Пише: Редакција
Кошаркаши Србије на олимпијском турниру освојили су бронзу која сјаји златним сјајем. Након епске полуфиналне утакмице против америчког дрим тима и по много чему неправичног пораза, Орлови нису клонули духом и реванширали су се репрезентацији Немачке за пораз у финалу последњег светског првенства.
Србија је, и у тој су оцени сагласни многи, овај пут могла до злата, али и без тог плена репрезентација се из Париза враћа са огромним добитком. Са свешћу да су екипа која супериорно влада свим аспектима кошарке и коју је извикани дрим тим у полуфиналу добио захваљујући скоро искључиво већој мишићној маси, а по свим другим параметрима прескупа америчка репрезентација била изједначена са репрезентацијом Србије, па чак и инфериорна.
Но постоји нешто што ваља рећи крајње отворено – Америку није натерала да стрепи ни Немачку оставила без медаље Србија која је само Србија, већ Србија која је уједно и свет, која је пуноправан и активан судионик тог света. Постигнути успех био би вероватно немогућ да се до њега покушало стићи само талентом и упорношћу играча, већ је тај успех, између осталог, плод једног огромног и драгоценог искуства играња у најпрестижнијим светским лигама, укључујући ту и америчку NBA, која у Николи Јокићу препознаје новог Меџика Џонсона.
У прошлом веку није била толика реткост да на међународним такмичењима блесну екипе из затворених земаља, попут спректакуларног уласка Северне Кореје у четвртфинале светског фудбалског првенства у Енглеској 1966. године. Данас су, међутим, такве сеназције и епопеје углавном премештене у сферу фантастике, превасходно стога што је спорт постао сувише значајан и профитабилан бизнис да би се препуштао случају.
Да би сачувала своје место на звезданом небу међународне кошарке, на које полаже право и по резултатима и по квалитети, Србија мора остати део света, а то је пуно више политичко и државно питање него спортско. Тај би проблем био знатно лакши када би свет био онакав каквим се представља у говорима својих политичких елита приликом окупљања на Ист Риверу. Нажалост, он није такав и у њему се све теже снаћи, па једноставан одговор на питање како остати његов део и како наставити са освајањем трофеја на најпрестижнијим такмичењима није и не може бити једноставан.
Упркос реторици која се чује на пригодним скуповима попут отварања олимпијских игара, свет је све искључивији па тако и његов спортски сегмент тежи да из себе одстрани све оне који се не уклапају у визуру доминантних идеологија и светоназора. Све док пристаје на правила игре тог и таквог света, Србија може рачунати на звездане тренутке у кошарци, као и у другим спортовима. Но, то пристајање на та правила игре не ограничава се само на спорт. Онај ко се побуни против међународног корпоративног поретка не може рачунати на наклоност међународних спортских институција.
Зато се Србија данас налази пред тешким избором. С једне стране су будуће медаље, које неће бити само бронзане, али с те стране налази се и пристајање на челични стисак корпоративизма. На другој страни стоји Србија која ће бити означена као бунтовна и као неподобна да учествује у светским разменама, укључујући ту и оне спортске, али Србија која ће сачувати себе. Краће речено, Србија се данас налази пред тешким питањем – да ли је бронза освојена у Паризу вреднија од литијума и других рудних блага у бесцење распродатих страном и маћехинском капиталу.
Већ је речено да једноставан одговор на то питање не постоји и у овом часу вероватно га нико не може дати. Но ствар је додатно отежана тиме што политиком у Србији доминирају експоненти тог корпоративног света, којима je вулгарни национализам често само завеса иза којe повлаче потезе у супротности са интересима и државе и њених становника. А ко год прочита измењени закон о рударству Републике Србије, схватиће да је законодавац Србију претворио у овчицу пред чопором прождрљивих вукова. Плашим се да чудесна игра кошаркашке репрезентације није довољна да те вукове опчини као што је то својом игром учинила овчица Аска. А након Србије, на ред ће доћи и друге овчице из балканског стада.
Да ли ће они који се налазе на челу Србије успети у својој намери да буду покоран слуга својим корпоративним господарима, по цену самог живота Србије и њених житеља, то данас зависи од оне Србије која се налази на улицама. И која игра неупоредиво важнију утакмицу од било које кошаркашке. Утакмицу не за медаљу, већ за властиту будућност.
