Пише: Франсис Семпа
Када се Хладни рат ближио крају, 1990. године, колумниста Чарлс Краутхамер је у Foreign Affairs-у писао да Сједињене Америчке Државе доживљавају „униполарни тренутак“, у којем ће се надвити над светом попут демократског колоса. Победа те земље у Хладном рату, писао је Краутхамер, оставила је САД без равноправног супарника и без главног непријатеља.
„Средиште светске моћи“, тврдио је он, „представља неоспорна суперсила – Сједињене Државе.“ „Стварна геополитичка структура света након Хладног рата“ јесте „један пол светске моћи који чини индустријски Запад“, или, прецизније речено, „Сједињене Државе, а иза њих Запад“, закључио је.
Ипак, Краутхамер није заступао становиште да Сједињене Државе могу мирно почивати на ловорикама победе, као једина светска суперсила. Напротив, видео је Вашингтон у улози својеврсне вилсонијанске светске полиције, спремне и способне да разоружава мање државе које су настојале да дођу до оружја за масовно уништење и претиле да ће га употребити.
Историјска опомена
Ова интелектуална охолост пренела се и на америчке доносиоце одлука у администрацијама Била Клинтона и Џорџа В. Буша. Клинтон је започео процес непромишљеног ширења НАТО-а, упркос снажном противљењу Русије, а затим је, позивајући се на хуманитарне разлоге, војно интервенисао на Балкану. Буш је, пак, након терористичких напада од 11. септембра 2001. године, покренуо два рата у којима су узалуд потрошени људски животи и огромни ресурси, у јаловој потрази за успостављањем демократије широм света. Испоставило се да је тај „униполарни тренутак“ био кратког века – и катастрофалних последица.
Данас, када је постало јасно да Сједињене Државе делују у мултиполарном свету, можда управо проживљавамо „палмерстоновски тренутак“. Овај израз односи се на Хенрија Темпла, трећег виконта Палмерстона (лорда Палмерстона), који је средином деветнаестог века обављао дужности британског министра спољних послова и председника владе.
У обраћању британском парламенту, првог марта 1848. године, у време када су Европу потресали немири и револуције, Палмерстон се бранио од критика да влада није показала довољно оданости својим савезницима и да у спољној политици испољава претерану уздржаност. Вреди се детаљније задржати на његовом одговору, јер би он и данас требало да послужи као путоказ америчкој спољној политици.
„Настојао сам да очувам мир“, изјавио је Палмерстон. „Све владе чији сам члан имао част да будем успеле су да остваре тај циљ.“ Није, међутим, реч била о очувању мира по сваку цену, већ о вођењу политике која би Велику Британију сачувала од бескрајних ратова.
„Главне оптужбе које ми се упућују јесу да нисам увукао ову земљу у бескрајне сукобе, од једног краја света до другог.“ Те оптужбе су, рекао је, биле основане, јер се одупирао захтевима својих критичара да Велика Британија буде „увучена у сукоб“ са различитим силама, укључујући Сједињене Државе и Кину. Таква политика имала је подршку и јавности и парламента.
Палмерстон се хвалио да је његова политика допринела ширењу и учвршћивању „трговинских односа земље“ са другим силама, уз истовремено избегавање непотребног уплитања у послове страних држава. Потом је изрекао реченицу која је остала упамћена: „Када је реч о савезима, сматрам да је Енглеска довољно снажна и моћна држава да сама одређује свој пут и да нема потребе да се, као некакав сувишни привезак, везује за политику било које друге владе.“
Додао је да је „истинска политика Енглеске – изузев питања која се тичу њених посебних политичких или трговинских интереса – да буде поборник правде и правичности, да се тог курса држи умерено и разборито, не претварајући се у глобалног Дон Кихота“.
Затим је, у још једном делу свог говора за памћење, изјавио: „Стога кажем да је политички ограничавајуће веровати да ову или ону земљу треба унапред означити као вечног савезника или вечног непријатеља Енглеске. Ми немамо вечне савезнике, нити вечне непријатеље. Наши интереси су вечни и трајни, и наша је дужност да се руководимо управо тим интересима.“
Нестални савези
Штавише, Палмерстон је наставио: „Наша је дужност да ову земљу не излажемо олако страшним одговорностима које доноси рат, само зато што се с времена на време може догодити да ова или она сила не дели наше становиште о питањима око којих се њено мишљење и наше с пуним правом могу разликовати. То је било […] начело којим сам се руководио у свом деловању.“ Палмерстон је, заправо, формулисао „начело“ којим би требало да се руководи сваки британски државник: „Интереси Енглеске морају бити темељна идеја његове политике.“
Интереси Сједињених Држава требало би да буду и идеја водиља политике сваког америчког председника. Да су Сједињене Државе средином и крајем деведесетих, као и почетком и средином двехиљадитих година, приступале свету на палмерстоновски начин, вероватно не би било „бескрајних ратова“ у Авганистану и Ираку, нити би дошло до рата у Украјини.
О два најупечатљивија дела Палмерстоновог говора из 1848. године вреди добро размислити у тренутку када Сједињене Државе имају размимоилажења са појединим савезницима у НАТО-у и спорове са Израелом. Палмерстон се није противио савезима као таквима, али је инсистирао на томе да Енглеска не сме да се „везује за политику било које друге владе као њен непотребни привезак“. Такође је разумео да Енглеска нема „вечне савезнике“ нити „вечне непријатеље“, већ само „вечне интересе“.
Исто начело требало би да важи и за Сједињене Државе. Оне имају одређене заједничке интересе са својим савезницима у НАТО-у, али не би смеле да буду спутане њиховим политичким опредељењима, ништа више него што су сами савезници спутани америчким политичким ставовима. Исто тако, Сједињене Државе деле одређене интересе са Израелом, укључујући спречавање да Иран дође до нуклеарног оружја. Међутим, сама идеја о „посебном односу“ са Израелом, или било којом другом државом, у основи је, такорећи, непалмерстоновска.
Палмерстонов говор из 1848. године могао би данас да послужи Трамповој администрацији као користан путоказ. Палмерстон је био подједнако заговорник начела „Енглеска на првом месту“ као што је Трамп заговорник начела „Америка на првом месту“.
Историја нас учи да у међународним односима ништа није вечно, осим темељних безбедносних интереса једне државе. Неки од данашњих савезника Сједињених Држава у НАТО-у били су непријатељи током Другог светског рата, баш као и Јапан.
Сједињене Државе су у два наврата током двадесетог века склапале савезе са Русијом ради остваривања заједничких циљева који су одговарали њиховим националним интересима, да би у другој половини истог века водиле четрдесетпетогодишњи Хладни рат против Совјетске Русије. Сједињене Државе су у осамнаестом и почетком деветнаестог века водиле два рата против Велике Британије, а током сопственог грађанског рата умало нису поново заратиле са Британцима. Па ипак, Енглеска је током доброг дела двадесетог века била њихов савезник, а то је и данас.
Амерички униполарни тренутак окончао се у налету спољнополитичке охолости, када су амерички лидери покушали да преобликују свет по сопственој мери. Палмерстоновски тренутак подразумеваће спој снаге и скромности, као и приврженост не било ком појединачном савезнику, већ сопственим, трајним националним интересима.
Франсис Семпа је аутор књига „Геополитика: од Хладног рата до 21. века“ и „Глобална улога Америке“ и бројних текстова о историји и спољној политици објавељних у различитим часописима и институцијама
Извор: modernagejournal.com
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
