Mi smo svojim neodgovornim i detinjastim nerazumevanjem, mehaničkim ponavljanjem i ponašanjem dospeli u stanje kojim pokazujemo da ne postoje izbori. Daleko smo od rasta, licemerno glumeći osmehe i ponavljajući još licemernije fraze. Ukoliko nastavimo istim putem, u ne tako dalekoj budućnosti nećemo moći da odgovorimo na osnovna dublja, filozofska pitanja.
Ovaj tekst je nastao kao jedan od mogućih odgovora na pitanje koje se provuklo u razgovoru sa najbližim prijateljem, tačnije, kroz zajednički pokušaj da odgovorimo šta za sveštenoslužitelje znači kada kažu „slaviti Boga“. Kasnije sam to isto pitanje postavila nekolicini sveštenika i kao odgovor uglavnom dobila da je to služenje. Bez tačke i zareza. Liturgija i molitva uopšte. Odgovori pretvoreni u beskonačne fabričke trake kroz koje smo postali obični izvršioci istovetnih operacija za čije obavljanje se ne zahteva neko veliko razmišljanje.
Ako krenemo od toga da je hrišćanstvo donelo drugačije etičke vrednosti u odnosu na Antičko doba, i kada znamo da su od tada nove moralne vrednosti čednost, poniznost, duboka vera u Božje zapovesti i asketski odnos prema telu, onda je i jasno da je posedovanje ovih vrlina uvodilo nove etičke kodekse u život hrišćana, te da su ih one vodile ka spasenju i večnom životu. U arhaičnim društvima drevnih naroda postojalo je prvobitno jedinstvo celokupne normativne regulacije – religije, običaja, prava, morala, na šta ukazuju svi stari zakonici i sve svete knjige. Zapravo, svete knjige su, istovremeno, bile običajni, pravni i moralni kodeksi. U evropskoj kulturi se razbijanje tog prvobitnog jedinstva odvija tek u kasnoj fazi razvoja Rimskog Carstva. Onda ne čudi da smo pod veličanstvenim veštačkim osvetljenjem pravila, veru neprimetno utopili samo u moralisanje i služenje. Zrelo mišljenje u mnogome je ostalo pokopano ispod patetičnog deseterca propovedi služenja. Sa druge strane slavljenje infantilne dece koja Boga okružuju i govore mu da je najbolji, nije nikakvo slavljenje. I tužno je kada se neko raduje tome da ga nezreli ljudi slave, slaveći ga svojim gubitkom svojstvenosti, vlastitom izdajom, prevarom ili prodajom. Posrnuli smo pod teretom obećanja da ćemo biti bolji, a to biti bolji je najjednostavnije postići prividnim udovoljavanjem Bogu i čini se najlakšim je kroz bogosluženja. Tako ušuškani u mirnu savest, opijeni službenom verom, u vremenima socijalnih previranja, u varijabilnosti duha, težeći ostvarenju koje više i ne prepoznajemo šta jeste, najčešće biramo veštačku spoljašnju poslušnost, falsifikujemo sopstvene želje. A potrebno je neprekidno preoblikovanje obrazaca koji nas sve skupa teraju u duhovnu slabost nemogućnosti, koji čak i kroz nagonsku borbu zaboravljaju na humano. Potrebna nam je sve veća i savremenija težnja konstantne potrage za novim načinima koji revalorizuju naš odnos prema svim pojmovima koji su samo prosto izgovorene reči. Redigovanje pojmova jeste i suštinsko upisivanje unutrašnjih značenja. Ti pojmovi nisu nikakva tvrđava, nikakvo sakriveno mesto, nego naprotiv, otvoreni prostor večnog i savremenog. Bogoslovlje nas ne podučava samo o prošlosti, niti samo o budućnosti, ono nas podučava o mogućem iznenađenju danas.
Slaviti Boga, znači slaviti Boga koji je postavljen u sve nas kao zalog. Vlastitim jemstvom, garancijom svoje prisutnosti, pečatom svog lika, Bog nam daje mogućnost nadogradnje koja nije niti puka imitacija Njega, niti fingiranje onoga što mislimo da On traži od nas. Drugim rečima, pronaći sebe, svoju želju, raditi na njoj, strpljivo i jasno – iznenaditi i samog Boga. To „iznenađenje“ samoga Boga onim što možemo biti jeste Njegovo slavljenje. Kod Lakana prepoznajemo tri tipa ličnosti koje on postavlja kao osnovna i od kojih polazi dalje: neurotična, psihotična i perverzna, gde prvom vlada zakon dominantnosti, drugom tipu su zakon oni sami, a trećem tipu ličnosti – zakon je uživanje. Ali onda Lakan promišljajući dalje kaže, zar je stvarno tako, zar ne postoji niti jedan drugi izlaz iz ovoga, iz ova tri opredeljenja? Naravno da postoji i odgovor je predivan: slediti zakon sopstvene želje, to jest sopstvenog unutrašnjeg poriva. To znači: slediti ono što je u nama izmenjeno tako da daje plodove. Umnožiti talente u sebi, umnožiti talente u Bibliji. Odigrati onu bergmanovsku partiju šaha kao fenomenalnu metaforu svakog čovekovog pokušaja da se svojim postignućima odupre više umiranju, ne toliko samoj smrti. Iznenaditi i samog Boga postaje imperativ i služba, slavljenje i cilj. Savko drugo slavljenje je neprimereno – ta vera kroz koju navodno Bog od nas želi da budemo večno nezreli kako bismo mu udovoljavali, naročito nije prilična. Mi tako zapravo udovoljavamo samo svojoj lenjosti, jer ne želimo da radimo na sebi. Težnja ka iznenađenju je i izmeštanje iz uobičajene percepcije na koju smo navikli. Možda sve to i jeste Hjuzov „šok novog“, ali bez tog šoka nema ni paradoksalnog dolaska do zadovoljstva spoznaje i sjedinjenja sa onim večnim i svojim. Zazorno postaje preduslov za novo razumevanje gde je iznenađenje izvor „šoka“, a posledica stvaranje plodova.
To sve zapravo znači „zadržati dete u sebi“, jer biti odraslo dete ne podrazumeva infantilno nezrelo ponašanje, nemanje odgovora, već dečiju želju za igrom koja je stvaranje, maštanje, učenje, znatiželja i iznenađenje. Mi smo svojim neodgovornim i detinjastim nerazumevanjem, mehaničkim ponavljanjem i ponašanjem dospeli u stanje kojim pokazujemo da ne postoje izbori. Daleko smo od rasta, licemerno glumeći osmehe i ponavljajući još licemernije fraze. Ukoliko nastavimo istim putem, u ne tako dalekoj budućnosti nećemo moći da odgovorimo na osnovna dublja, filozofska pitanja. Jer živa zajednica života je samo Liturgija koja preobražava. „Jer božanski mirno učim da slavim“, ne u strogoj službi i kazni, ne tamo gde „dušu nam izmamljuju upotrebe“, nego tamo gde se božansko i ljudsko u zalogu sjedinjuju, gde nastaje sporazum da ćemo služiti ne bolje, već bolji.
Jelena Petrović
