Богаства црногорских политичких вођа мјере се стотинама милиона еура. Наравно све је то отето од најближих. Покрадено од првих комшија, сељана, суграђана и од свих људи унутар државе. Баш као и некада. Због њихових милијарди еура многи у Црној Гори једва преживљавају. Баш као и некада.
Не ради се о линијама у свесци за основце популарног назива свеска на уске и широке линије. Ријеч је о нашим грађанским активистима, интелектуалцима, патриотама, партијцима, неизбјежним колумнистима и њиховим саставима на тему црвених линија које се не смију прећи.
Горе поменути пишу и причају о угроженој држави исцртавајући око ње све више и више црвених линија. Црвене линије им постају толико уске да између њих не може више стати ни пристојна ријеч камоли разумна реченица. Исцртавају активисти између црвених линија, црвене семафоре, црвене аларме, црвена ротациона свијетла. Спомињу надолазеће катасрофе. Кроз њихове уске, пријетеће црвене линије не могу се провући чак ни црвена свијетла хитне помоћи и ватрогасних возила. Активисти непрестно допуњавају црвене линије новим црвеним линијама упозоравајући нас да се држави ближи судњи час.
И без њих историја Црне Горе била је пуна црвених линија чије нам је значење остало непознато.
Представљали смо се као земља у којој мрски освајачи нијесу имали што да траже. То се односило чак и на моћне Османлије. Да ли је пресудило наше херојство које је орјенталној деспотији утјеривало страх у кости или њихова незаинтересованост за наше кршевите предјеле тешко је рећи.
Сви знамо да је историја лијепа ако се уреди и представи као серија од десетак независних епизода. У једној можемо видјети љепоте наше природе, у другој остатке старих цивилизација, у трећој јад, муку и упорност горштака да одржи у животу своју породицу у суровој природи, у четвртој тужни звук гусала о биткама и вјери да се вјера мора одржати јер без ње нема ни нашег народног бића.
Као и сваку серију и ову о историји и историјским борбама морала би да прати нека поента. Што је поента наше историје и наших историјских борби?
Поента је озлоглашени и упорни непријатељ који хоће да нам отме просторе и то баш оне просторе које сами напуштамо због глади и сурових животних услова.
С обзиром да постоји довољно дуга историјска дистанца ништа нас не спречава да у данашње вријеме представимо поенту наше историје из другог угла. Представимо економску историју Црне Горе. Представимо свакодневни живот наших предака изван ратовања с освајачима и мимо струна гусала које славе наше подвиге.
Економска историја Црне Горе није дужа од пар поглавља.
У тих пар поглавља доминира терор јачег племена над слабијим племеном. Нема ту ничег витешког. Само отимачина. Брат из моћнијег села долази да опустоши слабије село у коме му је сестра удата. Дође да јој отме краву, кацу сира, котарину кртоле, врећу руметина. Његова рођена сестра је мајка десеторо дјеце. Када се брат освајач тријумфално врати с плијеном на своју територију удаљену три, четири сата хода од сестрине куће у сестриној кући остају гладна дјеца. Мајка их не може прехранити. Дјеца се разбољевају и умиру. Мајка луди. Мудри људи у немоћи да се супроставе браственицима отимачима, које ће наша историја назвати храбрим хајдуцима а понекад и звијерцима с позитивном интонацијом, у очају се распитују има ли негдје мјеста гдје влада закон. Сазнају да закон влада на територијама које контролише Османско царство. Траже контакт и спас. Почињу да се турче. Мијењају вјеру не за вечеру већ за залогаје гладних дјечјих усташаца. Појављује се светац Петар I Петровић Његош који зауставља превјеравање тражећи да се у име правде сестра супростави брату, кум куму, зет шури, да би потомство било спашено и од глади и од крвне освете и од пребјега у другу вјеру.
Када схватимо да је ово био важан дио наше државне историје лакше ћемо разумјети данашње стање нашег друштва.
Богаства црногорских политичких вођа мјере се стотинама милиона еура. Наравно све је то отето од најближих. Покрадено од првих комшија, сељана, суграђана и од свих људи унутар државе. Баш као и некада. Због њихових милијарди еура многи у Црној Гори једва преживљавају. Баш као и некада.
Један једини провод црногорских политичара високог ранга кошта најмање 1000 дјечјих додатака. Не ради се о метафори. Видјели смо те рачуне из Париза, Дубаиа, Монте Карла, Флориде.
Трагично је што родитељи дјеце чији се дјечји додаци сваког дана, деценијама већ, троше на луксуз и проводе челних људи црногорске политике, говоре да немају резервну државу и да ће бранити начин живота својих политичких вођа и по цијену још већег осиромашења своје сопствене дјеце.
Умјесто да младе нараштаје уче правди и значају правде за друштво и државу данашњи родитељи их усмјеравају у воде националне политике и борбе за идентитет. Идентитет у тако направљеној држави може гарантовати само слуганство и опстанак историјских небулоза као темеља полтронства и подаништва.
Не пада им на памет да се запитају каква је то држава чији ти промотери ускраћују право на достојан живот док они живе на високој нози. Уз то нимало их не брине што је та висока нога стекла право да у држави какву је креирала може да шутне у дупе кога год пожели.
Какав је то идентитет који ти онемогућава државу без корупције и живот без понизности. Какав је то идентитет који у име државе шиканира људе незаинтересоване за националну политику, о осталим да не причамо.
Какав је то патриотизам који не може да опстане без мржње према онима исте вјере и истих коријена?
Зато ни таква држава, ни такав идентитет, ни магле историје, ни црвене линије државности већ само закон и само закон. Само брига да сви, ама баш сви, буду исти пред законом треба да буде та чувена црвена линија за Црну Гору. Црвена линија испред свих црвених линија о којима се увелико пише и прича ових дана.
Жалосно је што свеска са таквим црвеним линијама остаје празна. Аналитичари патриоте из покрета “Има нас” игноришу свеску. У њој нико ништа не записује.
Ранко Рајковић
