Западна традиција никада није била привлачније приказана него на Рембрантовој слици из 1653. „Аристотел испред бисте Хомера“. Било да стојите испред ње у музеју Метрополитен или је гледате на интернету, слика вас претвара у карику у ланцу који сеже три хиљаде година уназад. Ево вас у XXИ веку, како размишљате о слици насталој у Амстердаму у XVII веку, која приказује филозофа који је живео у Атини у ИВ веку пре нове ере, гледајући песника за кога се сматра да је живео у VIII веку пре нове ере. Традиција укида време, чинећи нас свима савременицима.
Ипак, слика наговештава да Хомер баш и не припада истој димензији стварности у којој се налазите ви, Аристотел и Рембрант. Аристотел је приказан реалистично у одећи из Рембрантовог времена – у раскошној белој кошуљи, једноставној црној кецељи и шеширу широког обода. (Тек у XX веку историчари уметности су утврдили да је та особа Аристотел; раније идентификовање упућивало је на Рембрантовог савременика, писца Питера Корнелиса Хофта.) Другим речима, Аристотел је људско биће попут нас, иако ванредно. Хомер је, међутим, биста од белог мермера — уметничко дело у уметничком делу.
То је подсетник да је чак и за Аристотела Хомер био више легенда него човек. У својој Поетици, филозоф песнику приписује заслуге за измишљање епа, драме и комедије. „Хомер је тај који је друге песнике углавном учио вештини изношења лажи“, пише он са очигледном амбивалентношћу. Херодот, познат као први историчар, видео је Хомера, заједно са песником Хесиодом, као оног ко је измислио грчку митологију, називајући их обојицу првима који су „боговима дали њихове епитете, како би им доделили неколико функција и занимања и описали њихове појаве“.
Међутим, када су у питању ствари као што су када и где је Хомер живео, најранији извори су већ непоуздани. Према предању, песник је био слеп и рођен је на острву Хиос, где се налазио еснаф рапсода — рецитатора епске поезије — који је касније постао познат као Хомериди, „Хомерова деца“ и који су тврдили да су његови директни потомци. Али нема доказа ни за једну од ових тврдњи, а неке древне Хомерове биографије су очигледно измаштане.
Херодот пише да је Хомер живео „четири стотине година пре мог времена“, што би га сместило у X век пре нове ере, али додаје да је то „моје лично мишљење“, иза којег не стоје прави докази. Други древни извори наводе датуме између 1100. и 800. године пре нове ере, смештајући Хомера у оно што историчари данас називају мрачним добом Грчке, када су краљевства о којима читамо у Илијади пропала, а државе-градови попут Атине и Спарте још нису настали. То је било много пре развоја писмене, урбане цивилизације коју сматрамо „старом Грчком“. Не постоје писани записи о овом периоду, што сугерише да су Грци из Хомеровог времена били неписмени. На крају крајева, једини доказ да је таква особа као што је Хомер икада живела јесте постојање саме Илијаде и Одисеје. Сигурно их је неко морао написати, а колико видимо, та особа се звала Хомер.
Али у XIX веку класицисти су почели да подвргавају Илијаду и Одисеју истој врсти критичке анализе која је бацила ново светло на историјско порекло Библије. Традиција је сматрала да је пет Мојсијевих књига написао њихов имењак, али истраживања су показала да су оне састављене из неколико спојених извора дуго након времена када су наводно написане. Слична расправа – позната као хомерско питање – узбуркала је класичну науку. Да ли је Илијаду и Одисеју заиста написала историјска индивидуа по имену Хомер, или су оне биле састављене од краћих песама раличитих људи, спојених тако да творе епове онаквим какве их данас познајемо? Такозвани „унитаристи“ су тврдили да је само један аутор, са јако маштовитим умом, могао створити тако монументалне песме. „Аналитичари“, с друге стране, радили су на растављању епова на њихове наводне оригиналне компоненте тако што су пажљиво проучавали језик и наратив.
Међу онима који су се прикључили дебати био је и Вилијам Гледстон, четвороструки премијер Британије, који је објавио тротомне Студије о Хомеру и Хомеровом добу 1858. године, током кратког периода када није био на функцији. Гледстон је веровао да је хомеровско питање коначно решено у корист традиционалног, унитаристичког виђења. Те песме, написао је, биле су „прави поклон не само далеких давнина већ и једног стваралачког ума“. А Хомер, „коме је тај ум припадао, праведно је, пресудом свих векова, проглашен за праоца песника.” Како се испоставило, пресуда је била преурањена.
Можда не знамо када је Хомер рођен, али можемо са сигурношћу рећи да је престао да постоји раних 30-их, када је млади професор са Харварда по имену Милман Пари објавио два рада у часопису “Harvard Studies in Classical Philology”, са наизглед безазленим насловом „Студије о епској техници усменог стихотворења”. Паријева теза је била једноставна, али значајна: „Моје је гледиште, као што знају они који су читали моје студије о хомеровском стилу, да се природа хомеровске поезије може схватити само када се уочи да је састављена у дикцији која је усмена, и стога формулаичка, и стога традиционална.” Другим речима, Илијаду и Одисеју није написао Хомер, јер их уопште није писао. Оне су биле производи усмене традиције и изводиле су их генерације анонимних грчких бардова, постепено их обликујући у епове какве данас познајемо. Ранији научници су то изнели као хипотезу, али Пари је доказао да је то ван сваке сумње.
Када је објавио своје прекретничке радове, Пари је имао само тридесет година. Рођен у Оукланду у Калифорнији, где је његов отац неуспешно држао апотеку, он је Грчку посетио само једном, на два месеца. Али, као што Роберт Канигел показује у новој биографској књизи Чути Хомерову песму (Hearing Homer’s song), Парија је, као студента на Берклију, обузео Хомер, на исти начин на који су божанства у Илијади обузимали своје фаворите међу људима. У то доба америчког јавног образовања, чак је и неко Паријевог порекла могао да савлада латински у средњој школи и грчки на колеџу, где је језик „постао његова дубока и трајна љубав“, како се присећала касније његова сестра. „Мислим да га је привукла чиста лепота и величанственост говорног грчког – и велико задовољство које су Грци налази у томе што су једноставно били живи.“
Паријева каријера у области класичних наука трајала је петнаестак година, од првих курсева грчког које је похађао до његове изненадне смрти, 1935. године, у тридесет трећој години живота. Није објавио ниједну књигу а објавио је само неколико радова. Његово најважније истраживање, предузето у последњим годинама његовог живота, подразумевало је путовање у удаљене крајеве Југославије не би ли тамо снимио локалне усмене певаче, чије су импровизоване песме давале назнаке о томе како су се хомерски епови могли изводити миленијумима раније. Ови снимци су унели револуцију у разумевање усмене књижевности, али када је Пари умро, нико их још није преслушао; били су само гомила од тридесет пет стотина алуминијумских дискова који су дреждали у складишту Харварда.
Значај Паријевог рада можда никада не би постао нашироко познат да није било једног другог научника, Алберта Лорда, који је пратио Парија у Југославију као асистент истраживач. Лорд је остатак свог живота посветио очувању и надоградњи истраживања свог учитеља, пре свега у својој класичној књизи о усменој поезији Певач прича (Singer of Tales) из 1960. Како пише Канигел, за класичаре су Пари и Лорд нераздвојиви као Вотсон и Крик, научници који су открили структуру ДНК.
Пари је био мало вероватан кандидат за задатак укидања Хомера, који је био поштован као први велики песник Запада скоро три хиљаде година. Али, колико год да је Паријево достигнуће било сјајно, није очигледно да је биографија најбољи жанр за њено сагледавање. Пошто је умро пре скоро једног века, нема никог живог кога би Канигел могао да интервјуише, нема нових извора који би се могли ископати. Да би то компензовао, он се ослања на описе места у којима је Пари живео – Оукланд на прелазу векова или Париз 20-их, када је студирао за докторат на Сорбони. Канигел такође посвећује велику пажњу Паријевом браку, чему је помогао интервју који је његова удовица Мариен снимила 1981. Једино откриће овде је, међутим, да Паријеви нису били баш блиски; венчали су се само зато што је Мариен затруднела, када јој је било двадесет четири, а Милману двадесет и једна. „То је почетак бебе и крај мене“, сећала се да је рекао. Имали су сина и ћерку.
Брак Паријевих је првенствено интересантан због начина Милманове смрти. Крајем 1935. узео је изненадно одсуство са Харварда да би отишао у Калифорнију, где је Мариен помагала својој мајци да се избори са финансијском кризом.
Након што су провели неко време у Заливској области Сан Франциска, Паријеви су кренули на југ да посете Милманову сестру, у Сан Дијегу. Преноћили су у хотелу у центру Лос Анђелеса када је Милман, претурајући по свом коферу, опалио из напуњеног пиштоља који је спаковао, упуцавши себе у срце.
Наравно, таква шокантна смрт изазвала је гласине и нагађања о самоубиству или убиству, које Канигел уредно разматра. Али ништа у Милмановом животу није наговештавало да је то било самоубиство или да је Мариен имала мотив да га убије. Полицајци који су стигли на лице места нису оклевали да прогласе смрт случајном, а деца Паријевих су касније написала да је, с обзиром на „личност Милмана Парија и специфичне околности његове смрти“, несрећа била једино разумно објашњење.
Чини се да Пари није био човек који би провоцирао убилачке страсти. Један од његових колега са Харварда се присећао: „Није имао непријатеља колико ја знам, а имао је мало пријатеља. Није да је одбацивао пријатељства; нису му требала. Имао је своје идеје и припремао се за њих у намери да их следи, и то је био његов живот.” Управо је Паријева исцрпљујућа идеја права тема књиге Чути Хомерову песму.
Чак и у антици су постојале неке назнаке да би ауторство Илијаде и Одисеје могло бити компликована ствар. Грчки историчар Плутарх, који је живео у И веку нове ере, написао је да епови дугују своје постојање у форми комплетне поеме Ликургу, владару ране Спарте, који се са њима сусрео током свог путовања по Малој Азији:
Када је увидео да политичке и дисциплинске поуке у њима нису вредне ништа мање озбиљне пажње од подстицаја за уживање и дозволе које су давали, он их је усрдно преписивао и скупљао како би их понео кући са собом. Јер ови епови су већ имали извесну слабу репутацију међу Грцима, а свега неколицина је поседовала одређене делове, пошто су песме случајно преношене ту и тамо; али Ликург је био први који их је заиста учинио познатим.
Ликург је у антици био познат по стварању строгих институција које су Спарту учиниле спартанском, као што су војна обука за дечаке и заједничке трпезарије за одрасле мушкарце. Међутим, мало од овога је извесно. Класициста Грегори Нађ је написао, у својој књизи Хомерска питања (Хомериц qуестионс) из 1996, да је била „уобичајена пракса да се било које велико достигнуће друштва, чак и ако је то достигнуће могло бити остварено само кроз дуг период друштвене еволуције, приписује епизодном и личном постигнућу културног хероја.” Другим речима, спартански начин живота који се постепено формирао ретроактивно је приписан једном једином законодавцу, чије је име том животу давало готово божански ауторитет. А сасвим је могуће да таква особа као што је Ликург никада није ни постојала.
Може ли исто важити и за Хомера? Прича о Ликургу имплицира да су до његове појаве Илијада и Одисеја постојале само као фрагментарне приче испричане у разним деловима хеленског света. У Атини је сличан подвиг реконструкције приписан другом владару, Пизистрату, осведоченој историјској личности која је живела у ВИ веку пре нове ере. Речено је да је он „прва особа која је уредила Хомерове књиге по редоследу који имамо данас, а које су раније биле раштркане“. Такође је установио четворогодишње такмичење, Панатенејски фестивал, у којој су цели епови рецитовани путем штафете рапсода.
Нађ примећује да многе културе причају приче о древном тексту сведеном на разбацане фрагменте, који су затим сакупљени како би се реконструисао изгубљени оригинал. Познато је да је персијски народни еп Shahnameh („Књига о краљевима“), написао песник Фердовси, крајем X века нове ере. Али у тексту Фердовси тврди да је прича једном била изгубљена и затим поново састављена од фрагмената од стране групе мудраца. Овакву причу, тврди Нађ, не треба посматрати као дослован приказ историјских догађаја, већ као „мит који објашњава један историјски процес“: скуп прича испричаних на различите начине на различитим местима прикупља се и уређују у јединствену, ауторитарну верзију, која се потом пројектује назад у далеку прошлост.
Немачки филолог Фридрих Август Волф је 1795. године објавио књигу Пролегомена Хомеру (Prolegomena to Homer), тврдећи да Илијада и Одисеја нису могле бити састављене ођедном у облику у којем их сада познајемо. „Немогуће ми је да прихватим веровање на које смо навикли: да ова два дела једног генија изненада избијају из мрака у свој својој бриљантности, баш онаква каква јесу, како у сјају својих делова, тако и са многим великим врлинама у склопљеној целини“, написао је он. Веровао је да су епови уређени од краћих песама које су састављене и усмено преношене вековима пре него што је писменост стигла у Грчку. У самим песмама, приметио је Волф, нико никада не чита и не пише.
Овај аргумент апеловао је на нови дух национализма у Немачкој, где је генерација мислилаца реаговала против тријумфалног универзализма Француске револуције наглашавајући разлике које чине нације и културе јединственим. Ако Хомер никада није постојао, онда би се Илијада и Одисеја могле читати као директни изрази грчког духа.
Пошто не постоје поуздани спољни докази о томе како су Хомерови епови склапани, сам текст је морао да се наведе да исприча своју причу. Исто важи и за хебрејску Библију, али је у том случају јасно да се ради о збирци књига различитих аутора: оне приповедају о догађајима који су се одигравали током више векова и писани су у широком спектру стилова, од суве хронике до визионарских стихова. Илијада и Одисеја, насупрот томе, вероватно би могле бити дело једног песника. Свуда се користи исти облик стиха — дактилски хексаметар, у коме сваки ред садржи шест група слогова. Једна од најистакнутијих карактеристика хомеровске поезије је употреба епитета, фиксираних описа који се изнова и изнова примењују на људе и ствари: „белорука Хера“, „брзоноги Ахил“, „море боје тамног вина“. Ово даје ефекат јединственог поетског стила који се дуго одржава – Илијада има скоро шеснаест хиљада стихова, Одисеја више од дванаест хиљада. И, иако епови садрже много епизода и ликова, сваки од њих користи јако усредсређен наративни оквир: Илијада се концентрише на последњу годину Тројанског рата, а Одисеја говори о путовању једног човека кући након завршетка рата.
Ипак, пажљиво читање сваког епа открива недоследности које би било тешко објаснити да је један или оба писао исти аутор. Бернард Нокс примећује, у уводу превода Илијаде Роберта Фаглса из 1990. године, да се Грци и Тројанци из епа боре оружјем направљеним од бронзе, легуре бакра и калаја која се користила на Блиском истоку до отприлике 1200. п.н.е. Гвоздено доба очигледно тек почиње, пошто је гвожђе ретко и драгоцено: у погребним играма које Ахилеј приређује за свог пријатеља Патрокла, у певању XXIII, нуди као награду ово:
Ако му родне њиве и јесу веома далеко, /за пет потоњих лета он железа имаће доста, / ако га буде треб’о, јер неће му пастир ни орач / у град по железо ићи, јер ово му даваће котур.” (превод: Милош Н. Ђурић)
Међутим, у IV књизи је тројански стрелац Пандарус описан како користи гвоздене врхове стрела. Као што Нокс примећује, „врхови стрела нису ствари које очекујете да ће вам се вратити када их одапете.“ Детаљ сугерише да овај део епа потиче из времена када је гвожђе постало толико уобичајено да су стрелци могли да приуште да га баце.
Још један знак, очигледан стручњацима као што су Нокс и Пари, иако неприметан за нас који читамо Хомера у преводу, јесте да је Хомеров грчки језик амалгам дијалеката из различитих региона и епоха. У њега су уткане речи и граматички облици који су већ збуњивали Атињане у В веку пре нове ере, када су ученици морали да читају Хомера у школи. Како Нокс каже, Хомеров грчки „није језик који је ико икада говорио“. Па како су Илијада и Одисеја написане на њему?
Паријев генијални потез је био у томе што је схватио да је одговор на ово питање скривен на отвореном, у две најупадљивије карактеристике хомеровске поезије — у метру и епитетима. У својој докторској тези, Пари је показао да су ове карактеристике директно повезане, на начин који нико није приметио током миленијума ишчитавања епа. Његов аргумент почива на чињеници да је грчки, за разлику од енглеског, инфлективни језик, где се облици речи и имена разликују у зависности од њихове граматичке функције: Ахилеј је Achilleus када је субјекат глагола, Achilleа када је директни објекат. Ови облици имају различите метричке вредности, што значи да када се појављују у песничком стиху, и слогови око њих морају бити различити, како би се сачувао образац хексаметра.
Пари је, пише Канигел, показао да је „за сваког хероја, бога или богињу, у сваком падежу, на свакој позицији у хексаметарском стиху, обично постојао само један епитет који стоји уз њих“. Хомер није назвао Ахејце на једном месту „јако-оклопљенима“, а на другом „длакавим“, јер је сматрао да су ти придеви посебно прикладни у том тренутку у причи. Уместо тога, имао је залихе готових епитета у различитим метричким обрасцима који су се могли убацити у зависности од потреба стиха, попут блокова тетриса. Као што је Пари написао у једном од својих радова, „Хомерски језик је дело хомерског стиха“, а не обрнуто.
У својој докторској тези, Пари је демонстрирао ове обрасце са обимним табелама и графиконима. Још није био спреман да предузме корак ка објашњавању зашто су епови састављени на овај начин. Али, свакоме ко је заокупљен академским препиркама око хомеровског питања, импликације су биле јасне. У осврту на Паријев рад, његов ментор за тезу, француски лингвиста Антоан Меје, написао је да су „ове песме биле намењене рецитовању и да су засноване на древним усменим полуимпровизијама“.
На крају крајева, ако је Хомер био писац који је седео за столом са пером од трске и комадом папируса, није било разлога да своје стихове ствара од префабрикованих елемената. Могао је да попуни стихове како је хтео. Али, да је еп на лицу места импровизовао усмени извођач, епитети би били неизоставни, омогућавајући певачу да одржи метар док размишља шта даље да каже. Ово је било посебно тачно ако певач није знао да чита или пише, па стога није имао оригинални текст који би консултовао или запамтио. Као што је Пари написао: „У друштву где нема читања и писања, песник, као што знамо из проучавања таквих народа у нашем времену, увек ствара свој стих од формула. То не може да уради ни на један други начин.”
Управо је ова теорија одвела Парија у Југославију, где је још увек постојала жива традиција усмене поезије. Канигелова поглавља о његова два путовања — кратком, незадовољавајућем из 1933, праћеном дугим и плодносним 1934-35 — чине најзаводљивији део књиге Чути Хомерову песму, баш као што су путовања била најзанимљивије Паријево животно искуство. Уз помоћ преводиоца Николе Вујновића, Пари би ишао од села до села и распитивао се у кафани за најбољег локалног гуслара — барда који је своје рецитовање пратио гуслама, једножичним инструментом од јаворовог дрвета, са коњском струном, и овчијом или зечјом кожом.
Користећи машину за снимање са два грамофона, наменски направљену за ову прилику, Пари је могао сатима непрекидно да снима гуслара, док је он пролазио кроз свој репертоар прича. Оне су се обично односиле на авантуре легендарних балканских хероја који би били достојни Ахила и Хектора. „Ропство Ђулић Ибрахима“, које је Пари снимио у неколико верзија различитих певача, говори о муслиманском хероју Ибрахиму Ђулићу, чију љубу је верио други човек док га је у заточеништву држао хришћански принц.
Када га принц, импресиониран дубином Ђулићеве туге, ослободи, Ђулић се враћа кући да поново освоји своју жену. Како Канигел истиче, прича има неке изванредне паралеле са Одисејом, иако нема наговештаја директног утицаја. По повратку Ђулић побеђује „тридесет капетана и (…) двадесет војвода” у борби, као што Одисеј убија сто осам просаца који су мучили његову напуштену жену Пенелопу. Ђулића препознаје његов вољени коњ, као што Одисеја препознаје његов верни пас Аргос.
Није ни чудо што је Пари веровао да је у Југославији ступио у контакт са извором епа. Неки од снимака које је направио, а други које је касније направио Лорд, доступни су за стримовање на веб страници Харвардске библиотеке. Није само крчање оно што их чини древним; шум гусала и говорно певање у молу чине се исконским, из времена пре него што су се поезија и музика разишле. „Волим да мислим“, написао је Лорд, “да се у овим песмама чује Одисеја или древне песме попут ње, још увек живе на уснама људи, увек нове, а увек исте.”
Паријево истраживање је показало да, у традицији усменог извођења, нема смисла говорити о песми као о аутентичном, оригиналном тексту. Открио је да, када је замолио гуслара да изведе исту песму у узастопним данима, транскрипти могу бити драматично различити, са стиховима и целим епизодама које се појављују и нестају. Са гусларом којег је сматрао најдаровитијим, човеком од шездесетак година по имену Авдо Међедовић, Пари је спровео експеримент: дао је Међедовићу да послуша причу коју никада раније није чуо, а коју је извео певач из другог села, а затим га замолио да је понови. После једног слушања, Међедовић не само да је могао да преприча целу причу, већ ју је учинио три пута дужом, и, по Лордовом сећању, много бољом: „Орнаментика и богатство су се нагомилавали, а људски додири карактера давали су дубину осећања која је недостајала .” Од Волфа, хомеровско питање је представљало избор између супротности: појединачног генијалног песника или низа анонимних певача. Кроз блиску текстуалну анализу, Пари је решио расправу у корист овог другог. Откривајући Међедовића, међутим, назрео је како би се ова бинарност могла превазићи. Међу генерацијама древних грчких бардова који су причали приче о Тројанском рату и Одисејевим авантурама, мора да је постојао један или неколико њих који су и сами били генијалци — који су могли да чују формулаичке старе приче и да их трансформишу у епове тако живописне и драматичне да су их људи одржавали у животу хиљадама година. Не знамо ништа о тим великим приповедачима, као што не знамо ни имена већине архитеката и зидара који су створили готичке катедрале. Али можемо их назвати и Хомер.
Адам Кирч
Превод: Данило Лучић
Извор: Глиф
