Piše: Redakcija
Košarkaši Srbije na olimpijskom turniru osvojili su bronzu koja sjaji zlatnim sjajem. Nakon epske polufinalne utakmice protiv američkog drim tima i po mnogo čemu nepravičnog poraza, Orlovi nisu klonuli duhom i revanširali su se reprezentaciji Nemačke za poraz u finalu poslednjeg svetskog prvenstva.
Srbija je, i u toj su oceni saglasni mnogi, ovaj put mogla do zlata, ali i bez tog plena reprezentacija se iz Pariza vraća sa ogromnim dobitkom. Sa svešću da su ekipa koja superiorno vlada svim aspektima košarke i koju je izvikani drim tim u polufinalu dobio zahvaljujući skoro isključivo većoj mišićnoj masi, a po svim drugim parametrima preskupa američka reprezentacija bila izjednačena sa reprezentacijom Srbije, pa čak i inferiorna.
No postoji nešto što valja reći krajnje otvoreno – Ameriku nije naterala da strepi ni Nemačku ostavila bez medalje Srbija koja je samo Srbija, već Srbija koja je ujedno i svet, koja je punopravan i aktivan sudionik tog sveta. Postignuti uspeh bio bi verovatno nemoguć da se do njega pokušalo stići samo talentom i upornošću igrača, već je taj uspeh, između ostalog, plod jednog ogromnog i dragocenog iskustva igranja u najprestižnijim svetskim ligama, uključujući tu i američku NBA, koja u Nikoli Jokiću prepoznaje novog Medžika Džonsona.
U prošlom veku nije bila tolika retkost da na međunarodnim takmičenjima blesnu ekipe iz zatvorenih zemalja, poput sprektakularnog ulaska Severne Koreje u četvrtfinale svetskog fudbalskog prvenstva u Engleskoj 1966. godine. Danas su, međutim, takve senazcije i epopeje uglavnom premeštene u sferu fantastike, prevashodno stoga što je sport postao suviše značajan i profitabilan biznis da bi se prepuštao slučaju.
Da bi sačuvala svoje mesto na zvezdanom nebu međunarodne košarke, na koje polaže pravo i po rezultatima i po kvaliteti, Srbija mora ostati deo sveta, a to je puno više političko i državno pitanje nego sportsko. Taj bi problem bio znatno lakši kada bi svet bio onakav kakvim se predstavlja u govorima svojih političkih elita prilikom okupljanja na Ist Riveru. Nažalost, on nije takav i u njemu se sve teže snaći, pa jednostavan odgovor na pitanje kako ostati njegov deo i kako nastaviti sa osvajanjem trofeja na najprestižnijim takmičenjima nije i ne može biti jednostavan.
Uprkos retorici koja se čuje na prigodnim skupovima poput otvaranja olimpijskih igara, svet je sve isključiviji pa tako i njegov sportski segment teži da iz sebe odstrani sve one koji se ne uklapaju u vizuru dominantnih ideologija i svetonazora. Sve dok pristaje na pravila igre tog i takvog sveta, Srbija može računati na zvezdane trenutke u košarci, kao i u drugim sportovima. No, to pristajanje na ta pravila igre ne ograničava se samo na sport. Onaj ko se pobuni protiv međunarodnog korporativnog poretka ne može računati na naklonost međunarodnih sportskih institucija.
Zato se Srbija danas nalazi pred teškim izborom. S jedne strane su buduće medalje, koje neće biti samo bronzane, ali s te strane nalazi se i pristajanje na čelični stisak korporativizma. Na drugoj strani stoji Srbija koja će biti označena kao buntovna i kao nepodobna da učestvuje u svetskim razmenama, uključujući tu i one sportske, ali Srbija koja će sačuvati sebe. Kraće rečeno, Srbija se danas nalazi pred teškim pitanjem – da li je bronza osvojena u Parizu vrednija od litijuma i drugih rudnih blaga u bescenje rasprodatih stranom i maćehinskom kapitalu.
Već je rečeno da jednostavan odgovor na to pitanje ne postoji i u ovom času verovatno ga niko ne može dati. No stvar je dodatno otežana time što politikom u Srbiji dominiraju eksponenti tog korporativnog sveta, kojima je vulgarni nacionalizam često samo zavesa iza koje povlače poteze u suprotnosti sa interesima i države i njenih stanovnika. A ko god pročita izmenjeni zakon o rudarstvu Republike Srbije, shvatiće da je zakonodavac Srbiju pretvorio u ovčicu pred čoporom proždrljivih vukova. Plašim se da čudesna igra košarkaške reprezentacije nije dovoljna da te vukove opčini kao što je to svojom igrom učinila ovčica Aska. A nakon Srbije, na red će doći i druge ovčice iz balkanskog stada.
Da li će oni koji se nalaze na čelu Srbije uspeti u svojoj nameri da budu pokoran sluga svojim korporativnim gospodarima, po cenu samog života Srbije i njenih žitelja, to danas zavisi od one Srbije koja se nalazi na ulicama. I koja igra neuporedivo važniju utakmicu od bilo koje košarkaške. Utakmicu ne za medalju, već za vlastitu budućnost.
