Пише: Александар Живковић
Идеја коју је прихватио премијер Спајић – да држава направи предузеће за трговину које би разбило олигомонопол у овој области, наишла је на подсмјешиве коментаре, типа „Глово Спајки“. Мало се говорило о лицима и наличјима услова за трговину у Црној Гори.
Државна служба најчешћи је посао (и идеал посла) савремених Црногораца. Друге дјелатности сматрају се или несигурним или неприличним. Тако је и са трговином. Има у томе и насљеђа „бирократског социјализма“, али и ранијих историјских епоха.
У класичној Црној Гори трговац је сматран нечасном особом. У народним пјесмама које је Његош сакупио у „Огледалу српском“, слика црногорских бојева најчешће почиње монологом скадарског везира:
Док ја имам у ћеси новаца,
А у Црној Гори трговаца,
Којини су лакоми на благо,
Учинићу што је мени драго.
Наравно, гуслари описују даље како овај план пропада. (Интересантно је да се и данас, у 21. вијеку, највећа пажња поклања томе ко се коме „продао“.)
Но, трговине је ипак било и у старој Црној Гори, што на Которском пазару, што крупније трговине, углавном стоком (благом), од стране главарских породица. Новчана привреда дошла је у Црну Гору историјски касно (Његошева опаска Ротшилду: да од камена могу да кујем новац…). Историјски парадокс јесте да су се Црногорци масовније срели са робно-новчаним тржиштем, тек у периоду социјализма, који по себи није био начисто са капитал односима, тржишном конкуренцијом итд.
У условима планске индустријализације, планирано је и спроведено образовање изузетне генерације спољнотрговинаца, у цијелој бившој Југославији, па и у Црној Гори. Сада се ријетко ко бави пословном историјом, особито том ино-трговином која је доносила велике добробити земљи. Аутор ових редака стицајем околности упознао је бројне (и црногорске) „спољнотрговинце“ и може да подијели утисак да се радило о људима високе интелигенције и узорног професионалног морала. Тако је морало да буде јер су се велики послови, како су ми говорили, уговарали „на ријеч“. Она је могла бити погажена само једанпут.
Највиђенији црногорски спољнотрговинац, Ћано Копривица, успио је, у којим околностима и да ли у правом смјеру, друга су питања, да одреди један дио историјског развоја Црне Горе.
Дошло је све оно што је касније дошло, са најпре економским, па политичким сломом и на крају ратовима за југословенско насљеђе; јединим ратовима, како је то на примјеру отцјепљења Словеније показао некада најугледнији економски аналитичар, Драгиша Бошковић, у којима се борило за смањивање тржишта.
У тим условима дошло је до тзв. транзиције услужног сектора у Црној Гори, па и трговине. Било су свакако претјеране тврдње, свуда у Источној Европи, да ће услужни сектор да замјени улогу реалне производње. Таква виђења су нарочито била погубна по ниво образовања становништва које је остало без „алата“ за разумијевање новог дигиталног типа економије. Ипак, мислим да је објективно рећи да је услужни сектор у Црној Гори доживио праву малу револуцију, посебно из перспективе нас који се сјећамо седамдесетих и осамдесетих година прошлога вијека.
Црногорски трговачки олигомонопол сада је с разлогом „на тапету“. И оно мало привреде и пољопривреде што је преостало, под ударом је с тим монополом повезаним „увозничким лобијем“. Замјена домаћег иностраним капиталом, до које ће вјероватно у том сектору доћи, неће побољшати перспективе трговине.
Премијер Спајић већ је показао да је неортодоксан економиста и у том смислу заслужује уважавање и његово залагање за већу улогу државе у трговини, али и подстицању развоја итд. Ипак, очекивања од државе и владе су, чини се, толика у Црној Гори да је лако да се произведе осећај прикраћености у јавности чим нека одлука не одговара појединим лобијима. И ранија влада је предузимала мјере за ограничење цијена, па су главни босови црногорске трговине то питање „елегантно“ заобишли.
Александар Живковић: Борислав Пекић на Теразијској чесми, 11. марта 1991. у 5 ујутру
Разумије се, нијесу трговци ти који „производе“ инфлацију. Монополизована трговина, ипак, јој доприноси, а она не може да настане и да се одржава без политичког монопола. Епоха у којој живимо и јесте вријеме гигантских капиталистичких монопола.
Жељко Ивановић је схватио да Спајић сада хоће да „зајебе Воли, Идеу…“. Па тиме, ваљда и цијелу Црну Гору.
Лично радије бих пазарио код „Глово Спајкија“, а још радије код свог продавца на пијаци, него у Волију или Лидлу, свеједно.
