1.
Godinama unazad kruži jedna priča iz devojačkog života moje babe. Moja baba, kaže se, otišla je na Trg Venecija da sluša Musolinijev govor sa balkona. Tome skoro ništa ne bi trebalo dodati. Musolini i oduševljena masa, tu scenu su stari žurnali i arhivske fotografije pretvorili u istoriju. Nije teško udenuti, među ostala, i lice moje bake.
Duče na balkonu, zuri muževno iznad srca Rima, brada mu se trese, isprsio se, sa rukama na bokovima, a more ljudi pod njim, mašu zastavama i skandiraju Du-če! Du-če! Među njima i majka moje majke kao veoma mlada devojka.
Njeno lice izranja u tom trenutku i razlaže se, ostavljajući na tom mestu lice blage žene koja je pravila svežu pastu za svakoga, pripremala je i služila svoje četvoro dece, a potom, vremenom, i petoro unučadi.
Moj otac je uvek bio taj koji bi potezao sliku moje babe kako stoji pod Musolinijevim balkonom na Trgu Venecija, iako je verovatno ona bila ta koja je prvi put podelila to sećanje sa njim, pošto je bila jedini svedok svog detinjstva. Moj otac bi paradirao sa tom anegdotom preda mnom i pred mojoj sestrom kad smo bili mali, objašnjavajući usput razliku između nas, ispravnih, antifašista, i njih, a pod tim mislim “onih”, fašista. Radio je to svaki put kada bi došlo do neke napete situacije koju bi on sam isprovocirao u porodičnoj kući moje majke.
Izvori tih napetih ispada, završavani tada naglim odlaskom iz kuće da bi ih potom pratile nedelje, pa čak meseci ćutanja sa obe strane familije, nikada nisu bili političke prirode. Poticali su, zapravo, iz duboko ukorenjenog utiska mog oca da je izopšten, pa je zato bio agresivan, kao ranjena zver.
Njegov strah od toga da će ostati izostavljen, koji se često manifestovao pred roditeljima moje majke, godina je zatrpavao našu porodicu kao lavina. Šta ga je izazivalo? Možda to što je porodica moje majke bila velika, prisna i puna ljubavi, sušta suprotnost očevoj porodici, za koju je često govorio, kao da govori o osveti, da će odrediti i našu ličnu sudbinu i nesreću.
I tako je, u nedostatku bilo čega boljeg da se o tome raspravlja, nastavljao da se vraća slici moje bake kako svake nedelje odlazi na Trg Venecija da tapše Musoliniju i maše fašističkom zastavicom. Ta slika bila je dokaz da je trebalo da se držimo podalje od njih, bar neko vreme.
2.
Da ne bude zabune, moja baka bila je nežna osoba. Živela je sa mojim dedom u skromnom, ali ipak veoma pristojnom iznajmljenom stanu na putu za Fjumičino, jugozapadno od Rima. Posećivali smo ih dvaput godišnje, kada smo putovali dole do Rima, za Uskrs i letnji raspust. Njihov dom bio je jedan od onih gde su stalno dolazili i odlazili ljudi, uglavnom rođaci, ali i komšije koje bi svratile da se malo vide i posede u dnevnoj sobi. Ako se dobro sećam, ulazna vrata retko su bila do kraja zatvorena. Bila su u dnu dugog hodnika i neko bi sa praga povikao “Ima li koga?” i potom ušao, sve vreme ćaskajući, kao da su usred razgovora koji traje već godinama.
A šta sam ja znao o svojoj baki? Iskreno, jako malo. Izgubila je oba roditelja (mislim oboje), pa su ona i njena sestra odgajane u samostanu. Više znam o tom samostanu nego o njoj kao siročetu, pošto ona nije bila takva žena da svoju životnu priču temelji na ličnoj nesreći. Sačuvala je, iz vremena samostana i mučnog života bez roditelja, bliskost sa sestrom, koja je živela samo nekoliko stanica dalje i bila je stalno u kući mojih babe i dede.
Zajedno su preživele smrt roditelja i ostale su zajedno celog svog života. Sestra moje babe bila je ćutljiva i sećam je se kako sedi u dnevnoj sobi i šije ponešto za svakoga. Moja baba i njena sestra delile su i snažnu i jednostavnu pobožnost, fatalistički sistem vere koji se ogledao u tome kako su automatski i ciljano na kraj svake rečenice dodavale “božja volja”.
Baba i deda nedeljom su odlazili na mise, ruku podruku. Iako je neko vreme bila udata, sestra moje babe ostala je sama, a ja se ne sećam ama baš ničega o tom mom takozvanom “teči”. U uspomenama mi je ona oduvek žena u žalosti, udovica, siroče, povijene kičme, nežna i posvećena svojoj sestri. Mora da je i ona stajala pod Musolinijevim balkonom, shvatam to sad dok ovo pišem, ali nikada niko nije spominjao da je i ona bila tamo. Izgleda da čak ni moj otac, gonjen tom svojom paranojom, nije mogao da svali ceo teret fašizma na njena pleća.
Moja baba se udala za tihog čoveka o kome jedva da smo nešto znali. Borio se u istočnoj Africi u Drugom svetskom ratu, tamo je bio zarobljen i poslat u Ameriku. Drugim rečima, borio se u fašističkoj vojsci, a opet se to nikada nije doživljavalo kao nešto sramotno. Ono o čemu je najradije pričao bila je sjajna, avanturistička epopeja njegovog života: vreme koje je proveo u američkom logoru za vojne zarobljenike.
Pričao je o tome kao da je to bio neki divan izlet. Stekao sam opšti utisak da je tamo bilo sve samih besplatnih cigareta i dugih tuširanja. Tuš je, zapravo, bio srž priče o njegovom američkom boravištu. Uvek se vraćao na taj detalj. Zarobljenici su dobijali ogromne komade sapuna da ih ponesu sa sobom pod tuš. I bilo im je dozvoljeno da napuste tuševe tek nakon što potroše sav sapun. Bar se tako ja toga sećam.
Deda mi je bio ćutljiv čovek, veći deo života radio je u maloj fabrici za (ako me sećanje dobro služi) pravljenje poštanskih sandučića i rano se penzionisao. Odlazio je u prirodu da bere cikorije, dolazio je kući i čistio ih je na stolu u dnevnoj sobi, istom onom za kojim su sedeli svi koji dođu. Po podne bi odlazio u kafić da se karta sa prijateljima. Bio je povučen. Moj otac tvrdio je da je mog dedu ućutkalo pet žena koje su vazda bile oko njega. Sećam ga se kao srećnog čoveka, posvećenog svojoj ženi i četvoroma unučadi. A u tome je, rekao bih, bila suština stvari: moja baba je bila stub porodice. Moj deda bio je na drugom mesto; pratio ju je. Bio je muškarac, a nije bio glavni. Za mog oca je to bilo neprihvatljivo.
3.
A šta je moja baba radila stojeći pod Musolinijevim balkonom? Ne znam; nikada nismo razgovarali o njenim motivima. Za mog oca je to, naravno, značilo da je ona, ako i nije zaista bila fašistkinja, bar doprinela talasu koji je Musolinija doneo na vlast, koji je od njega napravio Dučea, diktatora, čoveka koji se potpisao ispod italijanskih rasističkih zakona, čoveka koji je stupio u savez sa Hitlerom i njegovim nacistima.
Zapamtio sam nekoliko situacija kada je u njenom prisustvu potezao priču o istoriji i Musolinijevim mitinzima. Da, rekla bi, išla sam. Ali to nije rekla ni da bi se branila niti da bi provocirala mog oca. Bila je jaka žena, dok je on bio otuđeni potomak svoje raspale porodice, zbog čega je i bio sklon verbalnim nasrtajima. Sve što je želela bilo je da se njeni rođaci, bilo po krvi ili po braku, slažu.
Kada se saglasila sa tim, da, išla je na Trg Venecija da sluša Musolinija, rekla je to kao da je to, eto, tako. Da li je išla jedno, dvaput, deset puta? Ne znam. Ali bila je tamo, u masi, sa svojom sestrom. Bile su bebe kada su ostale bez majke ili oca, i otišle su da čuju kako onaj gospodin u uniformi govori o Bogu, Zemlji i Porodici, onome čemu su najviše težile. Idite u masu, budite siročad, stanite pod balkon i aplaudirajte, tri stvari koje su išle jedna sa drugom.
Kada joj je moj otac nabio te odlaske na mitinge na nos, pokušavao je nekako da kaže da je takvo ponašanje vodilo pravo do Holokausta. Moja baba raspolagala je onom vrstom konkretne inteligencije, shvatala je da on govori o dugovima prema istoriji, ali nije umela da kaže koji su. Musolini je pogrešio što je sklopio savez sa Hitlerom, ali to je bio drugačiji Musolini od čoveka kojeg je ona išla da sluša na Trgu Venecija, to nije bio onaj isti čovek koji je pogrešio sklapajući savez sa Hitlerom.
Osim toga, ona je verovala u Boga i verovala je u porodicu, a moj otac bio je čovek za kog se udala njena ćerka. Koliko god on preterivao, volela ga je kao sina. Zato čak ni nakon katastrofalnog ručka u kući moje babe i dede, završenog tako što im je moj otac rekao da svi idu dođavola, nikada nije prestala da zove telefonom i pita kako smo svi. Da proveri kako su joj ćerka, unuci i zet.
4.
Moj otac nikada nije krio da je u mladosti gajio simpatije prema fašizmu. Pripisivao je to lošoj fazi, nastaloj iz čitanja pogrešnih stvari i opštoj aljkavosti za šta je krivio, kao i za sve svoje greške, svoju majku. Ali kasnije se udaljio od tih ekstremno desnih ideja i počeo je sebe da shvata kao, ako ne baš komunistu, a ono nesumnjivo levičara.
Upravo tu istu verziju samopropagande mog oca smo i mi, njegova porodica, dobili. Sastojala se od sabranih Gramšijevih dnevnika na polici u hodniku, mržnje prema svakome ko je imao više novca od nas i moralnog sistema kakav nije ostavljao prostora za bilo koga ko mu nije po ukusu.
Sve ostalo pripadalo je kultu muževnosti: sportovima, mačizmu i krajnje paternalističkoj predstavi o muško-ženskim odnosima. Izuzimajući jedno kraće vreme, moja majka nikada nije išla na posao. Moj otac rekao joj je da više nema potrebe za tim i ona je to prihvatila. Osim toga, meni je bilo dozvoljeno da dovodim devojke kući i da one prespavaju u mojoj sobi. Mojoj sestri, godinu starijoj od mene, nije. Što se devojaka tiče, savetovao me je da “malo probam”, a pod tim je mislio da bi trebalo da ih iskoristim da naučim kako da se seksam i ništa više od toga.
Poslušnost je za njega bila ključna. Sve dok je uživao potpunu poslušnost sve je teklo glatko, posebno kad se radilo o meni, muškom detetu, u kom je tražio i neku vrstu drugarske povezanosti. U slučaju razmimoilaženja, posezao je za merama zastrašivanja i pretnjama fizičkim posledicama (“Ubiću te od batina…”) ili psihičkim (“više mi se nizašta ne obraćaj”). Njegovo manje-više eksplicitno fašističko izražavanje bio je vid svakog represivnog manevra: “Džaba je govoriti”; “kad neprijatelj beži, prostri mu tepih”; “što više neprijatelja, to veća čast”.
Kada sam, oko osamnaeste godine, prestao da krijem koliku mi je nelagodu sve to izazivalo, kada sam počeo da čupam bokore dlaka sebi sa brade i obraza i drhtim svaki put kad povisi ton, rekao mi je da imam dijagnozu. Za njega je to značilo krajnje poniženje.
5.
Moja baba zadržala je ono što joj je bilo potrebno iz onih dana koje je provela stojeći pod Musolinijevim balkonom, a ostalo je ostavila. Zar nije razumela da su reči koje je uzvikivao taj čovek sa izbočenom vilicom prepune nasilja i da im je jedini cilj bio da budu opravdanje? Nije li bilo očigledno da to što je Musolini, kada je zazivao Boga, pozivajući ga da bude svedok imperijalističke zavere, nije imalo nikakve veze sa časnim sestrama koje su udomile nju i njenu sestru kada su ostale bez oca i majke?
Ne znam, a nije više ni važno. Važno je da su odlučile da Boga izuzmu iz svega toga, da ga čuvaju u srcu poput časnih sestara što su ih spasile i kojima će zauvek biti zahvalne. Osim toga, udala se za čoveka koji, na stranu ćelavost, ni po čemu nije podsećao na Dučea. Stekla je diplomu nastavnice i mogla je da nađe posao. Predavala je, koliko se sećam, tehničko crtanje u srednjoj školi. Zapravo je u tome izgradila karijeru, postala je pomoćnica direktora škole i otišla je u penziju posle mog dede. On bi je svakog jutra odvezao do škole, pa bi otišao da bere cikorije, a u povratku ju je dočekivao i vozio kući. On je stario brže od nje, postao je čak i tiši.
Kada se penzionisala, njeni bivši đaci, sad odrasli ljudi, počeli su da je posećuju. Moja baba je celog života glasala za Demohrišćansku stranku, jer je imala utisak da je to partija pobožnih i dostojanstvenih ljudi. Kada su 1992. godine Italiju potresli korupcionaški skandali, započeti sa demohrišćanima i otkrivanjem veza političara sa mafijom, što je na kraju dovelo do raspada svih tradicionalističkih stranaka, prosto je prestala da veruje u politiku.
Po dolasku industrijaliste sa medijskom imperijom po imenu Silvio Berluskoni na vlast pri toj lavini, rešila je da se drži pape. Drugim rečima, da se drži, prema njenom mišljenju, predstavnika istih onih časnih sestara kojima je dugovala život kakav je živela. Nakon toga je, verujem, glasala prema čvrstom, iako naivnom, kriterijumu da li joj neko deluje kao dobar čovek ili ne.
I onda je moj deda umro, jednako tiho kao što je i živeo. Bila je sahrana, a u obližnoj crkvi održana je služba kojoj nisam prisustvovao da ne bih uznemirio oca koji je stajao napolju, tehnički zbog ateizma, ali zapravo zato da se ne bi osećao izopšteno iz porodičnog zajedništva punog ljubavi. Da sam ušao, to bi prema njegovoj paranoidnoj logici značilo da sam ga izdao. Ja sam bio jedini koji je izvršavao njegove zapovesti. Ali to što nisam ušao u crkvu zato što sam ga se plašio bila je veća izdaja, a izdao sam sebe.
6.
Ne verujem da se moja baba ikada osećala kao fašistkinja, niti da je, negde u sebi, moj otac ikada zaista sumnjičio da je bila jedna od njih. Ali činjenica je da je podrška kakvu su moja baba i njena sestra iskazale sa svoja dva osirotela tela pod Musolinijevim balkonom igrala je neku ulogu u pružaju legitimnosti fašizmu budućnosti. One su nešto tražile i tamo su to našle: taj čovek što galami držeći pesnice na kukovima ponudio im je nešto veće čak i od majke ili oca. Njih dve bile su dve usamljene devojčice u potrazi za Bogom, Zemljom, Porodicom.
Što se mog oca tiče, on je poput miliona drugih muškaraca Italijana, odbacio fašizam, ali je usvojio Musolinijev model i to tako da ga čak nije ni prepoznavao kao takav. Zabranio je neslaganje kod kuće, proglasio kućnu diktaturu zasnovanu na teroru, propagirao je ideju naglašene muževnosti i preživeli žig patrijarhata. Njegova slabost i strahovi, njegova usamljenost, čak i nelagoda, sve je to igralo odlučujuću ulogu.
Poput miliona drugih Italijana, odlučio je, rekao bih nesvesno, da se uhvati za unutrašnjeg Musolinija. I na tog unutrašnjeg Musolinija preneo je upravo sam oblik sebe kao muškarca, to kako upravlja domaćinstvom, držanje dok vozi, odnos prema suprotnom polu, tako je obavljao svoju ulogu na poslu, pa je čak tako i brinuo o nama.
7.
Dvadeset petog septembra 2022. je 26 odsto Italijana sa pravom glasa glasalo za partiju čiji su identitet i simboli još od osnivanja čvrsto povezani sa originalnim fašizmom. Tačno 70 godina od kako je ponovno stvaranje fašističke partije u bilo kom obliku stavljeno van zakona, fašistička partija sada vlada zemljom u kojoj sam rođen.
Skoro osam miliona ljudi glasalo je za Braću Italije, čiji logo bi mogao da se posmatra kao da predstavlja plamen koji, u istorijskom kontekstu, aludira na baklju zapaljenu nad nadgrobnim spomenikom Benita Musolinija. Predsednik Senata republike Ignacio la Rusa sin je zvaničnika iz Musolinijeve Nacionalne fašističke partije. A pre toga bio je predstavnik i sekretar u dve stranke nastale iz pepela fašizma, a prethodile su osnivanju Braće Italije.
Premijerka republike Italije, prva žena u istoriji zemlje na ovoj funkciji, rođena je iz istog tog pepela. Ona se italijanskim građanima obraća kao “patriotama”. Njen zamenik, Mateo Salvini, pojavljivao se na predizbornim minzima mašući brojanicama, pozivajući se na porodičme vrednosti i Devicu Mariju.
Milioni Italijana koji su glasali za koaliciju predvođenu Braćom Italije (među čijim se zvaničnicima pojavljuje i Silvio Berluskoni) više ne ispunjavaju trgove. Ne okupljaju se pod balkonom na Trgu Venecija.
Oni su manje vidljivi, rasuti po samoćama 21. veka, u stanovima, apartmanima, pod veštačkim svetlom interneta. Među tim milionima nisu prosto samo dve osirotele sestre, nego milioni građana koji su ostali bez skoro svega, a upravo je toliko muškaraca čiji unutrašnji Musolini još ima pravo glasa.
Anrea Bajani
Izvor: Glif
