Пише: Мића Вујичић
Радња уводног дела романа Плави тонови Ане Катрине Боман, објављеног у Данској 2021. године, смештена је у април 2011. Прво поглавље, у низу краћих целина одвојених за сваку јунакињу и јунака, доцније повезаних академским истраживањем „стања продужене жалости“ после губитка најближих – збива се септембра 2024. Малтене оног дана када смо у Београду, у друштву преводиоца Марка Петрића, срели гошћу издавачке куће Хеликс, чију је књигу са данског језика превео Радош Косовић.
Изненадила се када смо јој саопштили да се ради о необичној подударности. Каже да је пишући покушала да начини скоро па стваран свет. „Интересантна игра датумима!”
Премда није реч о стручној литератури, већ о фикцији, док је завршавала рукопис, дијагноза се доиста уводила у њеној земљи. Фармацеутске компаније и лек на коме раде јесу плод маште. Таблета названа калокаин алузија је на истоимену научно-фантастичну дистопију Карин Боје (1900–1941). Сазнајемо да је поменута шведска песникиња тамо описала тоталитарно друштво засновано на калокаину, дроги која приморава човека да говори истину.
Свашта открију „речи захвалности” на крају, не треба прескакати та осетљива места. Захваљује се „свим добрим људима у Орхусу“ што су јој отворили врата и „своје срце“ када је дошла у град „због истраживања“.
Истраживања?
„Било их је највише овог пута“, одговара Ане Катрине Боман за Радар. „Ишла сам, рецимо, у фармацеутску фирму и разговарала о томе како се развија лек. Лично сам учествовала у истраживачким пројектима. Мада баш давно… Могла сам нешто да извучем.”
Додаје да је такође морала да поприча са познаваоцима статистичких програма, јер их не познаје попут Шади.
На помен њеног имена, пошто смо се нашли у временском оквиру Плавих тонова, накратко се обрисала граница између реалности и фикције.
„Провела сам две ноћи у стану где живи Шади. Трчала сам рутом којом трчи. Посетила библиотеку одељења за психологију да бих покушала да аутентично прикажем ствари.”
Надовезујемо се: Шади једе краставац од јуче. „Задовољна је, па пресеца краставац напола и посипа га сољу, а онда седа на кауч. Одатле види узбуркано море, и због налета ветра чини се да џиновска хоботница лежи на дну и испаљује мастило ка површини.“
Реченица као стих
Необичан однос према имагинацији – наслања се на стару дистопијску сторију.
„Својеврсни херменеутички круг. Добијам почетну мисао или идеју, па идем, истражујем, путујем. Долазе идеје каквих не би било да нисам то урадила. Потом прича крене у потпуно другом правцу, јер сам сазнала нешто ново. Немам унапред план шта ћу писати, него стиже спонтано током писања.”
Показујемо јој редове подвучене на 60. страници. Елисабет, након смрти сина Винтера, претражује по интернету (други отварају претраживач када им је потребан „сусрет са стварношћу“) и проналази информацију да у Данској годишње умре 55.000 особа.
„Замислила је како је свака од њих била део велике мреже, налик на паукове мреже које су Винтер и она правили од шибица и кестења у јесен. Свака глава шибице представљала би неког чији се живот променио због тога што покојника више нема.“
Истиче да је много занимају изабране речи. „Желим реченице које звуче као поезија. Читам их наглас да бих видела да ли у њима има ритма. Ритам се не тиче искључиво мелодије, тиче се приповедања.”
Лице нас одаје док спавамо
Дубоко улази у суштину жалости. „Жалост треба разумети као кретање клатна…“ Закључује да тело памти покрете. Да нас лице одаје док спавамо. Најгласније пак одзвања повик мајке када јој помену обдукцију.
„Познајем некога ко је покушао да чита моју књигу и у поглављу видео реч – обдукција. Помислио је да ће му бити превише… Најтеже место! Рекла сам нека покуша да настави да окреће стране, да ће даље можда бити боље.” Не скрива да јој је важна та слика: болнички апарати звуче слично „таласима што равномерно ударају о обалу”, Елисабет схвата да почиње да дише у ритму описаног звука.
Крећемо се по ободима, али у прози не заборавља сложена проучавања „продужене жалости“ и многобројна тестирања. Мало мање од четиристо пацијената; половина добија третман калокаином, половина таблете са калцијумом.
Напомиње да је продужена жалост проглашена званичном дијагнозом. Покренула ју је та чињеница јер гура у први план етичка питања. „Нисам сигурна да ли подржавам. С једне стране, може да се помогне људима који се осећају јако лоше и треба им помоћ. С друге, постоји ризик да ћемо разоткрити различите проблеме карактеристичне за наш живот.”
Има ли избор овакве теме везе са чињеницом да је Плаве тонове писала усред пандемије?
„Сећам се да сам била у подруму куће у Орхусу када нас је ударила пандемија. Истраживала сам, зато сам тамо седела. Памтим како ме је епидемија погодила. Била сам престрављена. Ништа такво нисмо дотле видели, отишла сам код мајке.”
Не мисли да су околности превише утицале на прозу. Компликовано је било јер је успорила цела планета. Живот је одједном постао тежи. „Доћи до уредника…“
(Неколико секунди не проговара.)
„Размислим ли о читавој тада преживљеној дистопији – могуће да је постала део приче…”
Прочитаћемо да рањивост и психичка болест нису исто. Негодује: „Да ли је заиста могуће да чак и жалост, нешто тако дубоко људско, мора да се прогласи болешћу?“ Јавља се недоумица зашто све треба поправљати. „Зашто човек не сме да буде тужан кад неко умре?“
Писање не иде заједно с гушењем емоција. Јесмо ли некад у животу спочитали познанику-уметнику да је преосетљив…
Џак за ударање
„Књиге које волим да читам написали су осетљиви. Вероватно има начина да се пише без тога, али моји омиљени романи повезани су с осећајношћу, усамљеношћу, анксиозношћу. Писање јесте начин да се заштитимо, да пронађемо баласт. Лакше је него да тек тако рањив стојиш отворен према свету. Написати роман или упознати друге како бисмо изнели осећања… Човек мора да пронађе функционалан начин да постоји.”
Популарне су бојанке за одрасле.
„Савршено. Нисам их испробала али чула сам да се позитивно говори о њима.”
Јунаци Ане Катрине Боман пре ударају у боксерски џак.
„Помаже оно што ће учинити да не седимо искључиво пред телефоном. Оставим га по страни чим радим, да ме не омета. Ремети чињеница да уопште постоји. Нама фале ствари у које бисмо могли да се удубимо.”
Биографија наше саговорнице садржи обиље података. Њен првенац Агата преведен је на двадесет три језика. Наступала је за репрезентацију Данске у стоном тенису и дванаест пута освојила државно првенство. Недавно је објавила трећи роман Акваријум.
Читаоница се у Плавим тоновима пореди са „стакленим кавезом“.
Скреће пажњу да је Акваријум сасвим другачији. Главна јунакиња има трудну пријатељицу. „Шта ће сазнање о трудноћи начинити од њиховог пријатељства… Усамљена особа проба да успостави однос са другима, да пронађе место… Акваријум? Стојимо са једне стране стакла. Имамо поглед на други свет, али не можемо да ступимо у контакт са њим.”
Извор: Радар
