Пише: Јелена Јоргачевић
Постоји на Википедији списак јавних личности које се изјашњавају као Југословени и ту, у рубрици “књижевност и песништво” пише и следеће: “Иван Ергић, песник, раније фудбалер”. У три речи сажета је сложена биографија у којој преиспитивање, отпор и неприпадање играју веома битну улогу.
Иван Ергић је рођен у Шибенику 1981. године; његова породица је избегла када је 1991. почео рат – отишли су у Србију, а одатле 1996. у Аустралију. Тамо је играо фудбал, а затим су га приметили у италијанском Јувентусу. Уследио је директни трансфер, а потом играње за швајцарски Базел и турски Бурсаспор; био је члан репрезентације Србије и Црне Горе, касније Србије. Ван тог света – који дубоко преиспитује и критикује – већ је 13 година.
У међувремену, издао је три запажане књиге поезије. Тренутно у Загребу ради позоришну представу Језик копачке, чији су аутори он и Филип Грујић, а која, у најкраћем, преиспитује односе савременог фудбала, капитализма и депресије. Односно огољава тамну сенку – али и табуе – врхунског спорта.
“ВРЕМЕ”: Да почнемо од оног личнијег. Шта за младу особу значи искуство избеглиштва? На који вас је начин то искуство обележило?
ИВАН ЕРГИЋ: Оно није ништа другачије од искуства милиона избеглица на нашем подручју, али и у целом свету. Кад погледаш Газу, постидиш се над својим кукањем. Било је тешко, али немам никог ближњег ко је настрадао – и то је најважније. Унутар фамилије, све перипетије су често биле пребациване на комику. Живот иде даље и драго ми је да не гајим те сентименте самосажаљења и виктимизације, што је јако популарна дисциплина на овим просторима. Не само индивидуална, већ се и колективна страдања политички брендирају и експлоатишу.
Нарочито многи међу колегама спортистима воле да истакну своје страдалничке биографије и успут да помену неколико топонима колективног страдања како би се додворили националном делу јавности, што медији једва чекају јер им то обогаћује сензационалистичку понуду. Швајцарска национална телевизија је, још док сам играо, хтела да уради репортажу о мени и мом родном селу које је у рату доста страдало и, ваљда, требало је да ја идем тамо и по дифолту говорим – ево погледајте шта су ти и ти урадили. Наравно да ми то није падало на памет, јер је већ све виђено и предвидљиво.
А шта је за вас припадање?
Ако бих био циничан и осећај припадности свео на минимум, онда бих рекао оно што и Загајевски: “Ја сам патриота своје собе”. И то се донекле уклапа у ово малопре речено: кад причамо о избеглиштву, када сам са сестром делио собу, једино материјално о чему сам сањао било је да имам своју собу и своју библиотеку са мердевиницама. Генерално, осећај припадности је нешто од чега патиш када си млађи и немаш емоционалну зрелост да то себи рационално посложиш. То ме је донекле мучило и ишло је до типично младалачких криза идентитета. Међутим, с временом се све релативизује. Ако мислите на националну припадност, нисам нимало анационалан. Коначно, између Аустралије и Србије ипак сам одабрао српску репрезентацију, што јесте мали доказ љубави према земљи. Родољубивост држим за племенито осећање, али мислим да је оно пре свега питање стања свести, а не искључиво емоција: бити свестан себе, свог народа и његовог места у сложеном поретку глобалних ствари. Баш зато што је родољубље на овим просторима често површно, острашћено, инаџијско и, на крају, самодеструктивно, волео бих у првој линији да је оно рационално. Нарочито након свих недавних искустава на овом поднебљу. Увек ми падне на памет Гавриловић из Родољубаца, који позива на разум и проказује срљаторски, али и лажни патриотизам, којег је код нас увек било у изобиљу. Ако причамо о томе да ли постоји неко суштинско патриотско осећање, онда је то дубока забринутост.
Не знам да ли је то баш била свесна и рационална одлука, али одбили сте да припадате индустрији спорта и да будете шраф у том озбиљном систему. Зашто мислите да нисте могли да се помирите са таквим светом (индустријом спорта, забаве…) који меље, али пружа и велике погодности онима који успеју, а уз то, поставља се и перципира често као неупитан? Шта се у вама побунило?
Нисам одбио да припадам, већ нисам припадао на начин који се очекује од тебе. То је више била нека јалова индивидуална, антиконформистичка побуна, где сам злоупотребљавао дати ми простор да мало “звиждим”, дубоко свестан да се ништа суштински не може променити, јер си у једном окружењу у којем немаш саговорника, а камоли саборца. То је више била интимна и интуитивна побуна, а тада нисам био ни способан за више. Она је настала у напетости, између наивног одгоја и онога са чим си се суочио већ на почетку професионалне каријере, односно онога за шта те родитељи и школа нису припремали.
Говорили сте о томе како је професионализација од најмлађих селекција учинила да се код играча не развија креативност, већ само жеђ за победом уз новац који је за то везан. Које су по појединца и друштва све последице “стварања функционалних идиота”?
Млађе селекције углавном служе томе да се научиш дисциплини и напорном раду, а не развоју жеље за игром, креативности и технике. На тај начин су тренери, рецимо, већ уништили дриблере, што је одувек био израз виртуозности. То је као да у балету уништите пируету или монолог у театру. Игра се функционалистички, под императивом победе и успеха, а многи клубови форсирају да и њихове млађе селекције играју на исти начин као први тим. Треба само отићи на утакмице клинаца и видећете колико има жеље за игром и уживања у њој, а колико изгарања за победом – све то пропраћено навијањем патолошки амбициозних родитеља. Толико се све изопачило да клубови, скаути и агенти полулегално пикирају клинце у све ранијем добу, готово кад проходају. Што се мене тиче, деца не би требало да тренирају пре 13, 14. године – до тад би требало само да се играју. На овом европском првенству сензација је – наравно – дечко који има 16 година и који обара све рекорде. За мене је то малолетнички фудбал који помера психолошке границе нормализације горепоменутог.
Поред тога, постоји још нешто, а то је рана специјализација која у глобалној конкуренцији постаје компаративна предност. Ако се твоје креативне потребе шире, то значи да се расплињује један таленат, док неко на другом крају света, често из нужде, улаже од најраније доби све у једну активност. Само школство, укључујући и високо, прати овакав развој који уништава људске потребе, а оне су целовите и вишеструке. За ово би вам реалисти и циници рекли да је утопија. И у оваквом вредносном систему наравно да јесте. Међутим, бољи свет нису стварали реалисти, него визионари и идеалисти.
Шта би био врхунски чин отпора таквим друштвеним императивима и поставкама?
Фудбал само прати развој друштва и његовог вредносног поретка. Али не само то – он је тренутно његово најекспонираније пропагандно крило; његове вредности, политика, естетика и етика су они на којима је заснован поредак у којем живимо, само проширен до крајњих граница. Због тога је важна глобализација фудбала, јер ништа ефикасније не може да продре у најдаље крајеве света и да шири своју филозофију и начин живота. Фудбал се неће хуманизовати ако се не хуманизује само друштво. Можда звучи као да сам ја сада против фудбала, али напротив, заиста не могу замислити његово укидање или бојкот. Само што је овај фудбал данас на толико нивоа антифудбал. Исто је и са друштвом. Потребно је његово превредновање – и као целине и самих институција.
Отпор мора бити организован, одржив, осмишљен, колективан и то из базе, од обичног народа. Или ако се ради само о одређеној сфери, од свих његових стејкхолдера који треба да се политизују у позитивном смислу речи. Индивидуални отпори су јалови, самодопадни и романтични.
Недавно је Мбапе позвао Французе да не гласају за крајњу десницу. А онда су се аналитичари на нашој телевизији која је преносила првенство обрушили на њега јер, како рекоше, меша спорт и политику па им је то страшно засметало. Како сте ви ту поруку доживели?
Вероватно се више нико не сећа оне славне Зиданове генерације и како су управо они 2002. иступили против оца из десничарске династије Ле Пен. Било је међу њима и француских играча који немају мигрантско порекло. Они су ишли толико далеко да су рекли да ће бојкотовати Светско првенство и репрезентацију ако Ле Пен победи на изборима. Зидан је то још једном поновио пред изборе 2017. Камо среће да више спортиста критички промишља и иступа у јавности. Односно, камо среће да су се пред ово Европско првенство скупили и рекли – бојкотујемо све док се не заустави рат у Украјини и у Гази. Већ је довољно перверзно да се уопште одржава ивент док траје рат на прагу Европе. А посебно иронична – када говоримо о “најважнијој споредној ствари на свету” – јесте чињеница да би такво нешто, много више него било шта друго, алармирало јавност и извршило притисак на владе да потакну одржив мировни процес. Ту се ради готово о цивилизацијским питањима, а да и не причамо о политичким.
ВАР СОБА: Сад ме не видиш, сад ме видиш!
Иначе, успео сам да упратим те коментаре и видљиво је да спортски коментар постаје полако сензационалистички жанр за себе унутар ширег ријалитија. Застрашујуће је да то говоре управо играчи који су и сами били мањина или странци у земљама у којима су играли и где је ксенофобија итекако видљива. Коментатори на телевизији углавном су ту доведени из популистичких разлога – врти се неколицина истих, оних што се популарно зову медиа wхорес. Простаклук и примитивизам се представљају као аутентичност, а они су ту да још више заглупљују јавност, већ слуђену медијским садржајима. Само имитирају манир наше политичке елите. Није случајно да се помиње “глас из народа”, а управо на то се Пулицер, пионир таблоида, позивао.
А да се вратимо на однос политике и спорта, односно на те јадиковке о политизацији?
Управо то погодује ставу светских фудбалских тела која промовишу неутралност, па готово и невиност фудбала, који треба држати подаље од политике. У ствари, аполитичност је суштински политички став, јер данас политика и идеологија оптимално делују када нису упадљиве. А спорт, као и свака друга појава, заснован је на одређеним вредностима и погледу на свет, што је сфера политичког, и као такав га репродукује.
Виђамо свакодневно, а најсвежији пример је и ово Европско првенство, спрегу између национализма и фудбала. С једне стране, спортисти врло млади почну да путују и упознају свет и друге, а опет, такмичења и утакмице пречесто су позорнице за агресивни национализам, где публика (некад им се придруже и играчи) више навија против неког – вукући са собом читав багаж историјских сукоба – него за. Како то повезати?
Што се тиче националних селекција, ту постоји пре свега један други проблем. А то је – да ли играње за национални тим уопште има још везе са патриотизмом. Данас фудбалски савези широм света дају новац као подстрек играчима са два пасоша да одаберу њихову селекцију, добијају се огромне премије за успехе националног тима, играчи играју за репрезентације јер им то увећава или одржава тржишну вредност, њихови спонзори то и условљавају, ту су огромни спонзорски уговори савеза, који су корпорације за себе… Дакле, све је вођено искључиво економском логиком. И ФИФА и УЕФА знају да ће са националним тимом приковати за телевизоре додатне конзументе, јер онда навијају и они који иначе не прате фудбал и тиме одлазе чак и корак даље од клупског фудбала. Због тога је њима важан национални елемент. На делу је нека врста комерцијализације патриотског набоја.
Дакле, и по питању националних селекција, десила се одређена еволуција фудбала у масовни спектакл коју је један део љубитеља преспавао. На пример, занимљиво је када навијачи називају играче размаженим манекенима, шминкерима, сплаварима, или како већ… Више се коментарише њихов приватан живот и изглед него игра. То донекле показује да они интуитивно осећају да је то све само индустрија забаве, готово шоу бизнис. Када се томе дода сва озбиљност такмичења, па и играња против “традиционалних непријатеља”, што помињете, утакмице се неретко проглашавају за историјске, настаје гротескна смеса забаве и смртне збиље.
Где су ту играчи?
Свест о имиџу – који често води ПР агенција – нарасла је, тако да се спортисти често понашају опортунистички. Или једноставно подлегну општем штимунгу. Неретко је то алиби патриотизам, јер си као играч увек на танком леду, тако да, ако не добијеш неку “историјску утакмицу”, барем си демонстрирао свој патриотизам, што јако добро пролази код публике.
Још ово морам да истакнем: што се тиче навијања и национализма на оваквим догађајима, то није наш балкански спецификум. Код многих других навијача испливавају такође традиционални анимозитети и фрустрације, само је код нас то израженије јер смо у сталном процесу потврђивања и кризе идентитета, недовршене државотворности, изградње нације…
Ако пратите домаћи фудбал, како вам делују дешавања у нашем фудбалу, клупском али и репрезентативном?
Иако навијам за један од њих, наши највећи клубови су државни пројекти, неки мање, неки више, таман толико да се одржи равнотежа међусобног анимозитета, у чему један те исти завађа и влада. Осим што имају снобовски однос према остатку земље и мањим клубовима, ти клубови су полукриминалне и параполитчке организације. Тако је отприлике у читавом региону. У позадини свега има толико прљавштине да готово нико од оних коментатора и такозваних спортских радника то више и не помиње, ваљда се нормализовало. Тога има и у најразвијенијим земљама: лично сам доживео и видео исте или још горе ствари, само је код нас појавни облик доста огољенији и рудиментарнији. У последњих тридесетак година клубове и савезе воде људи са потерница, управама дефилују менаџери и навијачи из криминалног миљеа, а играчи једва чекају да побегну из земље. А нажалост, велики део њих је готово принуђен да посади тикве са ђаволом. Што се тиче намештања утакмица, то постаје скоро па тривијално питање у односу на читав систем који је намештаљка по себи.
У ствари, претходно питање је могло и да гласи – колико сте срећни што нисте део тога?
Што се тиче мог искуства са Савезом и репрезентацијом, колико могу да приметим иако површно пратим, мало се тога променило. Са неколико квалитетних изнимака, Савез и даље служи за ухљебљење ислужених функционера и бивших играча, углавном по клановско-кумовској линији, а сада и по послушничкој јер све зависи од декрета “одозго”. Одлуке које се доносе, поготово што се тиче избора кадрова и селектора, углавном су нелогичне и некомпетентне.
Када је реч о играчима, ценим да ту има и добрих момака, као што их је увек и било. Међутим, и даље је упадљив недостатак основне културе понашања, раскалашност, неспособност контроле емоција на терену, фолклорни национализам и кич, клерољубивост, интриге, менаџерско мешетарење… Нови ниво читаве приче јесте промоција коцкања и клађења, па и алкохолних пића. То може само неко ко не разуме природу психичких болести и друштвених патологија.
Код мене се увек радило о томе да ли достојанствено представљаш своју земљу и као фудбалер и као човек. Резултат је секундаран. То је један од разлога што сам дискретно замолио да ме више не позивају. Једноставно, немаш за шта да се ухватиш а да ти делује смислено. Једино што те покреће у тим моментима, ваљда, јесте што верујеш да ако направиш неки успех, донећеш људима барем некакву радост. Нисам ни сам начисто. Са ове дистанце ми се чини да је много патриотскији чин посадити дрво или окречити зграду него сто година играти за репрезентацију.
Коначно, примећујем да фудбалска јавност очекује чаробни штапић који може да промени наш фудбал и спорт, као да је он одвојен од читавог корумпираног система који је метастазирао у сваку пору друштва. А проблеми у нашем фудбалу великом су већином у ствари ванфудбалски, што може само држава да реши. Тако да ти вапаји за Немањом Видићем, за којег немам ниједну лошу реч, или неким другим ко има веродостојност само показује очај јавности и нашу, већ опевану, веру у месију. А цела цака и јесте у томе да би неки успех репрезентације прекрио сав тај муљ, као што је случај са хрватским фудбалом.
Када говоримо о младим људима који одрастају у друштвима – која мирне душе можемо назвати постконфликтним иако су прошле сад већ деценије од сукоба – како вам делује њихово виђење света? Чему могу да се окрену и колико је њима тешко да направе искорак из доминантних, неретко деструктивних образаца?
У свим тим објашњењима и дијагнозама друштва увек се вртимо укруг. На крају се све сведе на кукњаву и друге изразе фрустрације. Мислим да млади немају перспективу и да је то више него видљиво. То што млади постају апатични с једне или самодеструктивни с друге стране, производ је тешких околности у којима живе. Па и окретање национализму и навијачким покретима – који не траже никакав велик напор – такође долази из осујећености и очаја. Управо због свега тога изостанак успеха у спорту, који има наркотичко дејство, доводи до веће раздражљивости него понижавања која доживљавају на свакодневном нивоу.
И која је онда, у оваквом друштву и свету, улога поезија и уопште уметности?
Немам илузија да поезија може променити свет. Уметност у ширем смислу донекле и може, уколико је ангажована. Некада су унутар одређеног покрета настајале и политичке идеје или су се оне артикулисале кроз уметност и имале не само моћ да поправљају друштво него готово револуционарну снагу. Тога данас готово да нема и то је такозвано постполитичко време, крај историје, како већ… Међутим, култура и уметност су ипак део историјске самосвести народа. Мислим да још нисмо изгубили свест о томе, иако се јако мало улаже у културу. Како последњих неколико година доста циркулишем у тим круговима, увек ме озари када видим колико у Србији има људи који се – упркос свим околностима – и даље баве културом.
Да ли вас изненади препознавање, блискост који други осећају читајући оно шта сте ви написали или начин на који их то дотакне? Или вам је то ипак очекивано? “
Читамо да бисмо знали да нисмо сами”, каже Керол. Мислим да је то препознавање или поистовећивање јако важно. Уосталом, вероватно због тога и пишемо, али и објављујемо. Не верујем онима који кажу – ја пишем за себе. Наравно, али ако пишеш за себе, онда не објављујеш. Поезија не би смела бити отуђена, па чак и кад је херметична, иако донекле разумем и естетску “мистичност” такве поезије. Она треба да живи заједно са другима. Што се тиче поезије генерално, мислим да не смеш бити превише амбициозан – она или заживи или не. Ако иоле помислиш да свет једва чека твоју збирку, твоју диплому, твој научни рад, твоје уметничко дело или некакво друго починство за које очекујеш признање, онда ћеш бити у проблему. Мислим да, шта год да радиш, треба да ствараш под претпоставком да никог није брига.
Немам страх једино када говорим искрено. Страх осећам само када у нешто нисам уверен, када калкулишем и врдам. Због тога немам проблем да причам и пишем о томе. Нажалост, данас људи осећају страх или стид од болести или осећања, а не од неког непочинства на пример, јер тиме доказујеш сналажљивост, суровост, надмоћ… Када сам кренуо јавно да причам о томе, нарочито у земљама у којима сам играо, добијао сам гомиле писама и мејлова људи који су тврдили да сам им помогао или макар припомогао у освешћивању и охрабрењу. Многе од њих сам и упознао. Драго ми је баш због тога што сам успео да се повежем са обичним људима на једном другом, људском нивоу, ван тог отуђеног обрасца играч–навијач или звезда – обичан човек. То ми је било важно да бих опстао у донекле вештачком свету професионалног спорта.
Србија је типична земља периферије, у сталној транзицији ка неком замишљеном уређењу које као такво и не постоји. Људи јако лоше живе и заправо је право чудо да нема побуна одоздо. Све што имамо су грађанске побуне које се баве површином. Ми заиста јесмо колонија, наравно, примерена економском неоколонијализму. И мислим да је то почело већ осамдесетих. Поред наше клептократске елите, ту је капитал са свих страна – од оних директних са истока и запада, до оног којем се у кафкијанском светском финансијском систему често и не зна прави власник. Увек ми је забавно када неко из развијенијих земаља критикује тзв. пословни амбијент, нарочито по питању корупције, и питам се – па чекај, зар све те компаније не склапају послове управо са корумпираном елитом у тим полуразвијеним земљама света? А те компрадроске елите припремају законодавни и антираднички амбијент који погодује том типу економије. Мислим да Србији недостаје јака аутентична левица, довољно национално освешћена, али социјално оријентисана, са реалним геополитичким прегледом на ствари. До тада ћемо имати нешто што личи помало на Недићеву Србију, где никад није било више приче о родољубљу, а никад мање суверенитета, док су унутрашњи репресивни механизми и медијска контрола јавности све јачи.
Извор: Време
