Нема нико више живаца за наше драге политичаре и њихове амбиције маскиране причом о поштењу
Не зна човјек да ли су љепши кад улазе или кад излазе из сале. Пошли наши политичари да се договоре. Важни су. Праве се важни. Сваки пут кад их камера сними како корачају, порасту по милиметар. Поскакују. Издаје их корак, не препознају ни свој ход. Преграби их срце.
Не размишљају о чему ће да дискутују, они размишљају колико ће пратилаца и лајкова да добију након дневника. Сваки пут кад виде камеру, питају се да ли их гледа неко ко је са њима ишао у основну школу, те како ће тај да помисли: “Е овај је успио!”.
Мрште се, љуте се, неки балансирају, сви се праве велики медијатори. Наставићемо сјутра вели, ујутру ћемо даље, на добром смо путу веле данима, а онда ништа. Нема договора.
Праве се да им је свега доста, да су сити приче и да неће да говоре за медије. Истина је да немају што да кажу, јер морају да се чују са централом, да им кажу што треба да мисле, па да они промисле. Да одлежи та велика мисао, хоћемо ли или нећемо заједно.
Оптужују једни друге, не може овај са оним јер су они били са онима. Хаос који је немогуће распетљати. Нема нико више живаца за наше драге политичаре и њихове амбиције маскиране причом о поштењу. Јер, види се да појма немају. Не знају куда би, а ни како би. Сви су најчистији и сви су издајници. Истовремено.
Истина је да су сви они симулација политичара. Тога су и свјесни. Нула харизме, нула одлучности. Све је љуштура, све је одлијело. Много трпи тај сако и кошуља, а тек кравата која хоће да пукне, јер притиска кравата врат, а врат кравату. Расте притисак.
Јер, кад изађу након неуспјелих преговора, они глуме. Јер и прије него су ушли у салу знали су добро да неће попустити, знали су да су преговори само игра са познатим исходом. Неуспјех.
И што онда раде они унутра? Троше и себи и народу вријеме. Досађују се невиђено. Они су у тој сали само да би их камере снимиле како улазе, а нарочито како излазе. Зато су и вјежбали те фаце, излазне.
Недавно се појавио сјајан филм Осло. Прича је о преговорима између Израелаца и Палестинаца, који су се испод жита одвијали у Норвешкој. Баш тамо, јер нису зараћене стране годинама нису успјеле да се договоре, чак ни кад највећи покушавају, па је Осло био центар нових сусрета, у старту незваничних. Све је било тајно, јер проговорити и преговарати било је равно издаји.
Сјајна је то прича како проговоре два љута непријатеља, како се рукују крвници, како на крају дођу до договора, јер су људи.
Ови наши неће да се договоре. Јер да хоће, договорили би се. Они хоће свјетла и камере на себи. Једноставно је.
Ђуро Радосавовић
