Пише: Туфик Софтић
Увијек ме обузме некаква туга када се сјетим приче о томе како је пионир електрификације у Горњем Полимљу, Томо Димић, провео последњи дио живота у старачком дому у Београду. И помисим само како је, уствари, промашио вијек и није га запало да гради хидроцентрале као ови данас, којима га је, што би се рекло, вријеме донијело. А добро им га је донијело. Тако добро да им сасвим сигурно ни чукун-чукун унуче неће завршити у старачком дому. Као Томо.
Беранац Томо Димић је био предратни студент машинства у Београду. Рат га је затекао на студентској размјени у тадашњој Чехословачкој и омео да оконча студије, а већ послије рата, као недипломираног машинског инжењера нове власти су га задужиле да гради прве хидроцентрале и освјетљава Полимље.
И то је радио успјешно, а најпознатија хидроцентрала, његових руку дјело, била је она на манастирском врелу, такозвана среска, са које су струју добиле многе градске установе, међу којима и болница. У пензију је отишао са мјеста директора некадашње беранске термоелектране.
Та среска хидроцентрала налазила се одмах поред оне коју је прије Тома на манастирском врелу направио калуђер Милан Ђуровић, и са које је освијетљен парохијски дом и многе куће у околини манастира. Ова хидроцентрала је престала са радом покретањем термоелектране.
У селу Шекулар чије ријеке су данас тајкуни заробили у цијеви, прије другог свјетског рата и непосредно послије њега, мјештанин Драгиша Шарић имао је хидроцентралу, а у исто вријеме је постојала и хидроцентрала земљорадничке задруге у том селу.
Шта значе данас имена Милоја Раичевића из Праћевца, Вучића Радичевића у Доњем Заостру, Милоша Барјактаровића у Калудри, Алексаднра Саичића у Виницкој, Божине Шошкића и Миладина Ћулафића у Улотини, Јована Шаровића, Милосава Делетића, Миличка Радивојевића, Марка Фатића, Александра Губеринића – у Андријевици?
Или у Плаву, прије свих конструктора, Словенца Михаила Кладника, капиталисте Гаврила Ђорђијевића, Милутина Петровића, Илије Бјелановића, Миљана Живаљевића, Светислава Кнежевића, Нура Реџепагића, Арслана Љешљанина. Или градитеља хидроелектране у Петњици? А сви су били хероји свога доба у области електрификације.
Онда помислим како данашњи власници малих хидроелектрана у Беранама и Андријевици на годишњем нивоу зараде преко четири милиона еура. И баве се преварама.
Могу још некако да схватим да је овај у Беранама изиграо Општину и на начине који за сада тужилаштво не интересију ни по службеној дужности, оставио је без акција и добити, али да неко тако бахато, као што сазнајемо ових дана, злоупотребљавајући политички утицај, фалсификује Просторно урбанистички план да би себи и свом друштву омогућио изградњу малих електрана у Андријевици, тешко је чак и повјеровати.
Ушетао човјек лијепо у канцеларију ресорног секретаријата, узео документа и изнио их из зграде Опстине, затим однио у Агенцију која их је радила, и опет политицким утицајем или на други начин, незаконито дописао “могућа градња”.
Онда послије пола године вратио фалсификована документа, само их по потреби опет неслужбено узимао и носио у ресорно министарство да би на основу тих фалсификованих, а не оних оригиналних која се чувају у министарству, добио дозволе за градњу. И онда је за кратко вријеме никло десет малих електрана на ријекама и рјечицама у тој општини. Са већ поменутом годишњом добити од четири милиона еура.
Вјерујући да систему у којем су то радили никада неће доци крај, тајкуни су двије мале електране направили чак и у срцу Националног парка Проклетије и у цијеви ставили три ријеке питке воде. И ни то тужилаштво не интересује, иако је јавно написано, у медијима, исто што и пријављено.
Власник тих малих хидроелектрана зарађује годишње више него што износи буџет ове сиромашне сјеверне опстине. И односи новац да би са њим даље обртао негдје далеко од Плава, односно без цента улагања у Плав.
Може се разумјети да је држава 2015. године увела ставке на рачунима за струју “за подстицај обновљивих извора енергије” ОИЕ 1 И ОИЕ 2 за које еколошки активисти сматрају да су неуставне, али је потпуно нејасно да и послије политичких промјена, нове власти и три владе, колико их се од тада измијенило, не заустављају такву пљачку грађана. Преко тих ставки тајкуни бивших власти свим власницима електричних бројила и даље завлаче руку у џеп.
Онда се опет сјетим Тома Димића. Хроничар Миодраг Барјактаровић га је последњи пут посјетио у дому за старе, а овај се налактио и без имало деменције у деведесетој години нацртао скицу турбине. Дрхтавом старачком руком. И испод цртежа, на паиру формата А4 написао – Београд, 8. јун 2003. Са својеручним потписом. То је све што је остало иза њега. Вјероватно је још живио у том свијету и ери динамо-машина и турбина. Вјероватно је са тим мислима и последњи пут склопио очи. И ко га се данас сјећа?
Садашњој омладини прије ће бити узор овај што зарађује четири милиона годишње, него неки чикица који је живот посветио идеалу и као у филму на крају умро у старачком дому.
Е мој Томо, свјетла данас бљеште и у последњем селу. Бљеште толико јако да постајемо слијепи.
Чини се да нам фали мало оног мрака у којем сијају само слобода, хуманост, емпатија и осјећај за заједницу – трасирајући пут генерацијама.
Извор: РТЦГ
