Piše: Zoran Stanojević
Pre dve godine, neposredno posle predsedničkih izbora na kojima je Tramp pomeo Kamalu Haris, zatekao sam se na simpozijumu u Vašingtonu, gde je jedan ugledni američki politički analitičar prilično očajnim glasom govorio kako je veliko pitanje da li će SAD više ikada imati slobodne izbore. Pričao je iskreno, iako sam smatrao da preteruje. Verovao je da se SAD menjaju na pogrešan način, da populizam pobeđuje razum i savest i da količina moći koju su građani predali Trampu u ruke (Bela kuća i oba doma Kongresa) ne može da proizvede ništa dobro.
Trampova inauguracija u januaru 2025. samo je učvrstila takve stavove kod liberalnijih Amerikanaca. Svi tehnološki moguli bili su prisutni na svečanosti kako bi se poklonili novom predsedniku, kao i drugi najmoćniji i najbogatiji ljudi SAD, što je ukazivalo da Tramp neće imati ozbiljnu opoziciju koja bi mogla da ga sekira. Kad smo već kod sekire, njegova je u tom trenutku bila duboko u političkom medu. Manje od dve godine bilo je potrebno američkom narodu da mu ograniči upotrebu metaforične sekire kojom je u međuvremenu nekontrolisano udarao gde stigne. I to je uradio na slobodnim izborima.
Velike političke pobede u Americi obično se opisuju rečju „odron“ (landslide). Ovoga puta i tu se otišlo korak dalje, pa se govori o pravom izbornom masakru nad republikancima. Demokrate će imati većinu i u Predstavničkom domu i u Senatu, mada ne i dvotrećinsku, neophodnu za neke krupne odluke, poput smene predsednika.
Iako se Tramp sada vajka kako bi sve bilo drugačije da je njegovo ime bilo na listiću, mnogi komentatori uvereni su da ovo jeste zapravo bio referendum o njegovom predsednikovanju. Većina kandidata za mesto u Senatu i Predstavničkom domu koje je otvoreno podržao poražena je, pa se sada dovodi u pitanje i budućnost Trampovog pokreta MAGA, koji je potpuno preuzeo Republikansku stranku. Znači li to da je demokratama otvoren put za povratak u Belu kuću za dve godine? Nikako.
Demokrate su sada pod velikim pritiskom svog liberalnog krila, koje protivnici nazivaju i socijalističkim. Predstavnici te struje jesu demokratama doneli dosta glasova na ovim izborima, ali problem je što traže povratak na kurs s kojeg je oduvana Kamala Haris. Ona, inače, koketira s novom kandidaturom, što bi moglo da obeshrabri neke možda bolje demokratske kandidate, poput Gevina Njusoma.
Bude li ta struja prednjačila u stranci, moguća je dodatna radikalizacija sukoba s MAGA republikancima, koja bi se ogledala u blokadi saveznih institucija u trenutku kada je zemlji neophodan konsenzus, kako govore umereniji Amerikanci. Taj sukob mogao bi da iznedri i drugačijeg kandidata na republikanskoj strani, naročito sada kada je jasno da će se Trampov glas u stranci manje slušati.
Havijer Blas: Zašto je nafta i dalje sto dolara ako Tramp pobeđuje u bici za Ormuz?
Kada ekonomija ispostavi račun
Lako je sada reći da su Trampa skupo koštali hazarderski potezi, pre svega u ekonomiji. Uveo je visoke carine mnogim državama, iako su ga upozoravali da je to neodrživo i štetno, pre svega po standard američkih građana, da bi zatim podjednako stihijski carine smanjivao i ukidao, ostavljajući utisak da ekonomiju vodi hirovito, a ne promišljeno.
Posle akcije uklanjanja Madura sa vlasti u Venecueli usledio je novi, nepromišljeni napad na Iran, koji je udvostručio cene goriva, i to u izbornoj godini. Demokrate, takoreći, nisu morale ni da vode kampanju. Dovoljno je bilo da kažu da gore od Trampa ne mogu.
Rezultat je da su republikanci izgubili ne samo u takozvanim „sving“, odnosno neopredeljenim državama, već i u crvenim bastionima poput Teksasa, Kanzasa i Južne Karoline, gde se demokratske pobede čekaju decenijama, zamalo pa čitav vek.
Na primer, Kanzas je poslednji put izabrao demokratskog senatora 1932. godine. Mandat koji je demokrata Adam Hamilton sada osvojio bio je u rukama republikanaca neprekidno od 1919. godine – punih 107 godina. Inače, Hamilton je donedavno bio registrovani republikanac.
U istorijske rezultate treba upisati i to da je Džordžija izabrala Kišu Lens Botoms, prvu Afroamerikanku na mestu guvernera u istoriji SAD.
Novi senator iz Mičigena, Abdul el Sajed, prvi je musliman izabran u Senat. Oboje su demokrate, naravno.
Ipak, više od te istorije boli „masakr“ u Teksasu, gde su demokrate dobile i guvernerku, Đinu Hinohosu, i senatora, Džejmsa Talarika, iako je njihove protivkandidate Tramp glasno podržao. A on je u Teksasu 2024. pobedio sa gotovo 14 procentnih poena razlike.
Demokrate u Kongresu
Kada demokrate preuzmu većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu, Donald Tramp će znatno teže sprovoditi svoju politiku – demokrate će moći da blokiraju njegove zakone, uslovljavaju usvajanje budžeta i pokreću istrage protiv administracije. Kontrolom Senata moći će i da spreče imenovanje ministara, ambasadora i sudija koje predlaže predsednik.
Tramp, međutim, ostaje na čelu izvršne vlasti i vrhovni komandant oružanih snaga, zadržava kontrolu nad federalnom administracijom, vodi spoljnu politiku, donosi izvršne uredbe u okviru zakonskih ovlašćenja i može da stavi veto na zakone koje usvoji Kongres.
Praktično, Tramp može da nastavi da upravlja državom, ali će o krupnim zakonskim, budžetskim i kadrovskim odlukama morati mnogo više da pregovara sa demokratama.
Tramp je prilično pomirljivo prihvatio rezultate izbora, iako je danima i nedeljama govorio da su izbori namešteni i nepošteni. Demokratski Kongres mogao bi da blokira predloge zakona Trampove administracije, ali je i on najavio da će stavljati veto na zakone koje mu demokrate budu slale. Na to, naravno, ima pravo. Ako ne bude volje za dogovor, Amerika bi mogla da se suoči sa ozbiljnom institucionalnom krizom. Prvi na redu bi bio budžet čije neusvajanje rezultira blokadom saveznih institucija.
S čim pred Putina i Sija
Spoljna politika, pa i vođenje ratova, u velikoj meri ostaju u rukama predsednika, odnosno njegove administracije, ali moglo bi da zapne u Kongresu oko finansiranja.
U prethodne dve godine Donald Tramp je na sastanke sa svetskim liderima dolazio kao neupitni vođa SAD, najmoćnije vojne i ekonomske sile sveta, pa su ga svi slušali i kada je govorio ono što nikako nisu želeli da čuju.
Na mogući susret sa Putinom i Sijem, o kojem se razgovara uoči samita u Šenženu 18. i 19. novembra, došao bi drugačiji Tramp, politički oslabljen predsednik, čije ponude i obećanja nemaju onu snagu koju su imale pre izbora. Za razliku od njegovih sagovornika, naročito predsednika Sija.
Izbornim rezultatima mogao bi da se obraduje Volodimir Zelenski, kojem je Tramp pokazivao svilen gajtan najavljujući za Ukrajinu nepovoljan dogovor o okončanju rata sa Rusijom u narednim nedeljama. Sada, sa drugačijim vetrovima u Vašingtonu, Ukrajina bi mogla da dobije veći manevarski prostor u pregovorima, ali po cenu nastavka rata u nedogled.
Rezultatima izbora raduje se i Evropska unija, čije suprotstavljanje Trampu više ne mora da znači sukob sa čitavim američkim političkim vrhom.
A tek kako je odahnuo premijer Kanade Mark Karni, koji samo što nije potpisao pristupnicu Evropskoj uniji.
Gde smo tu mi
Od početka Trampovog drugog mandata Sjedinjene Države nemaju ambasadora u Beogradu, a kandidat Majkl Jang, predložen za ovu funkciju početkom juna, čeka potvrdu Senata. Budući da sadašnji saziv Kongresa traje do 3. januara sledeće godine, postoji mogućnost da njegovo imenovanje do tada bude potvrđeno. U suprotnom, nominacija se vraća Trampu i proces kreće ispočetka, ali sada sa demokratskom većinom u Senatu, koja treba da prihvati kandidata.
Srbija je u julu pokrenula strateški dijalog sa SAD i on ne bi trebalo da zavisi od pojedinaca koji su na vlasti u dve države, naročito jer spoljnu politiku SAD, podsećamo, vodi predsednik. Ali bi demokratski Kongres mogao da insistira na njenom preispitivanju, posebno kada je reč o odnosima Srbije sa Rusijom i Kinom, pa i sa Iranom. Takve inicijative postojale su i u ovom sazivu, i to sa obe strane političke podele.
Najvažnije pitanje za nas su sankcije NIS-u, koje su i dalje prvenstveno u nadležnosti američkog Ministarstva finansija, odnosno izvršne vlasti. Tu je uticaj Kongresa manji, ali postoji.
Ovi američki međizbori Srbiju, njenu buduću vladu i predsednika dovode u izazovnu situaciju – da održe kontinuitet dobrih odnosa sa Stejt departmentom, koje je uspostavila prethodna vlada, ali i da se približe demokratama, koje čeka priprema za predstojeće predsedničke izbore, zakazane za 7. novembar 2028. godine. U oba slučaja neophodno je angažovanje srpske dijaspore, koja u tom procesu može da pomogne.
U Americi važi pravilo da prvi predsednički mandat služi da bi se osvojio drugi, a drugi da bi se ostavio trag u istoriji. Građani su Trampu na polovini drugog mandata prilično glasno poručili da je u istoriju krenuo lošim putem. Ima još prilike da to ispravi, ali o tome više ne odlučuje sam.
Na snove o trećem mandatu može da zaboravi, kao i na aneksiju Grenlanda i Kanade. Ti planovi vraćaju se u viceve, barem za neko vreme.
Jer, ne treba to smetnuti s uma: slobodni izbori znače i slobodu da se izabere neko kao Tramp, a možda i neko arogantniji od njega. Prva prilika za to je u novembru 2028.
Izvor: RTS OKO
