Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Нео-нацистички придјев би било претјерано приписати било ком од постојећих политичких чиниоца у ЦГ, јер је у питању ријеч која подсјећа на Хитлера, рат и конц-логоре. Међутим, философија нацизма или ако хоћете, њему сродног, фашизма имају и свој мирнодопски облик постојања и наравно потенцијал да запуцају.
Е ту видим политику ДПС и његових 21. мајева, Аџићевих „европејаца“ и ништа мање чувених испод-цензусних мува СДП, СД и ЛП. Зашто их везујем за нео-нацизам, упркос њиховим финим одијелима и европским наративима? Па прије свега за готово урођеничко поклоњене пред тотемом државе (и вође), па с тим у вези и пребројавање непријатеља и издајника на све стране. Потом, они су заговорници расне супремације „синова ових брда“ чије поштење, ордење, образи и части имају нешто већу специфичну тежину од морала и етике у других народа. Ту је и глорификовање до нивоа идеализовања сопствене историје и дакако, прокламовање јасне везе њих данашњих са давним прецима. Па је тако икона анти-српског наратива средњовјековни Србин из Травуније (византијски извори га тако зову) кнез Стефан Војислав и његова династија. А симбол борбе против Карађорђевића је Крсто Зрнов Поповић, човјек који јесте вођа Божићне побуне почетком 20-тих година 20. вијека, али човјек који у том устанку није ни побиједио ни погинуо, него се вратио под скуте Карађорђевића и под њиховом заштитом крцкао плату и пензију у родним Цуцама, и чак био политички активан у предвечерје Другог рата као кандидат за администратора у држави Карађорђевића.
Уз ово измишљање историје коме би и Гебелс могао позавидјети, иде и номинална мимикрија патрија које се залажу за очигледну идеологију крви и тла (када на ЦДМ-у Љубо Филиповић критикује породицу свештеника и попадије Црногорчевић, па се запита да ли је то презиме црногорско?) и које свој шовинизам крију иза „европских“ „социјалистичких“ и „демократских“ начела , таман као што су некоћ, нацисти своје дјеловање заодјевали у рухо бриге за раднике и сељаке.
Коначно, спремност да запуцају и лију крв показали су у данима када си сви стали иза цетињских барикада на којима су шенлучили криминалци, а када је њихов вођа умјесто у „марша на Рим“ позвао на бијег у шуме.
Ствари назавати својим именом једна је од првих лекција у успостављању здраве демократије….
До читања у сљедећем броју….
