Svetosavski narod srpski oduvek je znao da školovanje nije cilj samom sebi, nego da je ono smisleno samo ako učenika uzvodi ka čoveštvu, koje je tek u potencijalu dato i koje se mora ostvariti upornom borbom protiv zla u sebi i svetu.
Posle pada Berlinskog zida 1989, počelo je rušenje suverene države kao takve. Ovaj proces vodi nastanku postdemokratskih tehnokratija, u kojima dominira bankokratski model vlasti. Evropska unija nije Evropa, jer Evropa jeste pluralitet kultura i jezika, arhipelag razlika. Evropljani smo, kaže italijanski mililac Dijego Fuzaro, samo u onoj meri u kojoj smo Italijani, Španci, Francuzi. Dante je Italijan, ali i Evropljanin, kao što je Dekart Francuz i Evropljanin, Šekspir Englez i Evropljain, Gete Nemac i Evropljanin.
Jedini način odbrane je borba protiv kapitalističke mondijalizacije čiji je izraz EU: ne podležući EU pritiscima, treba se vratiti nacionalnoj i socijalnoj državi.
Maligni kapitalizam i škola
Današnji kapitalizam nije građanski, kakav je bio onaj čija su oličenja Gete, Kant i Hegel. On razara ne samo radništvo, nego i građanstvo, nasrćući na porodicu, državu i školu, jer je stara škola stvarala kod učenika svest o prošlosti i kritičko mišljenje. Puštanje migranata u zemlje EU nema za cilj njihovu integraciju, nego da sve, uključujući i tradicionalne Evropljane, učini migrantima. Cilj neoliberalnog kapitalizma je proizvodnja beskorenovića, koji, svi do jednog, treba da postanu „fleksibilna radna snaga“ što se premešta s mesta na mesto, iz države u državu, s kontinenta na kontinent – gde naredi Moć Kapitala.
Zbog toga, kaže Fuzaro, današnji kapitalizam razara promišljajuće mišljenje i nameće kalkulativnu svest, koja je bačena na tržište. I zbog toga mu smetaju škole, iz kojih treba odstraniti grčki i latinski, a uvesti samo ekonomiju i menadžment.
Jedan od načina borbe protiv mladih i obrazovanja koje će ih očovečiti je i tzv. „gender“ ideologija, priča o „rodnoj ravnopravnosti“, po kojoj je čovekova polnost puka društvena konstrukcija. Cilj je stvaranje bezličnog uniseks potrošača, koji se može puniti najrazličitijim sadržajima.
Pedagog
Raditi sa mladima je teško i odgovorno. U antičkoj Grčkoj, pedagog je bio rob koji je decu slobodnih građana vodio u školu i dovodio iz škole, nadzirući njihovo ponašanje i učenje. Zbog toga su mu deca pravila razne smicalice i pakosti, koje je on morao da stoički podnosi. I danas treba biti pedagog – voditi decu za ruku, i preuzimati odgovornost za ovaj svet, sve teži za razumevanje; ali, da se ne lažemo, i sve sumanutiji.
Hana Arent je pisala: „Izvor autoriteta u vaspitanju je prihvatanje odgovornosti za svet. Autoritet vaspitača i kvalifikacija učitelja dve su različite stvari. Autoritet iziskuje određenu kvalifikaciju, ali kvalifikacija sama, ma kako dobra, ne može zajemčiti autoritet. Učitelj se kvalifikuje svojim znanjem o svetu i sposobnošću da ga prenosi drugima, ali autoritet on ima samo u onoj meri u kojoj prihvata odgovornost za svet. Vaspitač je pred detetom kao zastupnik svih odraslih građana: pokazuje mu prilike u svetu i govori – evo, to je naš svet.“
A šta ćemo mi da kažemo našoj deci? Završite školu i otvoriće vam se svi putevi? Budite dobri i moralni, i postaćete vođi i autoriteti? Možemo li makar, kad u petak izlazimo iz učionice, da kažemo: „Videćemo se u ponedeljak!“ Ili moramo da dodamo: „Ako bude ponedeljka“?
Na ta pitanja nije lako odgovoriti.
Poslednja linija odbrane Ko hoće da ostane u učionici i da stoji ispred đaka, mora, više ni ikad, biti spreman na etiku poslednje odbrane: jer, da parafraziramo majora Dragutina, obraz škole mora ostati svetao. Bez obzira na okolnosti.
Dok se svetovi ruše, prosvetni radnici su i dalje na prvoj liniji fronta. Gledaju da, u doba kada se škola gasi u ime „onlajn budućnosti“, kažu deci da biti obrazovan ne znači prepuštati se močvari virtuelnog. I da knjiga nije iščezla. I da obzorje nije veštačka inteligencija, nego iskonska premudrost. Jer je mudrost iznad znanja kao što je znanje iznad informacije.
Školovanje nije dovoljno
Direktor jedne škole koji je preživeo nacistički konc-lager, novim nastavnicima svoje ustanove davao je sledeće uputstvo:
„Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoborazovni lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje.
Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovni Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.“
Svetlost i prosveta
Svetosavski narod srpski oduvek je znao da školovanje nije cilj samom sebi, nego da je ono smisleno samo ako učenika uzvodi ka čoveštvu, koje je tek u potencijalu dato i koje se mora ostvariti upornom borbom protiv zla u sebi i svetu. Reč „obraz“ je starosrpska i znači „lik Božiji u čoveku“ (zato kod Srba važi: „Ruka ruku mije, obraz obadvije“): „obrazovanje“ je ostvarivanje lika Božijeg (sloboda, ljubav, umnost) u čoveku.
Glagol „pitati“ znači hraniti: vaspitanje je na našem prostoru vekovima bilo „hranjenje svetinjom“. „Prosveta“ ima isti koren kao reči „svetlost“ i „svetost“: svetlost večnosti i svetost života (kod nas, na početku naših puteva, i jedno i drugo, bio je Sveti Sava) jesu najdublje prosvećivanje čoveka i njegovog sveta. To ne poriče nauku; samo joj daje krila.
I to je put kojim se mora ići.
Vladimir Dimitrijević
Izvor: catenamundi.rs
