Архијерејски намјесник подгоричко-колашински свештеник Гојко Перовић, у разговору за Портал РТЦГ, истакао је да је положај Цркве у Црној Гори сада најбољи у односу на протеклих 100 година.
Упитан у каквом амбијенту Црна Гора дочекује Божић, најрадоснији хришћански празник, Перовић је казао да Црква свакако мора истаћи чињеницу да се народ у великом броју враћа Богу и црквеном животу.
„Тај повратак је омогућен раскидом са једнопартијским и атеистичким друштвеним амбијентом који је дуго владао код нас, али и глобално присутним преиспитивањем тренда секуларистичке друштвене идеологије који је обиљежио вијек за нама“, истакао је он.
Послије дуго времена, како каже, вјера и црквеност у Црној Гори уживају ону слободу и право грађанства које је гарантовао Милански едикт још у 4. вијеку, а које до прије неколико година уназад нијесу биле регулисане на цивилизован начин.
„У таквим околностима, наше православне богомоље су препуне народа, а народ вјеру истински проживљава и на њој базира своју егзистенцију све више. Мимо ове констатације, морамо са жаљењем да констатујемо како процес народног повратка Богу и сопственим традиционалним вриједностима паралелно прате и велике друштвене турбуленције. Њих проузрукују различити центри моћи (политички, привредни, криминални…) који пролазе кроз своје кризе и прегруписавања, а на штету општег напретка. Буквално се ради о међусобном черупању за моћ, многих оних који би да владају, али и оних који иза завјесе растурају наркотике и нелегално стичу богатство“, објашњава Перовић.
Наводи да је могуће да се повратак вјери може објаснити и као револт и рефлекс на вртоглави пад свих других вриједности које су до јуче биле нуђене као алтернатива традицији: „апсолутна вјера у политичку правду и правичност; апсолутно повјерење у научни проргрес; апсолутне (ничим ограничене) појединачне слободе избора“.
„Све те „апсолутности“ родиле су декаденцијом, наспрам које објава Божије Ријечи и данас дјелује као нешто сасвим ново и веома утјешно за људске душе. Коначно, и на нашу бројем људи малу земљу, свалио се талас насиља, неочекиваних и необјашњивих злочина, о којима смо до јуче читали у вијестима као да су у питању информације из далеког и непознатог свијета, а данас нам је та непознатост дошла на кућни праг. Мислим да и пред таквим ужасом, најбољу одбрану представља повратак човјекољубљу које проповједа јеванђеље Христово, а које подразумијева полазак свакога од нас од сопствене кривице и пропуста. Нажалост, по некој стеченој лошој навици, много нам је комфорније да најприје другог прогласимо за кривца, а да себе идеализијемо…“, казао је Перовић.
Положај Цркве у Црној Гори сада је, сматра Перовић, најбољи у односу на протеклих 100 година.
„А слободно могу рећи и у односу на дужи период. Јер, моје је лично мишљење, да је тренутна институционална раздвојеност Цркве и државе боља и кориснија за обје, од оне испреплетаности коју су имале у доба разних монархија: југословенске, а прије тога црногорске. Дакле, Црква се данас осјећа слободније него у вријеме комунизма, али и у односу на вријеме православних монархија, када је била проглашена „државном вјером“ а опет под утицајем монархистичке власти, због чега је народ падао у искушење да поистовјети Цркву и државу“, казао је он.
Када је у питању положај и утицај Цркве у држави Црној Гори и њеном грађанству, каже Перовић, у СПЦ прије свега уважавају чињеницу да овдје нијесу сами него да овај простор и амбијент дијеле са другим традиционалним конфесијама.
„Овдје прије свега мислим на Римокатоличку цркву и Исламску заједницу. Чињеница да вјековима живимо једни поред других подразумијева и да смо изградили културу међусобних односа и уважавања која блиста ванредним примјерима, о којима можемо слушати свакодневно, а који нажалост самим новинарима и уредништвима нијесу интересантни колико инциденти и испади нетрпељивости, каквих нажалост има. Међутим, тај наш суживот и узајамно поштовање не коси се са чињеницом да ми као православни чувамо онај цивилизацијски правац и садржај који је постављен кроз кључне историјске тачке Црне Горе. А то су: печат (сачувани новчић) архонта Петра (10. вијек); Мирослављево јеванђеље (12. вијек); штампарија Црнојевића и Божидара Вуковића (15. на 16. вијек) и Његошева дјела (19. вијек)“, поручио је Перовић.
Истиче да је поменуо ове четири референтне тачке (двије из Средњег а двије из Новог вијека) које указују на непромјењиви континуитет истине Христовог рођења (Божијег доласка на земљу) без које нити једно од поменутих дјела не би било замисливо.
„Петров печат на кованом новцу има лик Оне која је Христа родила у Витлејему; Јеванђеље (било да је рукописно или штампано) почиње описом догађаја који данас прослављамо; а „Горски вијенац“ и „Луча“ управо се темеље на тајни Богочовјека, која је ту добила можда и најљепше стихове које јој је човјек икада написао. Дакле, једна истаИстина, пресвучена у хаљине различитих епоха и начина људског стваралаштва. Култура Црне Горе је наразумљива без те истине, односно без разумјевања значења поменутих споменика. Зато, када Црква данас слави и чува ту Истину Христовог родјена, она чува, слави и благосиља Црну Гору и све њене грађане. Јер и они који нијесу православни имају изразито поштовање према божићној традицији и култу“, каже Перовић.
Кључна порука народу Црне Горе на овај велики празник је, каже Перовић, понављање Христових ријечи: „Не бојте се“.
„Ово кажем јер смо опкољени разлозима за страх и ужас. Посљедња трагедија на Цетињу нас је у тренутку оставила без ријечи и без памети. Међутим, вјера у Бога види даље од бола. Вјера у Бога је вјера у Живот који не нестаје. Ово нијесу неке „биране ријечи“ или неки вербални покушај утјехе за коју реалност не даје основа. Напротив, наша духовна реалност полази од чињенице да је Бог постао један од нас. Али и од друге чињенице да је Он по својој премудрости знао шта га чека, кад је ступио на такво дјело. А чекала га је издаја, прогон, па и убиство невине дјеце одмах по Његовом рођењу, затим неправедне оптужбе и коначно: смрт на Крсту. Па реците Ви мени, ко је толико луд да од таквих страшних и ружних ствари (које сам сад овдје побројао да су се управо догодиле Христу Богу) – направи вјеру и Цркву која се проширила на све крајеве васељене, и која је многим људима била дража од сопствених пролазних живота? Рећи ћу Вам: изнад свих тих мука и невоља које је Господ подијелио са нама, и које и сада дијели са невино побијенима (јер је и он страдао невин на очиглед своје Мајке), ипак сија једна већа истина од свих тих мука“, поручује Перовић.
А то је истина Васкрсења и вјечног живота. А ње не би било да Христос најприје није постао човјек, дијете. Зато призивамо мир на земљи, међу људима добру вољу и молитвено потврђујемо: Христос се роди“, закључује архијерејски намјесник подгоричко-колашински свештеник Гојко Перовић
Извор: РТЦГ
