Пише: Сем Велер
Пре седамдесет година је Реј Бредбери, тада 33-годишњи аутор Марсовских хроника (1950), Тетовираног човека (1951) и Фаренхајта 451 (1953), стојећи пред огледалом у хотелској соби у Лондону, изјавио: “Ја… сам Херман Мелвил!” Био је то његов последњи замах у покушају да савлада великог америчког писца Мобија Дика (1851). За Бредберија је то било бити или не бити: или да успе или да прихвати потпуни неуспех.
Мало људи је данас свесно да је Бредбери, угледни писац научне фантастике, вољени фантастичар и окосница спискова забрањених књига, написао сценарио за филм Џона Хјустона из 1956. године, адаптацију Мелвиловог класика, са Грегоријем Пеком у главној улози незаборавног, опсесивног капетана Ахаба. Писање сценарија било је за Бредберија остварење сна све док се није претворило у кошмар на две ноге. Што каже стара изрека: никад не упознај своје хероје.
Дакле, како је писац, познат по призивању наказа из пратећих програма у циркусу, испаљивању арт деко ракета на Марс и дистопијској будућности у којој су књиге нелегалне дошао до тога да адаптира нешто што се често сматра великим америчким романом? Ако бисте питали Реја Бредберија, који је преминуо 2012. године, рекао би вам да је одговор на то питање реч од пет слова: Љ-У-Б-А-В.
Радио сам са Бредберијем 12 година као његов ауторизовани биограф и често смо разговарали на ту тему. “Љубав” о којој Бредбери говори био је ентузијазам, водећа црта његове стваралачке етике. “Ради оно што волиш и воли оно што радиш”, често је говорио касније у животу свакоме ко га је замолио за савет за писање. Мислио је да треба да пишете о стварима које вас узбуђују, идејама које вас грабе за крагну и неће да вас пусте.
Реј Бредбери је целог свог живота био суштински пример фана. Био је бестидни ентузијаста: волео је, грозничаво. Толико да је са 18 година, без пребијене паре, отпутовао путничким возом од куће у Лос Анђелесу до Њујорка, на Прву научнофантастичну конвенцију одржану јула 1939. године.
Није био само љубитељ научне фантастике. Бредбери се дивио популарној култури уопште, посебно кинематографији. А раних 1950-их његов омиљени филмски режисер, ван сваке сумње, био је Џон Хјустон, Оскарима награђивани аутор који је стајао иза Малтешког сокола (1941), Блага Сијера Мадре (1948) и Џунгле на асфалту (1950). “Знао је како да наведе глумце да живе у кожи својих ликова”, рекао ми је Бредбери 2004. године, “тако да ниси гледао глумце како глуме, гледао си људе како живе”.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Иако се Бредбери усталио као несумњиво јако књижевно име у другој половини 1940-их, објављујући у Харперсу, Њујоркеру и антологијама Најбоље кратке приче године, никада није запустио своје младалачко штреберско срце. Управо је тај раздрагани ентузијазам водио право ка томе да пише сценарио за Моби Дик (на шпици филма је испуштена цртица с Мелвиловим именом).
Под уговором за прву књигу (готичарска збирка Мрачни карневал, објављена 1947), Бредбери је 1946. године почео да пише за гомилу драмских радио-програма, међу којима су најпознатији Молеов театар мистерија, Саспенс и Димензија X. Његов агент у то време био је Реј Старк из холивудске агенције Фејмоуз артистс, који је блиско сарађивао са Џоном Хјустоном. Почетком 1951. године, на Бредберијев захтев, Старк је договорио сусрет њих двојице. Хјустон је увек тражио нове књижевне таленте да му пишу филмове, а и био је склон томе да адаптира класике књижевности.
Бредбери и Хјустон су се срели у ресторану Романоф на Родео драјву, у локалу уређеном са стилом и холивудском елитом као посетиоцима. Тамо је Бредбери, који се никада није либио тога да јасно изрази фановску приврженост, показао дивљење према Хјустону и његовом опусу. Заправо, отишао је и корак даље, дрско указујући Хјустону да је уверен да су њих двојица предодређени да раде заједно. Понео је и примерке својих књига са собом те вечери – Мрачни карневал, Марсовске хронике, као и још необјављену најновију збирку Тетовирани човек. Гурнуо је књиге преко стола Хјустону и рекао му: “Ако вам се свиде моје књиге бар упола онолико колико се ви свиђате мени, позовите ме”.
Хјустонов следећи пројекат био је Афричка краљица (1951), са Хемфријем Богартом и Кетрин Хепберн у главним улогама, а продуценти су већ направили распоред снимања у Европи и Африци. Убрзо након што су се срели на вечери, Хјустон је писао Бредберију из Лондона. “Импресиониран тешко да је права реч за оно како се осећам”, рекао је, захваљујући се Бредберију на књигама. Режисер је наставио са похвалама младом писцу због неколико његових прича, а онда је своју посланицу закључио следећим речима: “Нема тога што бих радије радио од сарадње на филму са вама”.
Септембра 1951. године објављено је британско издање Марсовских хроника. Наслов књиге је за британске читаоце промењен у Сребрни скакавци, што је метафора за рој ракетних бродова које су полетеле са Земље на пут са циљем колонизације Марса. Роман у причама добио је велике похвале славног писца и критичара Кристофера Ишервуда, а исход тога био је и то да жанр први пут буде признат као озбиљна књижевност. Бредбери је послао примерак Сребрних скакаваца Хјустону, а он му је одговорио у децембру исте године пишући о књизи,
узбудљивој, поетичној, научнофантастичној параболи заснованој на миту о америчком ширењу на запад. “Нема сумње, по мом мишљењу ће ово бити сјајан филм”, оценио је Хјустон. “Даћу све од себе да нађем неки студио који ће ме пустити да урадим вашу књигу”. Остварење Бредберијевог сна да сними филм са Џоном Хјустоном било је све ближе.
Наравно, у Холивуду се ствари често померају брзином глечера. Током 1952. године Бредбери је припремао трећу збирку прича, Златне јабуке Сунца (1953), за Даблдеј. Поред тога, потписао је и први уговор за филм тог лета са Јуниверзал студијима, за развој и тритмент за Дошло је из далеког свемира (1953). Пркосећи извештаченом сценарију о ванземаљцима какав су предложили продуценти, Бредбери је одбацио жанровска општа места и од посетилаца из међузвезданих простора направио је саосећајна бића. Зарађивао је 300 долара недељно за писање грубе верзије приче, више него икада пре тога. А, што је још важније, био је то његов први пробој у Холивуд.
Бредбери се као тинејџер буквално пентрао уз зидове Парамаунт студија и био је по кратком поступку испраћен напоље. Сад му је била додељена канцеларија у Јуниверзалу. Бредбери је почетком 1953. послао још необјављени примерак Златних јабука Сунца Хјустону у Лондон. Књига је била збирка разнолике кратке прозе (фантазија, научна фантастика, реализам). До тада је већ прешао на свој следећи подухват, Фаренхајт 451.
У стварању Фаренхајта 451 има штофа за књижевну легенду. Бредбери је, познато је, у лето 1953. провео девет дана у подруму Пауелове библиотеке на Универзитету у Калифорнији, где је могао да користи њихове писаће машине за изнајмљивање. Пошто су га код куће ометале његове две мале ћерке, било му је потребно мирно место за рад, али му приходи нису још били довољни да приушти себи праву канцеларију. Био је под уговором са Балантајн буксом да прошири новелу од 25.000 речи коју је написао три године раније под насловом Ватрогасац у потпуно развијен роман.
Премиса приче била је о друштву у блиској будућности са ватрогасцима који иду од врата до врата и спаљују књиге јер оне идејама оснажују људе. У Бредберијевом свету будућности књиге су опасна оруђа. У причи су коришћени приступи својствени научној фантастици да би се оптужила Америка макартијевске ере; била је то прича која упозорава на успон ауторитаризма и сузбијање културе размишљања.
После озбиљног ринтања и рада “један на један” са уредником у Балантајну Стенлијем Кауфманом, Бредбери је предао пробне отиске средином августа 1953. године. Изнурен, отишао је на излет до омиљене књижаре у Лонг Бичу са најбољим пријатељем, аниматором Рејом Харихаузеном. Двојица мушкараца делила су љубав према диносаурусима и тражила су књиге о њима. Кад се Бредбери те вечери вратио кући, његова супруга Меги пренела му је поруку. Звао је Џон Хјустон. Режисер је у Лос Анђелесу и хоће да се виде.
Расткова књижевна авантура
Следеће вечери се Бредбери срео са Хјустоном у његовом апартману у хотелу Беверли Хилс. Судбоносни сусрет био је једна од прича коју је Бредбери радо препричавао.
“Ушао сам у његову собу”, сећао се Бредбери. “Гурнуо ми је пиће у руку. Посадио ме у столицу, налактио се нада мном и рекао: ‘Реје, шта радиш следеће године?’” Бредбери је, кад би имитирао Хјустона, мењао боју гласа у груби, грлени баритон. “Рекао сам: ‘Не много тога, господине Хјустон. Не много тога’. А он је рекао: ‘Па, Реје, да ли би вам се свидело да дођете да живите у Ирској и пишете сценарио за ‘Моби Дик”. А ја сам рекао: ‘Аух, господине Хјустон, никад нисам био у стању да прочитам ту проклету ствар’. Никада раније није чуо тако нешто, размислио је на тренутак, а онда је рекао: ‘Добро, ево шта ћемо, Реје. Зашто не одете вечерас (кући), прочитате онолико колико можете и сутра се вратите и кажете ми да ли ћете ми помоћи да убијем белог кита’”.
Бредбери је био запањен. Отишао је кући и рекао жени: “Моли се за мене”. Меги Бредбери, већ навикнута на хиперболе свог мужа, одговорила је са: “Зашто?” А он је рекао: “Јер морам да прочитам књигу вечерас и урадим домаћи о књизи за сутра”.
Читао је под лампом до ситних сати, решен да прогута онолико колико буде могао од злогласно обимног романа. Није било шансе да за ноћ прочита Мобија Дика од почетка до краја, тако да је прескакао странице, ускакао на средину, читао поглавље тамо, одломак овамо и упијао све – ликове, метафоре, шекспировску драму, библијске алузије. Бредбери се сутрадан сагласио да напише сценарио. Била је то поприлична јурњава. За тек нешто више од недељу дана завршио је Фаренхајт 451 и договорио се да ради са својим филмским херојем, да адаптира једно од најизазовнијих дела америчке књижевности у филм од два сата. Бредбери је потписао уговор на 17 недеља, зарађујући недељно 650 долара, плус трошкови живота, што је краљевска накнада за човека који се, мање од деценије раније, калио пишући за петпарачке часописе где су плаћали 40 или 50 долара по причи.
Неки у Холивуду били су затечени Хјустоновим изборим сценаристе који би требало да пренесе Мелвила на велики екран. Ипак је он за адаптацију дубокоумног и сложеног романа одабрао човека познатог по писању научне фантастике. Можда Хјустон никога није више изненадио избором од самог Бредберија. Хјустон је прочитао најновију књигу које му је Бредбери послао, Златне јабуке Сунца, и главна прича била је довољна за то.
“Сирена за маглу” је прича о двојици светионичара које једне касне новембарске ноћи посећује неман из морских дубина након што је чула усамљени позив сирене за маглу са светионика. Љубав према диносаурусима потакла је Бредберија да напише ову причу и управо та љубав навела је Хјустона да поверује да је он прави човек за адаптацију Мобија Дика. Док је читао “Сирену за маглу”, навео је Хјустон у аутобиографији Отворена књига из 1980. године, “видео је нешто од Мелвиловог недостижног квалитета”. Пошто је окренуо наглавце сопствени живот за мање од месец дана, Бредбери, заједно са супругом Меги и њихове две мале ћерке, Сузан (четири године) и Рамоном (две године), отиснуо се у Ирску. Придружила им се и Сузанина васпитачица из обданишта, која је пратила Бредберијеве као гувернанта. Бредбери се ужасавао летења, тако да су намеравали да преплове Атлантик прекоокеанским бродом. Реј Харисен дошао је на станицу Јунион да их испрати у велику авантуру. Док је путнички воз грабио преко Јуте, Бредбери је написао прву страницу сценарија.
Пошто је провела два дана у Њујорку, породица Бредбери се запутила у Европу на палуби СС Јунајтед стејтс, скоро триста метара дугог луксузног прекоокеанског брода који је прву пловидбу имао само годину раније. Док је прелазио Атлантик, брод се нашао усред урагана. Увек романтичан, Бредбери је искористио прилику да поново прочита Мобија Дика на отвореној палуби према крми док је брод секао огромне таласе Атлантика. Бредбери то тада још није знао, али бура је предсказала још турбуленција које су га тек очекивале.
Пут их је водио прво до Авра у Француској, потом возом до Париза, па после до Лондона и на крају, возом и фериботом до крајњег одредишта, Даблина. Управо ту ће Бредбери провести шест месеци пишући сценарио за Хјустона, који је Ирску звао својом домовином. Режисер исељеник, страствени јахач и ловац на лисице, изнајмио је џорџијанску сеоску вилу на пола сата вожње од Даблина. Вили, саграђеној 1815. године и названој Кортаун, припадало је више од 300 јутара земље под бујним зеленилом.
Када су се коначно домогли Ирске, Бредбери и његова жена уселили су се у собу 77 у хотелу Ројал хибернијан у Улици Досон у Даблину, угледном здању отвореном 1715. године (њихове ћерке и дадиља биле су у засебној соби). Бредбери је проводио дане пишући поред камина, а увече је путовао таксијем до Хјустонове изнајмљене виле да би показао режисеру странице сценарија.
Све је почело прилично глатко, али није прошло много а сарадња је постала изазовнија. Бредбери је писао свих седам дана у недељи, по 12 сати дневно. Као писац није био навикнут на тако мукотрпан распоред. Код куће, у Лос Анђелесу, сам себи је био шеф. У Ирској је било другачије, полагао је рачуне Хјустону, који је убрзо показао другачије лице. Стара максима да никада не треба упознати своје хероје одзвањала је болно истинито у глави фана.
Хјустон је свог 33-годишњег сценаристу доживљавао као наивца са Средњег запада. Бредбери никада пре тога није напустио Америку. Његово формално образовање окончано је са средњом школом. Није био склон пићу и цигаретама, нити је био женскарош, за разлику од Хјустона чувеног по свом либиду. Искусни режисер видео је све то и почео је да збија све злобније шале на рачун свог искреног, озбиљног сценаристе.
На пример, рекао је Бредберију да, на лични захтев једног од главних финансијера филма Волтера Мириша, мора да убаци љубавницу у Мелвилову причу. То је било духовито, али није било тачно. Хјустон је настављао, срамотећи Бредберија пред другима оптужујући га да није свим срцем у сценарију, само да би провоцирао младог човека. Приморавао је Бредберија да седла коња и учествује у лову на лисице. Тражио је од њега да игра карте и коцка се. Хјустон је увече пио виски док је читао Бредберијев дневни учинак и тражио је од њега да пије с њим. Бредберију је већ било довољно тешко што мора гломазну књигу да адаптира за филм од два сата, а сад је још и његов херој кидисао на његову невиност. Ипак, Бредбери је напредовао, сажимао је роман, спајао ликове, штриховао огромне сцене. Меги Бредбери провела је многе вечери у Кортауну на коктелима, укључујући и Божић, и гледала је како јој Хјустон задиркује мужа. Видела је и како је режисер увредио и истерао сопствену супругу, манекенку и балерину Енрику (“Рики”) Сому. Меги је презирала цео тај сценарио док су се дани вукли један за другим. Касније у животу би се и на сам спомен Хјустоновог имена сва нарогушила.
Било је, ипак, и неких пријатних тренутака. Бредбери, фан као и увек, ухватио је ретки живи наступ две филмске легенде, Стена Лорела и Оливера Хардија, на сцени даблинског Олимпија театра. Реј и Меги су се спријатељили са брачним паром Пробст, Леном и Бет, (Лен је био шеф дописништва у даблинској испостави УПИ-ја) и дивно су се слагали. За добрих дана је Хјустон чак и хвалио Бредберијев велики труд. Али режисерово понашање “топло-хладно”, заједно са херкуловским задатком да адаптира Мелвила за филм, полако је почело да исцрпљује Бредберија. Као и упорно сиво, тмурно време у Даблину зими. Када сам питао Бредберија 2003. да ли је икада помишљао на самоубиство, одговорио је као из топа: “Само једном – кад сам писао сценарио за Мобија Дика”.
У јануару, измрцварена суморним временом и мучним распоредом свог мужа, Меги Бредбери, која је рођена и целог живота је живела у Лос Анђелесу, одлучила се да се са децом и гувернантом запути на југ, у Италију. Њен муж био је уговором обавезан да заврши посао, али Меги није обавезивало ништа слично. И, како се много година касније присећала, уз смех, да је остала у Ирској вероватно би убила Џона Хјустона. Тиме је Реј остављен сам, да се рве са Мелвилом, као и са својим херојем кинематографије огарављеног лица.
Искрено забринут због изолованости свог сценаристе, Хјустон је позвао Бредберија да напусти хотел и пресели се у Кортаун. Али Бредбери је имао довољно памети да задржи дистанцу и сачува нешто креативног простора. Међутим, писање у хотелској соби по цео дан узело је данак и рвање са Мелвиловим чудовиштем и влажним зимским данима постали су неразлучиви. Бредбери је свим срцем пригрлио романтичност Ирске, њену парадоксалну веселост и меланхолију, али је постајао све усамљенији и депресивнији.
Хјустон је у марту 1954. године био рад да почне са бирањем екипе за филм и хтео је да се пребаци у Лондон. Предложио је Бредберију да му се придружи, да заједно оду авионом. Бредбери је затражио да иду фериботом (опет та ужасна аерофобија), али му је режисер рекао не. Наредио му је да лети или да остане да ради сам у Ирској. Бредбери је дао све од себе да све то легне. Купио је карту за ферибот, кладећи се да је то само још једна од Хјустонових шала.
После неколико месеци тесне сарадње, са Бредберијем који исписује странице и сваке вечери их носи Хјустону, веза међу њима двојицом се искрзала. Када је Бредбери стигао у Лондон, схватио је да Хјустон једва и проговара са њим. Напетост је била скоро неподношљива. Једног дана, за вечером, Бредбери је доспео до своје пасивно-агресивне тачке пуцања. Док су седели за столом у лондонском ресторану, Хјустону и Бредберију се прикључила већа група људи, међу којима су били и писац Питер Фиртел и синеаста Џек Клејтон, који ће постати придружени продуцент Мобија Дика. Хјустон је исмевао Бредберијеве пријатеље новинаре из Даблина и Бредберију је прекипело.
“Џоне”, рекао је, а Хјустон је бацио поглед на њега. “Јеби се”.
Хјустон је остао затечен. “Шта”, питао је.
“Џоне”, рекао је Бредбери поново. “Јеби се. Ево овде, на вечери, пред 10 људи, вређаш моје пријатеље. Јеби се”.
За столом је завладао мук. И тада, усред напетости, вечера је сместа прекинута. Сви су поустајали да крену. Испред ресторана је размењено још речи, а Хјустон је зграбио Бредберија за ревере и натегао је песницу.
“Одвали ме, Џоне, али ме прво отпусти”, рекао је Бредбери. Знао је да је потребан Хјустону да заврши сценарио. Хјустон је попустио стисак и спустио песницу. Док је одлазио према свом хотелу, Бредбери је био у сузама. Како је веза са његовим херојем ствараоцем могла да пође тако наопако?
Следећег јутра, у ретком гесту спуштања мача, Хјустон је позвао телефоном Бредберија да се извини. И тако је, обешеног носа, писац наставио да оре даље по сценарију, а фаза бирања глумаца је настављена. На почетку је Хјустон видео свог оца у снажној улози капетана Ахаба. Али Волтер Хјустон је умро 1950. Накратко се размишљало и о Орсону Велсу. Бредбери је чак предложио Лоренса Оливијеа, али се Хјустон одлучио, најзад, за Грегорија Пека. Једног поподнева је Бредбери гледао како Пеку, пријатељски настројеном, пријатном човеку, стављају Ахабову дрвену ногу. Чак и после неколико месеци рада, Бредбери је и даље требало да напише последњу сцену сценарија. И онда се то догодило. Ујутру, 14. априла 1954. године, пробудио се, сам у хотелској соби у Лондону, носталгичан за Лос Анђелесом, усамљен без жене и деце, чезнући за својим добрим старим животом писца – аутономним, без обавезе да се било коме правда, док сам себи прави распоред и пише своје приче. Устао је са кревета, стао пред огледало, погледао се и изјавио: “Ја… сам Херман Мелвил!” И онда је мирно одшетао до писаће машине.
Као и у случају стварања Фаренхајта 451, Бредбери је најбоље радио кад је писао брзо, у нападу креативности. “Твоја подсвест је паметнија од тебе”, рекао ми је једном, “зато јој се макни с пута”. Писао је без прекида осам сати. У даху је исписао завршних 37 страна сценарија. И знао је да су, од 1.500 страница рукописа и скица које је написао за седам месеци рада са Хјустоном, ове биле најбоље.
Хјустон се сагласио. Бредбери је завршио сценарио. Биће ту ревизија, али је свакодневни посао завршен. Био је слободан да оде из Лондона и отпутује на југ, у Италију, да се нађе са породицом. Отпутовао је у довољно добрим односима са Хјустоном, загрлили су се, Бредбери му се захвалио на јединственом искуству. Напустио је Лондон 16. априла 1954. године, раскрстио је са мукама свакодневног рада са непредвидивим режисером.
Док је још био у Европи, почеле су да капљу нове понуде за писање сценарија. Понуђено му је да адаптира романе Анатомија једног убиства (1958) и Човек са златном руком (1949), као и још неколико пројеката. Холивуд је сад до краја пригрлио доживотног заљубљеника у филм. А Бредбери је све те понуде одбио. Ипак је харпуном погодио белог кита. А он га је умало убио.
Извор: Глиф
