Пише: Вук Вуковић
Извршивши апсорпцију цјелокупне записане културе, располажући притом са око 200 језика, на дневном нивоу прикупљајући онолико података/информација колико је просјечном човјеку за то потребно и до 200 година, служећи (треба нагласити – засад) да невјероватном брзином понуди низ најбољих рјешења која му се задају, рецимо: како архитектонски у урбаном језгру ријешити вртић, ова артифицијелна алатка иде даље, те ће директор компаније openAI, Сем Алтман, изразити реалну забринутост јер у ближој будућности уопште није искључена могућност да ће бити оних који ће радити на томе да им овај алгоритам помогне при креирању атомске бомбе. Од у ватри нестале Александријске библиотеке (“меморије цивилизације”, Борхес), до – дигиталне меморије уписане/преписане у алгоритму који несустигљивом брзином еволуира, тако да су се у правом смислу обестиниле Фукове ријечи којима је предвидио “смрт човека,” због чега су га хуманисти, интелектуалци, филозофи И професори оптужили износећи разне ставове.
Била би то фатална стратегија, кобна али и цинична, у сваком смислу непорециво величанствена, уколико се испостави да је наша најпотиснутија жеља била не да, дакле, превазиђемо човјека (остајемо у нади да, ипак, богови нису осјетили према таквој појави завист), него да га – избришемо као податак, прекрижимо из – метафизичке меморије, учинимо да нестане из ове истовремености свијета која нас открива као постмодернистичке релативисте који ће сјутра исто третирати Олимпијаду, коју ће обезбјеђивати AI, као и ратове, које, опет, води AI. И, још се питамо: ко води овај свијет, у царству вјештачке интелигенције која је подигла вео са потамњујућег сванућа у постхуманоидној пустињи.
Има нечег крајње филмског, у лошем холивудском издању, кад Алтам изрази озбиљну (можда и очинску?) забринутост у погледу тога како се може од стране сумњивих покрета сјутра искористити развој и еволуција chatbotGPT-а, кад знамо да то неће, сасвим извјесно, бити у правцу општег напретка, од Интернета па до социјалних мрежа, рачунајући сад и дронове који су се претворили у најтраженије смртоносно оружје, све што је човјек осмислио окренуо га је против другог. – Наука је поље у којем се уз помоћ огромног капитала све брже експериментише са крајем човјека! У лабораторији се изводе експерименти из којих произлази био-рат, као и фармацеутски рат и појачавање синтетичких дрога које разарају млађу популацију а самим тим и репродуктивни материјал, такође ту је ништа мање развијени сајбер-рат, као и рат на нивоу лажних информација. Толико, дакле, испреплетаних стилова рата у једном вијеку којег је између осталог отворила и нестварно једно вријеме глобално популарна игрица ‘Цоунтер Стрике’ (коју ћемо још помињати, јер испратимо видео запис из Газе и погледајмо сличност, плус свакодневни инциденте у Њемачкој гдје је организовано европско првенство у фудбалу, због чега се морамо упитати: да ли је због оваквих Европљана сјутра уопште сигурно да се Олимпијада, ипак, одржи у Паризу, обзиром да сваког дана мјере и снаге безбједности морају да пуцају на неког док са ножем и сјекиром јури на полицију или грађане који сједе у кафићима. Међутим, поставимо ово питање: шта, дакле, ако су ови, без даљњег, ужасни инциденти, у ствари, одговор безнадежног појединца на оно што се одвија у свијету, што ће рећи: стању које акумулира глобалну агресију с једне, и с друге равнодушност спрам исте, појединац се опредјељује на сукоб са свима, будући да је “изван себе”, у истинском растројству?).
Сам Алтам овако износи језиву забринутост: “Посебно сам забринут да би ови модели могли да се користе за дезинформације великих размера. Сада када постају све бољи у писању компјутерског кода, они би могли да се користе за офанзивне сајбер нападе.” Дакле: као што универзум не познаје пар или сукоб добро/зло, једнако тако ни ови модели, алгоритми, цхетботови, међутим, када су у власти човјека, онда је пријетња више него реална; сада, према томе, сваки бедуин, или изоловани адолесцент, мало организованија и искордисанија терористичка ћелија, може бити нови, умногоме мрачнији Опенхајмер: напредак науке нас је довео до питања – опастанка човјека и планете, јер питање је да ли сâм човјек носи у себи жесток отпор према својој врсти као и мјесту на којем је онтолошки одбачен? Као што је Прометеј украо ватру, сјутра већ неки добри сусјед, комшија који је ИТ стручњак и породичан човјек, може из свог сектора послати такве дезинформације да на земљу у којој живи крене таква војна офанзива која ће је заиста довести у страшан сукоб. Тим прије што су овакви модели, уколико се ‘хакују’, онда на располагању свакоме, па зар не видимо да управо малољетници користе маил како би константно слали лаже терористичке пријетње, школама и другим институцијама, тако радећи на дестабилизацији система? Замислимо ту могућност да се објави рат некој сили, користећи се компјутерским кодом и дееп факе изумом, свим технолошким иновацијама које су нас и довеле до пост-истине, то јест стања у којем вјерујемо да нешто може бити истина, оно нешто што је још Орсон Велес показао као причу којом управљају масмедији, систем медиоцентричког процеса који нам креира све: политику, дискурс, моду, естетски став али и друге трендове које усвајамо без икаквог критичког растојања. Тако да је хабитус у хаосу, утолико прије јер су друштва у деструктивној фази, показује се на примјеру снимака који нам долазе из западних земаља: просјечан бијелац до 40 године, или је полумртав на улици са отвореним ранама услед употребе онога што се назива `зоомби друг`, или се у делирију са ножем обрушава на људе који шетају улицом. – Епидемија нихилизма, безнађа и неке ирационалне мржње према свему, захватила је савременог човјека, све више се показује жестока и неубоздана деструкција на нивоу појединачног, док је глобално стање мало је рећи на ивици да експлодира погурано само једном погрешном изјавом.
Алтман даље наводи разлоге бриге, па каже: “Они такође могу да делују као база података, али то заправо није оно што је посебно код њих – оно што желимо да ураде је нешто што је ближе способности расуђивања, а не памћења.” Уколико су се прогресивни ултрамодернисти, заговарачи тезе да се наука мора моћи ослободити старих окова етике (чему, данас, уопште тај кантовски став да је неопходно поред знања оставити мјеста вјеровању?), заиста борили за ово, онда сада морају иступити и рећи: да – вјештачка интелигенција је све ближе да досегне етички праг, убудуће, биће способна да расуђује шта је добро, шта зло, и према томе се већ самостално опредјељује. Ако смо се ми, људи, ратосиљали етике као, између осталог и питања – “Шта је то што овај живот чини вриједним да би био проживљен?” (Витгенштајн), није и AI, те можда ће управо вођена етиком, сјутра “правдати” своје поступке и интервенције, тако нешто као опција није дистопјско виђење будућности која се искрено све слабије може осмислити макар из савременог контекста у којем смо капиталистички заробљени.
Кад је Мишел Фуко објавио скору “смрт човека”, она је била физичка колико и метафизичка, напросто, постмодернизам је поље у којем је већ довољни бити модеран и то је избор који већ увијек прибавља смисао наших глупих поступака. Филозоф Жарко Паић је у том погледу сасвим на мјесту пошто каже: “Сваки облик животног стила, најбизарнијих интервенција попут пиерцинга споловила, доживљава се као одбрана права на културу.” Је ли ово један назадан те немодеран поглед на савременост?
Извор: Вијести
