Пише: Владимир Црњански
Но, критички ангажман свакако није главна интенција овог остварења солидних домета, већ је пре добар алиби, чак и чврст оквир за убедљив српски психолошки трилер са елементима хорора.
Од овог места, ко жели да погледа филм, треба да одустане од даљег читања текста јер ће се неминовно суочити са детаљима приче, чиме би могао да наруши чар сопствене премијерне перцепције „Изолације”.
Дакле, све почиње психијатријским вештачењем младог затвореника Јована (Милош Биковић), кроз које сазнајемо шта му се претходно догодило. А почело је тако што је као биолог добио посао из сопствених снова. У дубокој шуми задатак му је да у модерној осматрачници путем видео-надзора прати и снима шта се дешава у природи у кругу од осам километара. Свакодневно треба и да замени батерије на бројним камерама постављеним на стабла испрва чаробне шуме.
Већ за 24 сата шума постаје чудна, а онда и језива. Не по себи, већ по ономе што се у њој збива. А невоље и у природи, у највећем броју случајева, потичу од самог човека, па тако и Јован на екранима, а и уживо, запажа кретање чудне маскиране прилике. Сусреће локалца (Мики Крстовић), који подгрева његова узнемирујућа запажања о уљезу, а кад се враћа у осматрачницу, закључана врата затиче отворена.
Ноћ је време за језиве звуке и Јованове кошмаре, што на јави, што у сну. Узгред, и послодавци се не понашају баш сасвим нормално – са Јованом комуницирају само преко сателитског телефона, који некад и не ради, док човек који га је довезао није баш расположен да се у шуми задржава више него што мора, па одјури без објашњења. Кад почне да наилази и на лешеве који нестају, Јован је доведен до избезумљења…
И тада сазнаје да је у инверзном „Трумановом шоу” – хорор ријалитију „Изолација”, који одушевљеном гледалишту показује „где су границе људског страха”. А оне, када се стално померају, буде инстинкт самоодржања, за који није битно јесу ли замућене, да ли је нешто стварно или фингирано. Тако жртва телевизијске стварности, сада звезда ријалитија која остаје заувек онеспособљена да паклено осмишљену игру разлучи од стварности, постаје и убица. Да ипак помогне, а заправо ствар учини још језивијом, ту је медијски могул налик једном овдашњем, који Јовану нуди да бира између пропасти одустајања или „спасења” у наставку учествовања у „Изолацији”. Како отворени крај сугерише, тој игри нема краја, ни по цену нових стварних жртава, а зарад доброг гледалачког рејтинга и пратеће енормне зараде.
Владимир Црњански: Филмска критика: Медитеранска мисија „Лазарев пут“
Како у сценаристичком предлошку, тако и у његовој реализацији, аутори су се својски потрудили да испуне све захтеве жанра, али клишеима додајући нешто од оригиналности, доследно и прецизно развијајући и мотив гаслајтнинга – психичког злостављања у чијим је темељима намера да се нечијим животом и емоцијама управља зарад само својих циљева.
У готово две трећине филма, драматуршким економисањем остварена је растућа тензија, док је антиклимакс дат у неколико фаза, а наступа разоткривањем ријалити шоуа и његове позадине. То је у односу на претходни шумски сегмент филма можда и мање убедљив део „Изолације”. Ужас специфичног телевизијског бекграунда дат је донекле претерано извештачено, театрално и кичасто, што јесте блиско реалности, али умањује поенту и мрачну слику опасног мастермајнда ријалити ужаса.
Милош Биковић је остварио сугестивну улогу нашавши праву меру за тумачење лика који је изложен својеврсној тортури, али и спреман да делује, док игра остатка глумачке екипе углавном коректно испуњава добро им постављене задатке. „Изолација” је вредна гледања и зато што је у свим сегментима добро спакован филм, чија је прича усклађена са расположивим продукционим условима, што се у домаћој кинематографији понекад пренебрегава.
Извор: Дневник