Piše: Andrej Iserov
„Ljudi koji su utemeljili savremenu vladavinu buržoazije bili su sve samo ne uskogrudi buržuji”, napisao je Fridrih Engels u uvodu (1875–1876) za svoje nedovršeno delo „Dijalektika prirode“.
Kulturna revolucija iz 1968. godine oslobodila je ljude starih „viktorijanskih” stega i pravila – što je razvoj događaja koji se, kako je postalo sasvim jasno tokom devedesetih godina, savršeno uklapa u sveobuhvatno tržište koje podređuje sebi one sfere života za koje se nekada smatralo da su nepromenljivo autonomne. Između ostalog, ispostavilo se da se – baš kao i u slučaju čuvene fotografije Če Gevare – lik jednog određenog francuskog filozofa, koji nosi belu rolku ispod somotskog sakoa, takođe može „prodati” i pretvoriti u „robu”.
Učesnici levičarskih omladinskih pokreta iz šezdesetih i s početka sedamdesetih godina 20. veka neprimetno su se uklopili u kapitalistički svet, stičući uticaj ne samo na univerzitetima i u muzejima, već i u državnim aparatima – a ponekad čak i u poslovnom sektoru. Ispostavilo se da su „levi liberalizam” i „neoliberalizam” međusobno mnogo bliži nego što bi se moglo očekivati. Stiv Džobs, koji je ponikao u onoj Kaliforniji koju je Mišel Fuko toliko cenio, postao je otelotvorenje novih snova velikog dela čovečanstva.
Pa ipak, kakav god da je bio konačni ishod te kulturne revolucije, mnogi njeni tvorci bili su složene – a, usuđujem se reći, i velike ličnosti.
Fukoovska analiza struktura moći, njegov fokus na društvenu uslovljenost znanja i dekonstrukcija „objektivne nauke”, uz kritiku pojednostavljenog shvatanja istoricizma (kroz identifikaciju dijahronijskih „prekida”) – sve to je zaista predstavljalo revoluciju u društvenim i humanističkim naukama, nakon koje više nije moguće pretvarati se da se ništa nije promenilo.
Filolog-klasik Andrej Rosijus jednom je, sasvim prikladno, ukazao na to „iskušenje da se određeni intelektualni događaj odbaci proglašavanjem za bezvrednu besmislicu”. Pa, to jednostavno neće proći – ne možete ga tako lako odbaciti.
Fuko je maestralno vladao veštinom „ostranjenja“ (učiniti stvari neobičnim) – sposobnošću da se uoči paradoks unutar onoga što nam je poznato. Posedovao je pronicljiv pogled i ogromno znanje, iako stručnjacima njegove tvrdnje ponekad deluju više smelo nego precizno.
Globalni pogled
Možda se upravo način razmišljanja ovog francuskog filozofa pokazao značajnijim od bilo kog njegovog konkretnog istorijskog zaključka. Baš kao što je Hegel – kojem je Fuko posvetio svoju tezu – iznedrio sledbenike, od revolucionara pa sve do nepokolebljivih branilaca postojećeg stanja, tako je i sam Fuko uticao na pojedince koji se međusobno duboko razlikuju – na primer, na istoričare tako različite kao što su Stiven Kotkin i Modest Kolerov, pri čemu su obojica podjednako daleka levičarskom liberalizmu.
U duhu hegelovske dijalektike, mogla bi se povući linija od teleološkog Hegela do teleološkog i scijentističkog Marksa; od Marksa do komuniste Gramšija – koji je prepoznao ne samo političko-ekonomsku već i „kulturnu hegemoniju” vladajuće klase – pa sve do Fukoa, sa njegovom kritikom svake teleologije, scijentizma i sistema, koje je on posmatrao kao represivne „diskurse”.
Moguće je da je Gramši uticao na Fukoa posredstvom Altisera, koji mu je bio mentor iz filozofije na pariskoj École Normale Supérieure i ostao njegov doživotni prijatelj; ovo pitanje, međutim, verovatno zaslužuje dalje, pažljivije proučavanje. Fuko se, naravno, može porediti sa teoretičarima Frankfurtske škole – Maksom Horkhajmerom, Teodorom Adornom i Herbertom Markuzeom – mada ih, uzgred budi rečeno, nikada nije detaljno proučavao, iako je tokom univerzitetskih studija naučio nemački jezik kako bi mogao da čita Ničea.
Fuko nije bio usamljena figura; naprotiv, bio je deo pokreta koji je oblikovao globalne poglede na humanističke nauke, društvena saznanja i politiku. U političkom smislu, ovaj pokret spada u širi okvir „Nove levice”. Sergej Fokin – koji je priredio ruski prevod biografije ovog filozofa u okviru edicije ŽZL („Životi znamenitih ljudi”) – opisao je pariski intelektualni krug sredinom 20. veka, uz primesu razumljive zavisti, kao „komunizam misli”.
Pored Fukoa, u tom krugu su delovali mislioci kao što su Žil Delez, Feliks Gatari, Žan Bodrijar, Žak Derida, Pjer Burdje i već pomenuti Luj Altiser. Među njegovim starijim savremenicima bili su Gaston Bašlar, Rolan Bart, Žak Lakan i Žorž Kangilem – pri čemu mu je ovaj poslednji bio akademski mentor – kao i Žorž Dimezil, zahvaljujući kojem je ovaj mladi svršeni student škole École Normale Supérieure dobio poziv da rukovodi Francuskom kućom na Univerzitetu u Upsali (1955-1958).
Godine 1970. Dimezil je – uprkos njegovoj reputaciji konzervativca (!) – podržao izbor ovog filozofa na Collège de France. Uz Fukoovu filozofiju stajali su muzika (Pjer Bulez) i poezija (Rene Šar). Uprkos neizbežnim intrigama i razmiricama, bio je to istinski kohezivan pokret – neraskidivo povezan sa francuskim jezikom. Vrlo je moguće da je to bio poslednji put kada je Pariz služio kao svetska prestonica. Od tada u društvenim ili humanističkim naukama nije stvoreno ništa radikalno novo.
Tragična priroda
Fukoovo delo Reči i stvari (Les Mots et les Choses) objavljeno je kod nas još 1977. godine, sa naznakom „Za naučne biblioteke”. Nakon raspada Sovjetskog Saveza – tokom druge polovine devedesetih godina 20. veka i prve decenije 21. veka – zapadne grantovske subvencije omogućile su brzo objavljivanje gotovo celokupnog njegovog opusa. Iako su tiraži bili znatno manji nego u Francuskoj ili Sjedinjenim Državama, a kvalitet prevoda ne uvek na zavidnom nivou – usled čega su tekstovi, inače složeni i zamršeni, ponekad postajali potpuno nerazumljivi – termin „diskurs” je ipak ušao u naš akademski žargon.
On se gotovo uvek koristi pogrešno, služeći tek kao sinonim za „stavove” ili „rasprave” (možda zbog fonetske sličnosti sa rečju „diskusija”?!). Na sličan, pogrešan način, koncept „dekonstrukcije” Žaka Deride u našem kontekstu postao je gotovo sinonim za „rušenje”. Za mnoge humanističke naučnike devedesetih godina, ovladavanje jezikom francuskih filozofa predstavljalo je način da opstanu u svojim ustaljenim profesijama usred društvene katastrofe koja se odvijala – katastrofe koju je, nažalost, preveliki broj njih radije ignorisao.
Verovatno je upravo taj kontekst iznedrio izraz „bubati à la Derida“ – koji je skovao Vjačeslav Kuricin, a zabeležio Mihail Gasparov – kao i pesmu Timura Kibirova o tom posebnom „žargonu“ („fenji“), koja počinje stihovima: „Ne kažem ’diskurs’, već ’diskurs’…“ (1998). Pa ipak, ispod te ironije krio se i tračak divljenja: „Derida“ je, na primer, nešto na četiri točka, dvosed, sa krovom koji se može spustiti. „Bataj“ je parfem – sladunjav, zagušljiv, koji miriše na leš.
„Bart“ je vrsta duvana za lulu, nešto blaža od „Kavendiša“; „Delez“ je liker sa ukusom anisa, izrazito otrovno-žute boje. Što se tiče Fukoa, stvar je sasvim jasna: on je, kao što svi znaju – klatno. U kontekstu jedne takve gozbe… „Hajdeger“ nije ništa drugo do vrsta svetlog piva.
Ko zna – možda bi i sami ti mislioci uživali u ovakvim dosetkama. Pa ipak, ta lakoća izraza – ono što se nekada nazivalo „galskim“ duhom – prikriva suštinski tragičnu prirodu Fukoove filozofije, baš kao i filozofije ostalih mislilaca koji se pominju uz njega. Da bi se to zaista shvatilo, verovatno je bilo neophodno konačno se osloboditi poznosovjetskog verovanja u neizbežnu pobedu razuma – razuma čija je svetlost, činilo se, sijala sve jače odmah s one strane naših zapadnih granica.
U proleće 1845. godine, mladi Marks je u svojim „Tezama o Fojerbahu” objavio: „Filozofi su svet samo različito tumačili; radi se, međutim, o tome da se on izmeni”.
Svoju težnju ka političkom delovanju Fuko je nasledio iz levičarske tradicije – konkretno iz perioda kada je bio član Komunističke partije Francuske – i upravo je to aspekt zbog kojeg je najlakše izložiti ga kritikama. Njegovi politički zanosi u poznoj fazi karijere, usmereni ka različitim pokretima – od ajatolaha Homeinija do poljskog sindikata „Solidarnost”, pri čemu nijedan od njih nije istinski razumeo – ostavljaju utisak neodgovornosti i zanemarivanja sudbina ljudi.
Politički aspekti
Kako se lako ljudsko stremljenje ka uzajamnoj pomoći, samopožrtvovanju i herojskim delima može izroditi u samozadovoljan, pokroviteljski i opasan vid podrške onima koje su pobednici označili kao „žrtve”! Kako se lako može preći granica od reči Ivana Ivanjiča Čimše-Himalajskog iz Čehovljeve priče „Ogrozd“ – koji je sugerisao da bi „iza vrata svakog zadovoljnog, srećnog čoveka trebalo da stoji neko sa čekićem…” – do neiskrene, banalne izjave predsednika Vaclava Havela, izrečene iz bezbednog i udobnog okrilja Praškog hrada: „I ja se osećam kao Albanac” – izjave propraćene ciničnom tvrdnjom da je bombardovanje Jugoslavije bilo „isključivo humanitarnog” (exclusivement humanitaire) karaktera [8].
Ti mladi borci za oslobođenje – koji su nekada proždirali Fukoova dela u nastojanju da se oslobode moralnih okova buržoazije i ugnjetavanja kapitalističkog otuđenja – nisu se, kad su poodrasli, samo pomirili sa tržišnom ekonomijom; oni su, štaviše, s oduševljenjem podržali bombardovanje Jugoslavije, kao i druge ratove koje je širom sveta predvodio NATO.
U Francuskoj je dovoljno pogledati ličnosti poput poslanika u Evropskom parlamentu Danijela Kon-Bendita, bivšeg ministra spoljnih poslova (2007–2010) Bernara Kušnera (koji je 1982. godine, zajedno sa Fukoom, otputovao u Poljsku kako bi pružio podršku pokretu „Solidarnost”), te uticajne filozofe – nekada bučne maoiste – kao što su Bernar-Anri Levi i Andre Gliksman, čiji je sin upravo imenovan za kandidata socijalističkog bloka na predsedničkim izborima 2027. godine.
S one strane Rajne tu je Joška Fišer; s one strane Atlantika – mada uz određene ograde — tu je Bil Klinton. Ispostavlja se da establišment ne mora nužno da nosi kravatu; on takođe može da otkopča gornje dugme na košulji („opušteno”, kako se to kaže u lošim časopisima).
Takođe se ispostavilo da se razotkrivanje teleološkog „narativa” – nasleđenog iz pozitivističko-hegelijanskog 19. veka – kao represivnog „diskursa” može lako instrumentalizovati radi konstruisanja sopstvenog, proizvoljnog „narativa” u službi vlastite političke propagande.
„Čovekova jedinstvenost” o kojoj govori Sergej Fokin – ona „legitimna drugost” (étrangeté légitime) Renea Šara, koju je Fuko toliko cenio – ustupila je mesto standardizaciji bez presedana i trijumfu novog filistarstva, odgajenog reklamiranjem – koje, paradoksalno, glasno promoviše upravo tu „drugost”. Novi oblici kontrole, koji deluju pod plaštom slobode, pokazali su se daleko efikasnijim – i sveprisutnijim – od onih iz prošlosti. Danas tradicionalna višečlana porodica – naročito ona skromnih materijalnih mogućnosti – predstavlja izazov za društvo, pravi čin „transgresije”.
Samo što ovde, međutim, oni koji kritikuju Fukoa treba da obuzdaju svoju zluradost i pravednički gnev. Zakoračili smo na klimavo tlo samozadovoljstva. Savremeni konzervativizam u zemljama sa hrišćanskim nasleđem izgrađen je na istom onom rečniku koji je koristila „nova levica” od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka – na pojmovima kao što su „narativi”, „identitet” i tako dalje. A ako neko različite oblike tog konzervativizma – uključujući i onu filistarsku fobiju prema migrantima, prožetu ogorčenošću – smatra uzorom humanizma, neka onda prvi baci kamen na francuskog filozofa.
Andrej Iserov je zamenik dekana Fakulteta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu „Visoka škola ekonomije” i viši naučni saradnik na Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka.
Izvor: Novi Standard
