Cреда, 25 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Туфик Софтић: Тајна чојку човјек је највиша

Журнал
Published: 17. октобар, 2024.
Share
Фото: РТЦГ/Туфик Софтић
SHARE

Пише: Туфик Софтић

“С точке сваке погледај човјека, како хоћеш суди о човјеку – тајна чојку човјек је највиша”.  Ове филозофске стихове из “Луче микрокозме”, уклесане на три језика, берански вајар, више познат у свијету него код нас, Лука Радојевић, руком правог мајстора је уклопио у скулптуру коју је поклонио свом граду.

Не усуђујем се да улазим у умјетничку анализу овог дјела младог умјетника, али само примјећујем како је постављена на не баш заслуженом мјесту. Не знам ко је о томе одлучивао да буде испред зграде Основног суда, заклоњена шибљем, али да би је било који странац, путник намјерник, обични грађанин прво примијетио, па онда пришао да прочита шта пише на скулптури, мора прескочити ниску ограду и загазити у траву или зелену површину, што нико културан неће урадити.

Онда ми још чудније  дјелује да неколико метара од ове скулптуре припрема да се постави спомен биста Марку Миљанову Поповићу. И опет ми ништа није јасно. Ко је одабрао мјесто за овај споменик испред зграде Основног суда? Разумио бих да је на том мјесту биста војводе Гавра Вуковића, првог дипломираног правника у Црној Гори, која је опет, осим испред његове Спомен куће, гдје јој је право мјесто, дуплирана и постављена стотину метара одатле, заједно са бистама његовог оца, Миљана Вукова Вешовића и игумана Мојсије Зечевића.

Недалеко одатле, испред зграде Општине, четири су бисте народних хероја из Другог свјетског рата. Присјећам се како је један мој познаник и тада одборник, када је у једном тренутку требало за кредит заложити зграду Општине, забринутим колегама духовито одговорио да ако дође до заплењивања имовине од стране банке, бисте неће дати по цијену живота.

Туфик Софтић: “Јеловице ти једина“

Ту у дворишту зграде Општине некако је, опет не знам ко, уклопио споменик погинулим борцима из Берана у несрећним ратовима деведесетих година, на развалинама СФРЈ.

Онда је у једном периоду неко одлучио да на дну главне улице, у такозваном цвјетном парку, подигне бисте чувеном руском маршалу Жукову и преко пута ње Лексу Саичићу који је према причама успио да у неком од ратова прије 1911, до када је живио, савлада и убије јапанског самураја.

Да не будем схваћен погрешно, све ја то разумијем, историја треба да се памти, али овакав несклад у подизању споменика, по систему гдје год видиш згодно мјесто ти бисту посади, некако ми није баш јасан. Томе је сасвим сигурно кумовала и честа промјена локалних власти у Беранама, па како која дође, по макар једну бисту постави без консултације са струком, гдје и како. Шта ће нам струка, када то може нека комисија у којој обично нема урбанисте или инжењера просторног планирања.

Подижу и други народи споменике и његују културу сјећања, али са много више укуса. Осјетио сам како кроз моје тијело пролазе вјекови док сам једне године у Лајпцигу пио црно пиво у Ауербаховом подруму, најзнаменитијој кафани у Њемачкој, у коју је Гете редовно долазио, и ту, за неким од столова,  писао своје ремек дјело “Фауст”. Или мало даље одатле, док сам разгледао оригиналне оргуље у катедрали, на којима је Јохан Себастијан Бах, свирао у младости духовну музику током молитви и тако зарађивао за живот.  Одмах поред је и његов велики споменик. Али све то је некако урбаније и складније, да не кажем умјетничкије и културније.

Туфик Софтић: “Јеловице ти једина“

А у Беранама, центар града, са оволиким бистама без икаквог реда, Боже ме сачувај, почиње да личи меморијални комплекс. Живимо неки чудни период, да само неком не падне на памет да почне бисте заслужним људима и политичарима подизати за живота.  Навикао сам се на свашта  и свега сам се нагледао, али немам идеју како ово исправити, и да ли је уопште могуће, струковно гледано, урбанистички и просторно.

Оно што бих сасвим сигурно урадио без размишљања, предложио бих да се погледу слабо упадљива скулптура Луке Радојевића, са стиховима из знаменитог Његошевог књижевног дјела,  коју би морао знати и разумјети сваки грађанин, измјести на неко адекватније и што је најважније приступачније мјесто. Да се учини оку пријемчивом и руком додирљивом.

Уосталом, то је нешто што је у центру града, поред Спомен куће војводе Гавра, тренутно највредније. Да не отварамо сада причу о томе како свака власт подигне по једну бисту, док у Полимљу још нису проглашени културним добром бројни трагови са наслагама и слојевима живота још из доба енеолита, као сто је конзервирана тврђава Тумбарице, о чему ће се тек чути какво културно благо представља.  А вала је и наишло неко вријеме и врло је актуелна Његошева мисао да је човјек човјеку тајна највиша.

Извор: РТЦГ

TAGGED:БеранеЊегоштајнатуфик софтићчовјек
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Како су у „Новостима“ стасавали журналисти и угледни писци
Next Article Етничке промјене у Црној Гори између два пописа – нека запажања

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Зеленски: Судбина Дoнбаса решава се у Северодоњецку

Сто седми дан рата у Украјини. Северодоњецк је епицентар сукоба, а украјински председник каже да…

By Журнал

Елис Бекташ: Додик и политичко Сарајево или судар примитивлука и подмуклости

Пише: Елис Бекташ Пита ме познаник, не кријући пријекор па и љутњу у гласу, зашто…

By Журнал

Ко пали фитиље рата

Пише: Атанас Ступар Мој одан пријатељ и стари друг недавно преминули пјесник Миодраг Мијо Раичевић…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Слободан Шоја: Шта је Босна без Младе Босне?

By Журнал
Други пишу

Небојша Јеврић: Пиринач и крв

By Журнал
Други пишуПрепорука уредника

Свештеник Гојко Перовић: „Положај Цркве у Црној Гори најбољи у односу на протеклих 100 година“

By Журнал
Други пишу

Владимир Ђукановић: Америчке Санкције, лекција из Историје

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?