Начин на који дјелују црногорски медији и дио овдашње политичке гарнитуре, одавно је описан у чувеној књизи Едварда Хермана и Ноама Чомског, под насловом “Производња сагласности” (Manufacturing Consent). Овај свјетски познати ауторски двојац демаскирао је пропагандистички дискурс новинара и политичара у либералним друштвима, насталим хибридизацијом демократије и диктатуре. Суштина тог дискурса је у томе да се политичке и друштвене расправе морају одвијати у задатом идеолошком оквиру. Сви ставови који су изван тог оквира жигошу се као екстремни, ексцентрични, тензични, провокативни…
Пропагандистички дискурс тог типа данима опсиједа јавни простор у Црној Гори и ван ње, у настојању да се створи „равнотежа“ између ултравиолентног „комитског“ (читај, шовинистичко-криминалног) покрета и Митрополије црногорско-приморске, између суманутих изјава „предсједника“ Црне Горе и јеванђелских порука митрополита Јоаникија.
И умјесто да јавности пруже чињеничке информације о самом чину устоличења, његовом историјском утемељењу и његовој савременој уставно-правној позицији, мејнстрим медији инсинуирају да се ради о „двије стране“ које се налазе у непомирљивом идеолошком сукобу и којима је екстремизам заједничко обиљежје.
Ставови којима се аргументовано заступа чин устоличења митрополита на Цетињу излазе изван идеолошких параметара пропагандистичких медија, због чега се проглашавају смишљеном провокацијом и намјерним изазивањем друштвено-политичке напетости.
Сходно томе, легитимним се сматрају само они ставови који заступају измјештање устоличења 41. црногорског Митрополита са Цетиња, уз „милосрдну“ препоруку да се та свечана духовна церемонија одржи негдје друго, довољно далеко од „долине богова“ чије би становништво тада могло да и даље несметано боговски ужива у „нектару и амбросији“ које им је приуштио врховник пантеона политичке ступидности.
Али, становиште којим се суспендују уставом загарантована вјерска права и дају недопустиве концесије спрези шовинизма и криминала, поставља у исту раван све противнике устоличења на Цетињу: мејнстрим медије, „интелектуалце“ џепног формата, дио владајуће већине и НВО сектор чији експоненти више не могу да укривају своју фашистоидност под маском грађанске финоће.
Излазећи изван правног, али и моралног оквира, управо се сви они позиционирају као екстремистички полови који дају свој допринос друштвеном радикализму, угрожавању мира и заједничког живота у Црној Гори. Не преза се ни од тога да се измјештање устоличења условљава типичном мафијашком уцјеном. Устоличење црногорског Митрополита они доживљавају као детронизацију и слом беспризорног система економске и етничке сегрегације у коме су лагодно живјели без гриже савјести.
Будући да ће се устоличење митрополита Јоаникија одржати у Цетињском манастиру, без свенародног сабрања и у полицијском обручу који ће обезбјеђивати богослужење, ваљало би запитати се неће ли цетињска „екстериторијалност“ постати правило које би се могло слиједити и у другим дијеловима Црне Горе, са другачијим идентитетским предзнаком?
Уколико 5. септембра чин устоличења митрополита Јоаникија протекне у складу са бона фиде очекивањима, можемо ли, након вишедневних излива мржње и непријатељства према Цркви, очекивати реципрочне мјере самоорганизовања грађана у градовима у којима ће појединци и групе бити непожељни? Такав сценарио не треба искључити, као ни његову радикализацију у виду захтјева за „самоопредјељењем до отцјепљења“. У сваком случају, цетињски изузетак показује да уставно-правни поредак Црне Горе не важи на цијелој њеној територији и да не важи за све.
Шта би онда био одговор на пријетњу овог, можда и пројектованог ефекта „повратног удара“? Пођимо од претпоставке да ће једни овдје увијек бити више наклоњени партикуларизму државне традиције, док ће други више преферирати интегрализам црквене традиције који је обухватнији и изворнији од оне прве. Посматрана из тих различитих перспектива, испада да је Црна Гора истовремено и мања и већа од саме себе.
Али, црквено-народно јединство и култура коју је утемељила Српска православна црква и континуитет између светосавске Епископије зетске и Митрополије црногорско-приморске, једини су гарант цјеловитости Црне Горе. То непобитно потврђују историјске чињенице и готово апсолутни друштвени консензус међу црногорским грађанима који његују православну вјерску културу и обичаје, обзире и морал.
Напокон, литије су доказ да духовне вриједности Цркве имају континуитет са грађанским вриједностима и способност да ослободе демократски потенцијал друштва. Свему томе су супротност комитски скупови које сами организатори именују као антилитије, јер су и сами свјесни да њима ослобађају само рушилачке потенцијале мржње и бијеса.
На ту трунку људске свијести рачунао је и митрополит Јоаникије када је изјавио да се он њих, упркос свему, не може одрећи.
Пише: Доц. др Душан Крцуновић
Извор: Митрополија црногорско приморска
