Пише: Андреј Исеров
„Људи који су утемељили савремену владавину буржоазије били су све само не ускогруди буржуји”, написао је Фридрих Енгелс у уводу (1875–1876) за своје недовршено дело „Дијалектика природе“.
Културна револуција из 1968. године ослободила је људе старих „викторијанских” стега и правила – што је развој догађаја који се, како је постало сасвим јасно током деведесетих година, савршено уклапа у свеобухватно тржиште које подређује себи оне сфере живота за које се некада сматрало да су непроменљиво аутономне. Између осталог, испоставило се да се – баш као и у случају чувене фотографије Че Геваре – лик једног одређеног француског филозофа, који носи белу ролку испод сомотског сакоа, такође може „продати” и претворити у „робу”.
Учесници левичарских омладинских покрета из шездесетих и с почетка седамдесетих година 20. века неприметно су се уклопили у капиталистички свет, стичући утицај не само на универзитетима и у музејима, већ и у државним апаратима – а понекад чак и у пословном сектору. Испоставило се да су „леви либерализам” и „неолиберализам” међусобно много ближи него што би се могло очекивати. Стив Џобс, који је поникао у оној Калифорнији коју је Мишел Фуко толико ценио, постао је отелотворење нових снова великог дела човечанства.
Па ипак, какав год да је био коначни исход те културне револуције, многи њени творци били су сложене – а, усуђујем се рећи, и велике личности.
Фукоовска анализа структура моћи, његов фокус на друштвену условљеност знања и деконструкција „објективне науке”, уз критику поједностављеног схватања историцизма (кроз идентификацију дијахронијских „прекида”) – све то је заиста представљало револуцију у друштвеним и хуманистичким наукама, након које више није могуће претварати се да се ништа није променило.
Филолог-класик Андреј Росијус једном је, сасвим прикладно, указао на то „искушење да се одређени интелектуални догађај одбаци проглашавањем за безвредну бесмислицу”. Па, то једноставно неће проћи – не можете га тако лако одбацити.
Фуко је маестрално владао вештином „острањења“ (учинити ствари необичним) – способношћу да се уочи парадокс унутар онога што нам је познато. Поседовао је проницљив поглед и огромно знање, иако стручњацима његове тврдње понекад делују више смело него прецизно.
Глобални поглед
Можда се управо начин размишљања овог француског филозофа показао значајнијим од било ког његовог конкретног историјског закључка. Баш као што је Хегел – којем је Фуко посветио своју тезу – изнедрио следбенике, од револуционара па све до непоколебљивих бранилаца постојећег стања, тако је и сам Фуко утицао на појединце који се међусобно дубоко разликују – на пример, на историчаре тако различите као што су Стивен Коткин и Модест Колеров, при чему су обојица подједнако далека левичарском либерализму.
У духу хегеловске дијалектике, могла би се повући линија од телеолошког Хегела до телеолошког и сцијентистичког Маркса; од Маркса до комунисте Грамшија – који је препознао не само политичко-економску већ и „културну хегемонију” владајуће класе – па све до Фукоа, са његовом критиком сваке телеологије, сцијентизма и система, које је он посматрао као репресивне „дискурсе”.
Могуће је да је Грамши утицао на Фукоа посредством Алтисера, који му је био ментор из филозофије на париској École Normale Supérieure и остао његов доживотни пријатељ; ово питање, међутим, вероватно заслужује даље, пажљивије проучавање. Фуко се, наравно, може поредити са теоретичарима Франкфуртске школе – Максом Хоркхајмером, Теодором Адорном и Хербертом Маркузеом – мада их, узгред буди речено, никада није детаљно проучавао, иако је током универзитетских студија научио немачки језик како би могао да чита Ничеа.
Фуко није био усамљена фигура; напротив, био је део покрета који је обликовао глобалне погледе на хуманистичке науке, друштвена сазнања и политику. У политичком смислу, овај покрет спада у шири оквир „Нове левице”. Сергеј Фокин – који је приредио руски превод биографије овог филозофа у оквиру едиције ЖЗЛ („Животи знаменитих људи”) – описао је париски интелектуални круг средином 20. века, уз примесу разумљиве зависти, као „комунизам мисли”.
Поред Фукоа, у том кругу су деловали мислиоци као што су Жил Делез, Феликс Гатари, Жан Бодријар, Жак Дерида, Пјер Бурдје и већ поменути Луј Алтисер. Међу његовим старијим савременицима били су Гастон Башлар, Ролан Барт, Жак Лакан и Жорж Кангилем – при чему му је овај последњи био академски ментор – као и Жорж Димезил, захваљујући којем је овај млади свршени студент школе École Normale Supérieure добио позив да руководи Француском кућом на Универзитету у Упсали (1955-1958).
Године 1970. Димезил је – упркос његовој репутацији конзервативца (!) – подржао избор овог филозофа на Collège de France. Уз Фукоову филозофију стајали су музика (Пјер Булез) и поезија (Рене Шар). Упркос неизбежним интригама и размирицама, био је то истински кохезиван покрет – нераскидиво повезан са француским језиком. Врло је могуће да је то био последњи пут када је Париз служио као светска престоница. Од тада у друштвеним или хуманистичким наукама није створено ништа радикално ново.
Трагична природа
Фукоово дело Речи и ствари (Les Mots et les Choses) објављено је код нас још 1977. године, са назнаком „За научне библиотеке”. Након распада Совјетског Савеза – током друге половине деведесетих година 20. века и прве деценије 21. века – западне грантовске субвенције омогућиле су брзо објављивање готово целокупног његовог опуса. Иако су тиражи били знатно мањи него у Француској или Сједињеним Државама, а квалитет превода не увек на завидном нивоу – услед чега су текстови, иначе сложени и замршени, понекад постајали потпуно неразумљиви – термин „дискурс” је ипак ушао у наш академски жаргон.
Он се готово увек користи погрешно, служећи тек као синоним за „ставове” или „расправе” (можда због фонетске сличности са речју „дискусија”?!). На сличан, погрешан начин, концепт „деконструкције” Жака Дериде у нашем контексту постао је готово синоним за „рушење”. За многе хуманистичке научнике деведесетих година, овладавање језиком француских филозофа представљало је начин да опстану у својим устаљеним професијама усред друштвене катастрофе која се одвијала – катастрофе коју је, нажалост, превелики број њих радије игнорисао.
Вероватно је управо тај контекст изнедрио израз „бубати à la Дерида“ – који је сковао Вјачеслав Курицин, а забележио Михаил Гаспаров – као и песму Тимура Кибирова о том посебном „жаргону“ („фењи“), која почиње стиховима: „Не кажем ’дискурс’, већ ’дискурс’…“ (1998). Па ипак, испод те ироније крио се и трачак дивљења: „Дерида“ је, на пример, нешто на четири точка, двосед, са кровом који се може спустити. „Батај“ је парфем – сладуњав, загушљив, који мирише на леш.
„Барт“ је врста дувана за лулу, нешто блажа од „Кавендиша“; „Делез“ је ликер са укусом аниса, изразито отровно-жуте боје. Што се тиче Фукоа, ствар је сасвим јасна: он је, као што сви знају – клатно. У контексту једне такве гозбе… „Хајдегер“ није ништа друго до врста светлог пива.
Ко зна – можда би и сами ти мислиоци уживали у оваквим досеткама. Па ипак, та лакоћа израза – оно што се некада називало „галским“ духом – прикрива суштински трагичну природу Фукоове филозофије, баш као и филозофије осталих мислилаца који се помињу уз њега. Да би се то заиста схватило, вероватно је било неопходно коначно се ослободити позносовјетског веровања у неизбежну победу разума – разума чија је светлост, чинило се, сијала све јаче одмах с оне стране наших западних граница.
У пролеће 1845. године, млади Маркс је у својим „Тезама о Фојербаху” објавио: „Филозофи су свет само различито тумачили; ради се, међутим, о томе да се он измени”.
Своју тежњу ка политичком деловању Фуко је наследио из левичарске традиције – конкретно из периода када је био члан Комунистичке партије Француске – и управо је то аспект због којег је најлакше изложити га критикама. Његови политички заноси у позној фази каријере, усмерени ка различитим покретима – од ајатолаха Хомеинија до пољског синдиката „Солидарност”, при чему ниједан од њих није истински разумео – остављају утисак неодговорности и занемаривања судбина људи.
Политички аспекти
Како се лако људско стремљење ка узајамној помоћи, самопожртвовању и херојским делима може изродити у самозадовољан, покровитељски и опасан вид подршке онима које су победници означили као „жртве”! Како се лако може прећи граница од речи Ивана Ивањича Чимше-Хималајског из Чеховљеве приче „Огрозд“ – који је сугерисао да би „иза врата сваког задовољног, срећног човека требало да стоји неко са чекићем…” – до неискрене, баналне изјаве председника Вацлава Хавела, изречене из безбедног и удобног окриља Прашког храда: „И ја се осећам као Албанац” – изјаве пропраћене циничном тврдњом да је бомбардовање Југославије било „искључиво хуманитарног” (exclusivement humanitaire) карактера [8].
Ти млади борци за ослобођење – који су некада прождирали Фукоова дела у настојању да се ослободе моралних окова буржоазије и угњетавања капиталистичког отуђења – нису се, кад су поодрасли, само помирили са тржишном економијом; они су, штавише, с одушевљењем подржали бомбардовање Југославије, као и друге ратове које је широм света предводио НАТО.
У Француској је довољно погледати личности попут посланика у Европском парламенту Данијела Кон-Бендита, бившег министра спољних послова (2007–2010) Бернара Кушнера (који је 1982. године, заједно са Фукоом, отпутовао у Пољску како би пружио подршку покрету „Солидарност”), те утицајне филозофе – некада бучне маоисте – као што су Бернар-Анри Леви и Андре Гликсман, чији је син управо именован за кандидата социјалистичког блока на председничким изборима 2027. године.
С оне стране Рајне ту је Јошка Фишер; с оне стране Атлантика – мада уз одређене ограде — ту је Бил Клинтон. Испоставља се да естаблишмент не мора нужно да носи кравату; он такође може да откопча горње дугме на кошуљи („опуштено”, како се то каже у лошим часописима).
Такође се испоставило да се разоткривање телеолошког „наратива” – наслеђеног из позитивистичко-хегелијанског 19. века – као репресивног „дискурса” може лако инструментализовати ради конструисања сопственог, произвољног „наратива” у служби властите политичке пропаганде.
„Човекова јединственост” о којој говори Сергеј Фокин – она „легитимна другост” (étrangeté légitime) Ренеа Шара, коју је Фуко толико ценио – уступила је место стандардизацији без преседана и тријумфу новог филистарства, одгајеног рекламирањем – које, парадоксално, гласно промовише управо ту „другост”. Нови облици контроле, који делују под плаштом слободе, показали су се далеко ефикаснијим – и свеприсутнијим – од оних из прошлости. Данас традиционална вишечлана породица – нарочито она скромних материјалних могућности – представља изазов за друштво, прави чин „трансгресије”.
Само што овде, међутим, они који критикују Фукоа треба да обуздају своју злурадост и праведнички гнев. Закорачили смо на климаво тло самозадовољства. Савремени конзервативизам у земљама са хришћанским наслеђем изграђен је на истом оном речнику који је користила „нова левица” од шездесетих до осамдесетих година прошлог века – на појмовима као што су „наративи”, „идентитет” и тако даље. А ако неко различите облике тог конзервативизма – укључујући и ону филистарску фобију према мигрантима, прожету огорченошћу – сматра узором хуманизма, нека онда први баци камен на француског филозофа.
Андреј Исеров је заменик декана Факултета за светску економију и међународне односе на Националном истраживачком универзитету „Висока школа економије” и виши научни сарадник на Институту за светску историју Руске академије наука.
Извор: Нови Стандард
