Пише: Виџај Прашад
На дан 2. октобра 1958. Гвинеја је прогласила независност од Француске. Председник Гвинеје Ахмед Секу Туре ушао је у сукоб са француским предсједником Шарлом де Голом, који је снажним притиском покушао да га натјера да од свега одустане.
Туре је на Де Голове пријетње: „Гвинеја више преферира сиромаштво у слободи него богатство у ропству.”
Француска влада је 1960. покренула тајну операцију Персил да би поткопала Гвинеју и збацила Туреа. Операција је добила име по детерџенту за прање веша, дакле који се користи за прање прљавштине. Ово даје јасан увид у став Француске према Туреовој влади.
Испорука оружја Француске опозиционим групама у Гвинеји пресретнута је у Сенегалу, чији се предсједник Мамаду Диа жалио француској влади. Француска не толерише афричку независност, али народи Африке не толеришу француску доминацију.
Та жарка стрјемљења ка суверенитету и даље стоје. „Француска, марш!“ био је слоган као тада тако и сада, од Сенегала до Нигера.
Како бисмо боље схватили најновији развој ове борбе, остатак овог чланка представља извјештај организација No Cold War и West Africa Peoples’ Organisation о антифранцуским сентиментима на подручју Сахела.
Позив „La France dégage!“ („Француска, марш!“), против трајног насљеђа француског колонијализма у региону, дуго је одјекивао широм Западне Африке.
У посљедњих неколико година, овај позив достигао је нови интензитет, од покрета у Сенегалу 2018. године и новоизабраног предсједника Басируа Диомајеа Фајеа који је обећао да ће ослободити своју земљу неоколонијалног монетарног система CFA франака, до од народа подржаних војних пучева у Малију, Буркини Фасо и Нигеру и истјеривања француских војних снага из ових земаља између 2021. и 2023. године.
Војне владе централних сахелских држава (Мали, Буркина Фасо и Нигер) предузеле су кораке да преузму суверенитет од западних монопола — што имплицира преиспитивање договора и уговора о рударству и истјеривање страних војски — и успостављање нове регионалне платформе за сарадњу.
Владе Буркине Фасо, Малија и Нигера потписале су 16. септембра 2023. Липтако-Гурма повељу, међусобни одбрамбени пакт који је успоставио Алијансу држава Сахела. Ово тространо партнерство је одговор на пријетње војне интервенције и економских санкција које су изречене Нигеру од стране Економске заједнице западноафричких држава (ECOWAS) након пуча који се у јулу 2023. године догодио у тој земљи.
Неколико мјесеци после постизања овог споразума о одбрамбеној сарадњи, три земље су се повукле из регионалног блока ECOWAS. Неки политички коментатори тврде да ови догађаји — у комбинацији са истјеривањем француских војних снага из региона — „најављују невоље“ за регионалну социјалну сигурност, економски развој, политичку стабилност и регионалну интеграцију.
Шта стоји иза политичких потреса у Сахелу и шта то значи за регион?
Антиимперијалистички осећаји годинама кључају у Сахелу. Погледајмо случај Нигера, који је за талас отпора у региону постао амблематичан.
Током државног удара у јулу 2023. године, народ је изашао на улице против заоставштине француског колонијализма које је омогућило бујање структурне корупције и велике дијелове популације лишио основних права.
Велики дио те корупције догађао се у нигеријском рударском сектору, који представља једно од највећих свјетских налазишта уранијума високе чистоће. На примјер, 2014. године, прије државног удара, тадашњи предсједник Нигера Махамаду Исуфу снизио је порезе на рударске активности што је директно ишло у прилог француским монополима, услуга за коју је добијао индиректне исплате.
У међувремену, француска војска у Нигеру је дјеловала као жандарм рударских компанија и противник свију оних који су покушавали да мигрирају у Европу.
Социете де Минес де л’Аїр (Сомаир), наводни „заједнички подухват“ између Нигера и Француске у индустрији уранијума, је још један примjер континуираног француског утицаја у региону и на континенту.
Док су Француска комисија за атомску енергију и двије француске компаније посједовале 85 процената компаније, удио владе Нигера је био само 15 процената. Док скоро половина популације Нигера живи испод границе сиромаштва, а 90 процената живи без електричне енергје, до 2013. године је уранијум из Нигера напајао сваку трећу сијалицу у Француској.
Није изненађење што су, недуго после државног удара 2023. године, грађани Нигера заузели француску амбасаду и војну базу у главном граду Нијамеју. Француска је убрзо потом повукла своје трупе.
Влада Нигера је поништила десетогодишњи војни споразум са Сједињеним Америчким Државама 16. марта, само два дана након што је америчка делегација састала са локалним властима да изрази забринутост због партнерстава нације са Русијом и Ираном.
У јавној изјави, влада Нигера „одлучно је осудила патронизирајући став, праћен пријетњом одмазде, од стране шефа америчке делегације према влади и народу Нигера.“
У изјави такођер стоји да:
„Нигер жали због намјере америчке делегације да ускрати сувереном нигеријском народу право да бира своје партнере и врсте партнерстава која заиста могу да им помогну у борби против тероризма у тренутку када су Сједињене америчке државе једнострано одлучиле да прекину сваку сарадњу.“
Влада је такођер навела сљедеће као разлоге за поништавање споразума са САД: оптерећење које је наметнуту нигеријским пореским обвезницима, недостатак комуникације о домаћим операцијама и активностима америчке војне базе, неовлаштени летови авиона и неефикасност његовог такозваног контра-терористичког рада.
САД су успоставиле највећу страну војну присутност на афричком континенту, почевши са иницијативом Пан-Сахел 2002. године, а затим и стварањем Команде САД за Африку (AFRICOM) 2007. године, која је успоставила значајну мрежу америчких војних база широм Сахела (од којих се девет налази само у Нигеру, као и двије у Малију и једна у Буркини Фасо).
Године 2007, савјетник Стејт департмента САД Ј. Питер Фам дефинисао је стратегијски циљ AFRICOM-а Комитету за међународне послове Представничког дома САД на сљедећи начин:
„Мало је вјероватно да ће било која количина рада на јавним односима у потпуности умирити антиимперијалистичке забринутости да је AFRICOM у основи покушај успостављања бедема у Африци против транснационалног тероризма и кинеских апетита за афричким нафтом, минералима и дрветом… Предложена структура AFRICOM-а, која се састоји од четири или пет релативно малих база без распоређивања снага, значи да ће оне углавном бити невидљиве чак и у својим домаћим државама и друштвима.“
Као посљедица рата НАТО-а у Либији који су водили Француска и САД, регион Сахела се нашао у сукобима, од којих су многи покренути због нових џихадистичких наоружаних активности, пиратерије и шверца.
Француска и САД су користиле ове сукобе као изговор за ширење својих војних интервенција широм региона.
Године 2014, Француска је основала G5 Сахел (војни аранжман који је укључивао Буркину Фасо, Чад, Мали, Мауританију и Нигер) и проширила или отворила нове војне базе у Гаоу (Мали); Н’Џамени (Чад); Нијамеју (Нигер); и Уагадугуу (Буркина Фасо).
Године 2019, САД су почеле са извођењем напада дроновима и ваздушним надзором широм Сахела и Сахаре из своје ваздухопловне базе 201 ван Агадеза у Нигеру – највећи грађевински подухват у историји ваздухопловних снага САД.
Глобални индекс тероризма је утврдио да је регион Сахела био највише погођен тероризмом у 2023. години, чинећи скоро половину укупне смртности повезане са тероризмом и 26 процената терористичких инцидената широм свијета.
Буркина Фасо, Мали и Нигер су се налазили међу десет земаља које су највише погођене тероризмом, што је чињеница која се често истиче као доказ неуспјеха нових војних влада.
Међутим, ова реалност предходи државним ударима 2021-2023. године и заправо говори о резултатима америчке и француске војне интервенције.
Између 2011. године (године рата НАТО-а у Либији) и 2021. године (године првог у низу сахелијских државних удара, у Малију), Буркина Фасо, Мали и Нигер су скочили са позиција број 114, 40 и 50, редом, на индексу земаља највише погођених тероризмом на број 4, 7 и 8.
Јасно је да амерички и француски „рат против тероризма“ није много учинио да побољша сигурност у региону и заправо је имао супротан ефекат.
Народ Сахела се разочарао не само у западне војне стратегије, као што се види по све већем броју споразума о безбедносној сарадњи са другим земљама, већ и у западне економске политике које су донијеле мало друштвеног развоја.
Упркос богатим енергетским ресурсима у региону (укључујући уранијумске резерве Нигера), Сахел има неке од најнижих нивоа производње и приступа електричној енергији у свијету, са најмање 51 одсто становништва које нема приступ електричној енергији.
Иако је Алијанса држава Сахела замишљена као одбрамбени пакт, политичка аутономија и економски развој су у сржи њихових настојања. Ово укључује, на примјер, заједничке енергетске пројекте и истраживање могућности успостављања регионалних цивилних нуклеарних иницијатива.
Буркина Фасо је већ потписала споразуме са Росатомом, државном руском компанијом, за изградњу нових електрана, док Мали напредује у примјени атомске енергије кроз Национални нуклеарни програм, под надзором Малијске агенције за заштиту од радиоактивног зрачења.
У коначници, Алијанса држава Сахела представља покушај да се заштите захтјеви за суверенитетом и правом на самоопредјељење – програм који народи Нигера, Буркине Фасо и Малија подржавају на улицама.
Догађаји у Сахелу се одвијају брзим темпом, али као што је малијска новелисткиња Аиша Фофана написала у „Мравињаку“ 2006. године, модернизацију ублажавају крутости и мудрост старих начина.
„Ми смо увијек били великодушни,“ каже гриот у „Мравињаку“ младом човјеку који има много идеја о трансформацији друштва.
Потребно је стрпљење. Промјене долазе. Али својим темпом.
Виџај Прашад је индијски историчар, уредник и новинар.
Извор: Tricontinental: Institute for Social Research
