Ми смо својим неодговорним и детињастим неразумевањем, механичким понављањем и понашањем доспели у стање којим показујемо да не постоје избори. Далеко смо од раста, лицемерно глумећи осмехе и понављајући још лицемерније фразе. Уколико наставимо истим путем, у не тако далекој будућности нећемо моћи да одговоримо на основна дубља, филозофска питања.
Овај текст је настао као један од могућих одговора на питање које се провукло у разговору са најближим пријатељем, тачније, кроз заједнички покушај да одговоримо шта за свештенослужитеље значи када кажу „славити Бога“. Касније сам то исто питање поставила неколицини свештеника и као одговор углавном добила да је то служење. Без тачке и зареза. Литургија и молитва уопште. Одговори претворени у бесконачне фабричке траке кроз које смо постали обични извршиоци истоветних операција за чије обављање се не захтева неко велико размишљање.
Ако кренемо од тога да је хришћанство донело другачије етичке вредности у односу на Античко доба, и када знамо да су од тада нове моралне вредности чедност, понизност, дубока вера у Божје заповести и аскетски однос према телу, онда је и јасно да је поседовање ових врлина уводило нове етичке кодексе у живот хришћана, те да су их оне водиле ка спасењу и вечном животу. У архаичним друштвима древних народа постојало је првобитно јединство целокупне нормативне регулације – религије, обичаја, права, морала, на шта указују сви стари законици и све свете књиге. Заправо, свете књиге су, истовремено, биле обичајни, правни и морални кодекси. У европској култури се разбијање тог првобитног јединства одвија тек у касној фази развоја Римског Царства. Онда не чуди да смо под величанственим вештачким осветљењем правила, веру неприметно утопили само у моралисање и служење. Зрело мишљење у многоме је остало покопано испод патетичног десетерца проповеди служења. Са друге стране слављење инфантилне деце која Бога окружују и говоре му да је најбољи, није никакво слављење. И тужно је када се неко радује томе да га незрели људи славе, славећи га својим губитком својствености, властитом издајом, преваром или продајом. Посрнули смо под теретом обећања да ћемо бити бољи, а то бити бољи је најједноставније постићи привидним удовољавањем Богу и чини се најлакшим је кроз богослужења. Тако ушушкани у мирну савест, опијени службеном вером, у временима социјалних превирања, у варијабилности духа, тежећи остварењу које више и не препознајемо шта јесте, најчешће бирамо вештачку спољашњу послушност, фалсификујемо сопствене жеље. А потребно је непрекидно преобликовање образаца који нас све скупа терају у духовну слабост немогућности, који чак и кроз нагонску борбу заборављају на хумано. Потребна нам је све већа и савременија тежња константне потраге за новим начинима који ревалоризују наш однос према свим појмовима који су само просто изговорене речи. Редиговање појмова јесте и суштинско уписивање унутрашњих значења. Ти појмови нису никаква тврђава, никакво сакривено место, него напротив, отворени простор вечног и савременог. Богословље нас не подучава само о прошлости, нити само о будућности, оно нас подучава о могућем изненађењу данас.
Славити Бога, значи славити Бога који је постављен у све нас као залог. Властитим јемством, гаранцијом своје присутности, печатом свог лика, Бог нам даје могућност надоградње која није нити пука имитација Њега, нити фингирање онога што мислимо да Он тражи од нас. Другим речима, пронаћи себе, своју жељу, радити на њој, стрпљиво и јасно – изненадити и самог Бога. То „изненађење“ самога Бога оним што можемо бити јесте Његово слављење. Код Лакана препознајемо три типа личности које он поставља као основна и од којих полази даље: неуротична, психотична и перверзна, где првом влада закон доминантности, другом типу су закон они сами, а трећем типу личности – закон је уживање. Али онда Лакан промишљајући даље каже, зар је стварно тако, зар не постоји нити један други излаз из овога, из ова три опредељења? Наравно да постоји и одговор је предиван: следити закон сопствене жеље, то јест сопственог унутрашњег порива. То значи: следити оно што је у нама измењено тако да даје плодове. Умножити таленте у себи, умножити таленте у Библији. Одиграти ону бергмановску партију шаха као феноменалну метафору сваког човековог покушаја да се својим постигнућима одупре више умирању, не толико самој смрти. Изненадити и самог Бога постаје императив и служба, слављење и циљ. Савко друго слављење је непримерено – та вера кроз коју наводно Бог од нас жели да будемо вечно незрели како бисмо му удовољавали, нарочито није прилична. Ми тако заправо удовољавамо само својој лењости, јер не желимо да радимо на себи. Тежња ка изненађењу је и измештање из уобичајене перцепције на коју смо навикли. Можда све то и јесте Хјузов „шок новог“, али без тог шока нема ни парадоксалног доласка до задовољства спознаје и сједињења са оним вечним и својим. Зазорно постаје предуслов за ново разумевање где је изненађење извор „шока“, а последица стварање плодова.
То све заправо значи „задржати дете у себи“, јер бити одрасло дете не подразумева инфантилно незрело понашање, немање одговора, већ дечију жељу за игром која је стварање, маштање, учење, знатижеља и изненађење. Ми смо својим неодговорним и детињастим неразумевањем, механичким понављањем и понашањем доспели у стање којим показујемо да не постоје избори. Далеко смо од раста, лицемерно глумећи осмехе и понављајући још лицемерније фразе. Уколико наставимо истим путем, у не тако далекој будућности нећемо моћи да одговоримо на основна дубља, филозофска питања. Јер жива заједница живота је само Литургија која преображава. „Јер божански мирно учим да славим“, не у строгој служби и казни, не тамо где „душу нам измамљују употребе“, него тамо где се божанско и људско у залогу сједињују, где настаје споразум да ћемо служити не боље, већ бољи.
Јелена Петровић
