“Nema ničeg prirodnog u postojanju tridesetostrukih, četrdesetostrukih ili pedesetostrukih razlika u prihodu po glavi stanovnika u globalizovanom, povezanom svetu”, izjavio je ekonomista Daron Adžemoglu u intervjuu objavljenom nakon što je pre dva dana dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju.
Nagrada Švedske banke za ekonomske nauke u znak sećanja na Alfreda Nobela, otišla je u ruke Adžemoglua, Sajmona Džonsona i Džejmsa Robinsona.
Oni su nagrađeni za rad na izučavanju toga „kako se institucije formiraju i kako utiču na prosperitet“, navedeno je u obrazloženju nagrade.
Njihov doprinos je inovativno istraživanje o tome šta dugoročno utiče na ekonomski prosperitet zemalja, a njihovi uvidi o tome kako institucije utiču na prosperitet pokazuju da je rad na podršci demokratiji i inkluzivnim institucijama važan put napred u promociji ekonomskog razvoja, navodi se na sajtu Nobelovog komiteta.
Šta to zapravo znači?
U knjizi “Zašto narodi propadaju”, koju su napisali Adžemoglu i Robinson, centralna ideja je da za prosperitet nisu presudni “kultura” ili geografija, već politika koju usmeravaju institucije.
Ova dvojica ekonomista pokazala su “da je samoregulisano tržište – čuveni laisser faire – zapravo samo magijsko mišljenje, da je pokretač ekonomije politika, a da je demokratski sistem ono što vodi zajedničkom prosperitetu”, pisao je o toj knjizi španski El Pais.
Prvi put je favorit i dobio nagradu: Ko je Jun Fose – postmodernista ovenčan Nobelom
Ovo nije toliko očigledna ideja kako se možda čini.
Kada je Daron Adžemoglu (57) iz rodne Turske otišao u Veliku Britaniju da studira ekonomiju, brzo je shvatio da nijedan predmet ne obrađuje politička pitanja, piše El Pais u profilu ovog ekonomiste.
Nakon što je sa 25 godina odbranio doktorat na Londonskoj školi ekonomije, dobio je mesto docenta na prestižnom Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), ali je upozoren da mešanje politike i ekonomije nije dobrodošlo.
Međutim, nastavio je istraživanja u tom pravcu.
Sada je Daron Adžemoglu profesor na MIT-ju, a njegova saradnja sa Džonsonom i Robinsonom seže decenijama u prošlost.
Adžemoglu i Džejms Robinson prisustvovali su ekonomskoj konferenciji 1997. godine kada je jedan predavač koristio podatke iz prethodnih 20 godina kako bi objasnio nerazvijenost Haitija, opisao je Robinson za Harvard Magazine.
“Izašli smo na kafu i sećam se kako smo govorili jedan drugom – ovo je ludilo. Haiti je takav kakav je usled dubokih istorijskih procesa. Treba se vratiti unazad 200 godina, a ne 20”, govorio je Džejms Robinson.
Prvi plod njihove saradnje, zajedno sa Sajmonom Džonsonom, došao je četiri godine nakon toga sa tekstom „ The Colonial Origins of Comparative Development“, koji je ostao njihov najcitiraniji rad.
Budući nobelovci u njemu su tvrdili da su različite vrste kolonizacionih politika stvorile različite skupove institucija.
Sa jedne strane, evropske sile su uspostavile „ekstraktivne države“, navodeći kao primer belgijsku kolonizacije Konga.
“Ove institucije nisu uvele mnogo zaštite privatne svojine, niti su obezbedile proveru i ravnotežu protiv vladine eksproprijacije. U stvari, glavna svrha ekstraktivne države bila je da prenese što većideo resursa kolonije na kolonizatora, uz minimalni mogućiiznos ulaganja”, navode oni.
Sa druge strane, mnogi Evropljani su se nastanili u brojnim kolonijama, pokušali da preslikaju evropske institucije, sa velikim naglaskom na privatnom vlasništvu i kontrolama vlasti.
Od mogućnosti zasnivanja naselja zavisilo je koja od ove dve strategije kolonizacije će biti primenjena, zaključuju autori.
Njihov treći i poslednji ključni zaključak je da su kolonijalna država i institucije nastavile da postoje i nakon što su kolonije stekle nezavisnost.
Deceniju kasnije, Adžemoglu i Robinson objavili su svoje objašnjenje globalne nejednakosti u pomenutoj knjizi “Zašto narodi propadaju”.
Svojevrstan odgovor teorijama koje su u središnje mesto stavljale geografske, kulturološke i druge faktore, knjiga Adžemoglua i Robinsona u prvi plan stavlja politiku.
Ukratko, zemlje čije političke institucije (ustav, regulatorna tela, pravni sistemi, raspodela moći) imaju istoriju inkluzivnosti – što podstiče razvoj jakih ekonomskih institucija – imaju više šanse da budu uspešne.
Inkluzivne institucije u ovom kontekstu su one koje štite imovinska prava širokih slojeva društva, a ne samo elite, ne dozvoljavaju neopravdano otuđenje imovine i omogućavaju svim građanima da učestvuju u ekonomskim odnosima, kako bi ostvarili profit.
Rad Adžemoglua, Robinsona i Džonsona pratile su i kritike.
Profesor Univerziteta u Merilendu Roberto Patrisio Korženjevič je za knjigu “Zašto narodi propadaju” pisao da “pojednostavljeno predstavlja način na koji funkcioniše globalni kapitalizam”.
“Zakup, izvlačenje vrednosti i pljačka su sastavni delovi inovacija i promena u kapitalizmu; kada autori ograniče svoje razumevanje kako globalni kapitalizam evoluira tokom vremena na veštačke idealne tipove, ova činjenica se gubi”, napisao je on.
Patrisio Korženjevič kaže da su u knjizi “Zašto narodi propadaju” institucije nejasno definisane.
Čitaoci mogu imati intuitivni osećaj šta autori podrazumevaju pod inkluzivnim i ekstraktivnim institucijama, ali ako odredimo granice kako bi ih bolje razlikovali, postaje mnogo teže tvrditi da većinu zemalja karakteriše prevlast jedne ili druge vrste institucija, navodi on.
“Umesto toga, najverovatnije bismo otkrili da inkluzivna i ekstraktivna logika često deluju jedna pored druge, i da kapitalizam napreduje tako što kombinuje obe”, pisao je Patrisio Korženjevič.
Američki ekonomista Džefri Saks kritikovao je knjigu zbog uskog usmeravanja na domaće političke institucije, a zanemarivanje faktora kao što su tehnološki razvoj i geopolitika.
Ekonomista Branko Milanović, vodeći svetski stručnjak u oblasti proučavanja nejednakosti, kaže da laureati zapravo nigde nisu definisali šta su “ekstraktivne institucije”.
Navodi i da je simptomatično da autori “zaobilaze” komunizam, koji je imao kompleksan sistem institucija koje nisu bile dobre, ali nisu služile manjini koja vrši “ekstrakciju”.
“Zapravo je ‘ekstrakcija’ u komunizmu bila niska, nejednakost je bila niska a društvena pokretljivost visoka. Međutim politička nejednakost je bila velika. Ovo se ne uklapa u njihovu glavnu ideju: Velika politička nejednakost => ekstraktivne institucije => velika ekonomska nejednakost. Tako da su to ignorisali”, napisao je Milanović na društvenoj mreži X povodom dodele nagrade.
Milanović podseća da je Nobelovu nagradu za ekonomiju zamislila i dodeljuje Švedska narodna banka, i da ona ima “jasnu političku svrhu od početka”.
“Nagrađuje se rad na temama savremenog kapitalizma, koji koristi neoklasičnu metodologiju. Dakle, unapred su dati i tema i metoda. Idealno je, kao što pokazuje nekoliko prethodnih nagrada, da rad može biti koristan moćnim finansijskim krugovima i centralnim bankama, na primer na temu inovacija u finansijama”, napisao je Milanović.
Izvor: Nova Ekonomija
