Генијални Никола Јокић је често био предмет подсмеха америчке кошаркашке јавности. ’Па он не може да скочи. Не може ни да трчи.’ Сада Јокића воле као једног не баш кошаркашки грађеног момка

У Америци је дуго постојало одвајање по боји коже – расна сегрегација, како то знају да кажу. Универзитети су били намењени белцима. Кошарка је била универзитетски спорт па због тога Афроамериканаца није било у кошарци осим у тиму Харлем глобтротерс, који је играо само ревијалне утакмице против „белих” тимова.
Тек 1950. године први тамнопути кошаркаш Чак Купер, који до тада наступао за Харлем глобтротерс постао је члан Бостона. Од тада до данас број тамнопутих кошаркаша у НБА лиги се непрестано повећавао. Зашто? Брзи су, снажни и боље скачу него бели кошаркаши. У атлетици у свим спринтерским дисциплинама 100, 200 и 400 метара доминирају спортисти с Јамајке, а у тркама на три, пет и десет километара су неприкосновени атлетичари из Кеније. Белци ту немају шанси.
Како се у кошарци супротставити тамнопутим кошаркашима? Брзином, скоком, снагом? То је немогуће. Једино разумевањем игре, асистенцијама, антиципацијом (читањем намера саиграча и противника), талентом – сналажењем у ситуацијама које ниси могао раније да научиш на тренингу. Никола Јокић се игра кошарке, потези су му духовити и у дуелима надиграва много снажније тамнопуте играче. Два пута заредом је постао МВП (најкориснији играч) НБА лиге.
Такав Никола Јокић импонује „белој” Америци. Представља неостварени сан милиона бивших америчких студената који су волели и желели да играју кошарку, али нису могли да се супротставе снажнијим, бржим и скочнијим Афроамериканцима.
Генијални Никола Јокић је често био предмет подсмеха америчке кошаркашке јавности. „Па он не може да скочи. Не може ни да трчи.” Сада Јокића воле као једног не баш кошаркашки грађеног момка који не воли да трчи и много да тренира, али је генијалан играч.
Живимо у подељеном свету. Берлински зид је срушен 1989. Апартхејд је у Јужној Африци укинут 1994. године, али је много граница остало међу нама. Због тога је лепо видети Ђоковића и Јокића, који своју памет и таленат поклањају свима нама. Колико нам њих двојица значе схватамо тек када с пасошем Србије одемо у иностранство. Када нам виде пасош, цариници одушевљено говоре: „Србија, Ђоковић, Јокић.” И ми се осетимо јако важним и поносним.
Генс уна сумус – сви смо један род. Требало би спорт да нас зближава и брише расне и верске разлике. Али откад постоји свет, људи жељни власти воде се принципом: Дивиде ет импера – завади па владај. И код нас у Србији смо склонији сукобљавањима него аргументованим дискусијама. Да се неким случајем Ђоковић и Јокић кандидују за председника Србије, исти ови људи који их сада уздижу до звезда провлачили би их кроз блато.
Како је рекао велики писац Бранко Ћопић: „Знам ја нас. Заиста, знам ја нас и по злу и по неограниченом добру. По лирској несебичности и мржњи епској.”
Никола није истетовиран нити носи златни ланац око врата. Изузетно воли коње. Слободно време проводи у штали или на коњским тркама. Чак је и МВП награду примио у Суботици у штали у присуству свога тренера и најближих пријатеља и родбине. Јуна месеца у Суботици у главном надметању „Суботичка миља” победио је Николин коњ Ејми дел Дуомо. Никола Јокић апсолутно одудара од набеђених звезда спорта и шоу-бизниса. Зато га људи воле.
Извор: Зоран Прелевић/Политика