојкот, ћутање – ви сте још млад човјек, како ћете ви то, на шта ће то да изиђе? У Енглеској се то никад не би могло десити. И онда је почела да ме тјеши, показујући при томе велико незнање и несхватање политике и односа у свијету. Енглеска и Русија споразумјеће се о статусу Југославије, и моје ће се питање брзо ријешити како ваља – она је у ово чак била увјерена. И савјетовала ме, на тој и на другим посјетама: радите, учите неки страни језик. Понудила се чак да ми у томе помаже: позивала ме к себи у посјету.
Припремајући се за превод поеме В. Мајаковског Из свега гласа, ја сам запео при одређивању правог смисла неких стихова, на први поглед сасвим јасних. Узевши француски превод те поеме, пошао сам Исидори, не би ли ми помогла преко тог превода.
Исидору сам опет нашао међу некаквим рукописима. Дижући једну хрпу с једне од столица како би ми начинила мјесто да сједнем, Исидора је рекла како је морала да редигује за „Просвету“ рукопис – нешто као роман – неког младог човјека, партизана чије је име… пришла је другој столици, сложила рукопис на рукопис који је тамо већ био, нашла насловну страну и прочитала:
– Добрица Ћосић.
И носећи према столу рукопис који је држала уз груди рекла је – као узгредно и с нотом самосажаљења:
– Ја сам била једанаести редактор тог рукописа. А ипак сам се намучила – робијашки посао.
Кад сам је запитао за одређеније мишљење о рукопису и шта ће даље с њим бити, она је мрзовољно одговорила:
– Ја сам много шта изменила, скратила, дотерала. И дала сам мишљење да би се могло штампати – код нас се и онако свашта штампа.
Ријеч по ријеч, избила је на Андрићеву Ћуприју – њену „грубост“, „суровост“ није могла да подноси. А онда је почела да се распитује идем ли још на сједнице управе Савеза и да ме прекоријева што не идем.
– Идите, – рекла је инаџијски, лупнувши чак маленом, сувоњавом песницом о сто – идите, не чекајте да вас зову. Што се повлачите и онде где не морате – нека вас виде!
И то је испало као продужење онога о писцу На дрини ћуприје.
Посљедња Исидорина посјета била је почетком јесени – Стефан Митровић с којим сам се још једино дотад виђао, био је ухапшен, а на мојим дворишним вратима стајала су, дан и ноћ, по два младића у цивилу. Пола часа пошто је изашла од нас, она се јавила телефоном, узбуђено, готово усплахирено.
– Мене су, господине – рекла је повишеним гласом – на вашој капији претресли, легитимисали, питали ме о циљу посете и о садржини разговора. На крају су ме уписали у црну књигу. И ја сам – журила је да искаже све што мора – одлучила да више к вама не долазим. Ја то, без икаква увијања – не смем. Али ја имам храбрости да вам отворено речем да то не смем. Збогом, господине!
И више је никад нијесам видио, а није, мислим, ни Вера. Није се никад више јавила ни телефоном, није више Вери писала никаква писма ни за њу преводила Кица и Шелија, није је чак ни поздрављала по људима који су виђали Веру и њу нити се код њих о њој распитивала. Једанпут само, кад ју је Десанка Максимовић изричито подсјетила на нас, Исидора је кратко упитала: „А како су госпођа и господин Зоговић?“ и добивши тачан одговор, рекла је, безобзирна и сурова према Десанки исто онолико колико није била у праву:
– Лако је вама да посјећујете Зоговића, ви сте добро стајали са сваком влашћу. А ја нити сам кад стајала нити стојим добро, и не смем…
Истина је, међутим, била обрнуто: и код старе и код нове власти, нарочито послије 1948, и нарочито пошто је надреалистичко-конзервативна декадента узела све кључне административно-финансијске позиције београдског културног живота у своје руке и стекла велики политички утицај, Исидора Секулић је у сваком погледу стајала неупоредиво боље од Десанке Максимовић.
Па ипак ја, кад год се запитам о разлозима и суштини Исидорине њежности према Вери, њене рогобатне наклоности према мени, морам Исидору да одвојим од толиких других – њено држање не може се свести без остатка на паљење свијеће ђаволу и његовој жени (дакле, опет ђаволу!) ни на гест ни на заблуду о брзој нормализацији мог положаја. Јер Исидора Секулић је мени прије рата, кад сам објавио есеј Сан Вука Мандушића, написала врло пријатељско писмо, с пуно лијепих речи о есеју; она је, кад сам био ухапшен у прољеће 1940, интервенисала код полиције у моју корист, а у љето исте године тражила је, писмом у Тополшицу гдје сам се тада лијечио, моју сагласност да ме предложи за Ракићеву награду за поезију, наглашавајући при томе да је – што она зна из личног додира – „сам Ракић“ мене „за живота запазио“. Па и сам начин како је прекинула с нама, и сама она грубост према Десанки Максимовић, која нас је ипак посјећивала, кажу понешто у овом смислу. Бар кад се ради о жени каква је била Исидора Секулић – поноситој и сујетној, чија је глава и чија је савјест радила и онда кад би их, уз инат према себи и другима, тутнула у пијесак.
Натавиће се…
Извор: Jergovic.com
