Пише: Гидеон Леви
Министру спољних послова Гидеону Сару није се допао избор уважене Нави Пилај за добитницу Нобелове награде за мир. Попут једног другог министра пропаганде, овај је преко свог портпарола издао саопштење у којем наводи да „Јозеф Гебелс вероватно аплаудира у паклу“.
Комитет је изабрао узорну особу која је свој живот посветила борби за људска права, а Гебелс, према Саровим речима, томе аплаудира у паклу.
Жена која се борила за спровођење међународног права, скупа закона насталог из рушевина и уништења које су за собом оставили Гебелс и његови сарадници, добија одвратну реакцију министра спољних послова земље чији су грађани преживели Гебелсове злочине. Када је реч о подлој пропаганди, Гебелс и Сар имају много тога заједничког, упркос свим разликама.
Уосталом, како су се Гебелс и њему слични понашали у оно време? Године 1936, Адолф Хитлер и Гебелс су такође напали једног добитника Нобелове награде за мир, немачког новинара и пацифисту Карла фон Осијецког, који је награду добио 1935, после чега је завршио у затвору. Историчар Адам Раз описује како је Хитлер објавио да Немцима убудуће неће бити дозвољено да примају ту награду, а његов министар пропаганде је наредио да се уместо тога додељује алтернативна немачка награда.
Хитлер и Гебелс тврдили су да иза одлуке да се награда додели Осијецком стоје Јевреји. Деведесет година касније, Израел тврди да иза избора Пилај за добитницу награде стоји антисемитизам.
Не, Саре, Гебелс не аплаудира. Он се преврће у гробу када види да је жена попут Пилај, одлучна тамилска Индијка из Јужне Африке, суткиња која је судила оптуженима за злочине против човечности и боркиња против расизма у својој земљи и широм света, добила ову награду.
Ако Гебелс аплаудира онда је то због онога што се догодило са земљом која је настала из пепела Холокауста. Када Гебелс види да свет уочава сличности између онога што се догађало у Немачкој тридесетих година прошлог века и онога што се догађа у Израелу двадесетих година овог века, он ужива у горкој иронији историје.
Гебелс из пакла аплаудира починиоцима геноцида широм света, а нарочито онима који су га починили у Гази, а који су потомци његових жртава. Пилај је била прва која је у Уједињеним нацијама тај злочин описала као геноцид. Такође се одлучно успротивила ратним злочинима које је Хамас починио 7. октобра. Пилај није антисемита и није против Израела. Она је жена са савешћу и свет јој се сада с правом диви.
Сарова реакција говори пре свега о њему самом, о томе колико је бедан и који је ниво његових аргумената. Свет је чуо његову реакцију и она је само учврстила уверење да Израел себе искључује из заједнице народа. Сар тиме такође обезвређује Холокауст. Израел, који с ужасом реагује на свако поређење својих поступака с Холокаустом, усуђује се да боркињу за правду представи као миљеницу нациста.
Али проблем је много дубљи и шири. Након три године крви и разарања у Појасу Газе, имајући у виду широко распрострањени глобални консензус да је Израел претерао у својој осветничкој кампањи, Израел и даље само на један начин реагује на своје критичаре: необузданом агресивношћу, оптужбама за антисемитизам упућеним целом свету и нападима на своје критичаре без иједног искреног и поштеног увида у своје поступке.
Како је могуће гледати Газу и оно што јој је Израел учинио, а не осећати тежак терет кривице, не преузети ни трунку одговорности и не признати макар најмањи део сопствене одговорности? Израел верује да је геноцид који је починио последица антисемитизма и цео свет је крив за то осим њега.
Попут детета које не прихвата критику и увек криви друге, Израел оптужује читав свет. То није само инфантилно – то је разорно. Све док Израел не буде спреман да погледа оно што је учинио и призна, макар делимично, своје злочине, никада се неће променити.
Све док наставља да грубо осуђује свакога ко га критикује, као што је учинио Сар, биће изопштен. А другачија реакција Израела могла би да буде лепа и достојанствена. На пример: Честитамо Нави Пилај и поштујемо њен рад, иако је о Израелу можда судила престрого.
Извор: Haaretz
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
