Пише: Елис Бекташ
Идеолошко-пропагандно лудило у Босни и Херцеговини ушло је у нову етапу. За разлику од индивидуалног лудила, као стања ума и душе, колективно лудило је заразно и преносно, па се тако оно пренијело са политичара, новинара, ветеранских удружења… и на студентске асоцијације у оба ентитета, које су у посљедњих пар дана објавиле драматична саопштења. Нажалост, и несувисла у погледу семантике.
Поруке садржане у тим саопштењима нису донијеле ништа ново, тек још једно у низу свједочења о непомирљивости погледа на рецентну југословенску прошлост. Али донијела су и доказ да руководства студентских асоцијација нису дорасла језику којим се служе, односно да нису способна ни разумјети другога нити да сама артикулишу своје објаве на смислен начин.
Прво се огласила Унија студената Републике Српске, скупа са Студентским парламентом Универзитета у Источном Сарајеву, саопштењем које, на срамоту оних који га потписују и који су будући академски грађани, не нуди ништа друго осим прежвакавања Додикових објава са друштвене мреже X.
Милорад Додик је политичар и он се, у складу са праксом дубоко утканом у цивилизацијски и антрополошки обогаљени југословенски простор, може, а на неки начин и мора, служити бомбастичним паролама иза којих често не стоји подударност са одсјечком стварности на који се те пароле односе.
Навлас иста злоупотреба језика среће се и код Додикових политичких опонената и код његових привремених савезника, јер су овдашње политике регресирале и дегенерисале се до тачке у којој више нису способне користити чак ни језик идеологије, који је и сам девијација и аномалија језика као оруђа мишљења и комуникације, већ су кадре посезати искључиво за језиком пропаганде, дакле најрудиментарнијим и најпримитивнијим моделом говорења, који се слушаоцу не обраћа семантичким садржајем, већ генерисањем емотивног набоја и слика, односно симбола.
У Додикову одбрану ваља казати да је његов језик пропаганде, као изопаченост и изневјеравање језика, ипак нешто функционалнији од језика пропаганде којим се служе федерални министри Хелез и Исак. Но, оставимо овдје политичаре по страни, јер се о њима више ништа ново не може рећи.
Проблем, дакле, није садржај тих саопштења, већ чињеница да у студентским асоцијацијама оба ентитета не постоји способност логичког мишљења, барем на нивоу којим се може овладати уз уџбеник логике за средње школе из пера Гаја Петровића. Поред неспособности да успоставе смислену и одрживу спону између лексема у синтагмама својих саопштења, студенти из тих асоцијација нису способни да разумију ни све лексеме којима се служе и њихов семантички потенцијал, односно значењски спектар.
Прво је Унија студената Републике Српске, поред осталог, у свом саопштењу навела да одбацује називање српских генерала злочинцима. Да би логички исказ С = П имао вриједност, потребно је да се сви елементи скупова С и П подударају. На жалост и огорчење потписника саопштења, стварност је нешто другачија. Наиме, сви генерали, као и друга лица, без обзира у којој су војсци службовали, а који су правоснажно осуђени пред међународним или домаћим судовима, јесу злочинци. Како Ратко Младић, тако и Сакиб Махмуљин или Слободан Праљак. Бити правоснажно осуђен за злочине значи бити злочинац, и ту релацију не може раскинути никакво увјерење и никакав занос.
Исказ из саопштења, који се односи на генерале, требао би, дакле, гласити – нису сви српски генерали злочинци, што је непорецива чињеничност, јер већина тих генерала није осуђена. Логички и семантички неваљан исказ о генералима одузима вриједност и осталим исказима из саопштења. Чак и тамо гдје ти искази ео ипсо нису проблематични, опет остаје сумња да ли су они плод умног рада или преписивања или су аутори саопштења, неспособни за ваљано мишљење, једноставно, попут ћораве коке, наболи оно зрно
Након саопштења Студенске уније Републике Српске, промптно се огласио и Студентски парламент Универзитета у Сарајеву, саопштењем које демонстрира још отужнију неспособност служења мишљењем и говорењем. А веома је онеспокојавајуће када студенти у једном друштву нису кадри да се служе основним и најважнијим органоном сваке науке и без чијег познавања се не може савладати ни школовање на путу ка тим наукама.
Руководство сарајевске студентске асоцијације осврнуло се на неколико исказа из саопштења њихових колега из Источног Сарајева и Бањалуке. Прво је наглашено да закључак из саопштења УСРС, који изријеком каже да “Република Српска није геноцидна творевина”, “не могу доводити у питање правоснажне пресуде којима је утврђен геноцид у Сребреници нити индивидуална одговорност особа које су за њега осуђене.”
Законитости формалне логике потврђују да је такав став сарајевских студената тачан, али је и потпуно непотребан и беспредметан, тим више што својим завршетком обесмишљава мотивацију да буде срочен. И даље ћемо оставити по страни емотивне и навијачке заносе који обликују однос студентских асоцијација према историјским догађајима и наставићемо се служити логиком.
Република Српска није геноцидна творевина нити то може бити, јер настаје прије догађаја које је хашки Трибунал квалификовао као геноцид. Даље, за те догађаје и злочине који су их обиљежили, одговорни су конкретни појединци, углавном пресуђени пред надлежним судовима, а не читаво друштво у Републици Српској и то би ваљда требало свакоме бити јасно. Остаје, међутим, нејасно зашто је руководству сарајевског Студентског парламента засметао закључак из саопштења њихових колега и зашто су се обрушили на њега само да би га одмах потом потврдили као формално-логички ваљан.
Руководиоци СПУС имају право да интимно вјерују да је Српска геноцидна творевина, али било би им мудрије да са тим својим увјерењем не излазе у јавност, јер се оно веома лако може подвести под кривично дјело говора мржње и изазивања националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости, које препознају и државно и ентитетска законодавства и за које се починиоцу може изрећи затворска казна у трајању од једне до пет година.
Што се тиче критике упућене на рачун закључка о генералима и невиности, њој се нема шта додати нити одузети јер, како је већ показано, то је најслабије, односно логички и семантички најнесувислије мјесто у саопштењу УСРС.
Но, руководству СПУС засметала је и крилатица из саопштења њихових колега, а која гласи „Дрина је кичма, а не граница.“ СПУС је у њој видио оспоравање државних граница Босне и Херцеговине, из чега се може закључити да руководство СПУС-а не познаје укупни семантички садржај појма границе и своди га искључиво на географско-административни појас између двије државе.
Граница, односно раздјелница, међутим, може бити и духовна, идеолошка, културолошка, цивилизацијска, језичка… а предметна крилатица присутна је као идеја много дуже од једног вијека, још од времена између аустро-угарске окупације и Анексије Босне и Херцеговине, када је окупациона управа под вођством Бењамина Калаја настојала да Дрину претвори у својеврстан “санитарни кордон” између БиХ и Србије.
Премда је и тада постојала државна граница Дрини, она је у визури српског народа већ тада била кичма која спаја а не граница која раздваја. А онај ко је способан да стварност сагледа нешто шире и дубље, схватиће да је она кичма, а не граница, и за бошњачки народ, који такође живи с обје стране те плаховите ријеке.
Ништа од свега тога не доводи у питање административно државну границу Босне и Херцеговине и Србије која се протеже дуж тока Дрине, а да су мало боље овладали језиком и семантичким валерима, то би разумјели и руководиоци СПУС. А уз то би разумјели и да државну границу, а поготово оне које се протежу у сфери идеја, не могу угрозити студентске асоцијације, као што оне не могу ни одбранити ту границу
Студентарија из оба ентитета, неспособна да схвати да је међуентитетска линија такође “кичма, а не граница”, очито има неку инфантилну потребу да себи придодаје већи значај и већу моћ него што их заиста посједује.
Умјесто да размјењују несувисла саопштења, боље би им било да загрију столицу и попуне рупе у знању, превасходно оне које се тичу логике и језика, дакле мишљења и говорења, јер без тога сутра ће постати само посједници диплома, али не и аутентични академски грађани, јер без владања мишљењем и говорењем они ће остати неспособни и да схвате своје науке и да њихове плодове пренесу друштву.
Било би заиста трагично по ову земљу, њене народе и њено друштво, да ова генерација студената изњедри још само једног Раму Исака, а камоли више њих, јер нико не може имати користи од полуинтелигента који се скоро свакодневно размеће својим дипломама, а притом није у стању артикулисати реченицу, нити одговорити на питање шта је уствари студирао.
Драги студенти и из Српске и из Федерације, немојте бити Раме Исаци. А немојте, вала, бити ни Додици. Можете ви боље од тога, треба само мало да се потрудите и да одбаците робовање паролама и флоскулама. На крају крајева, то себи и дугујете као будући академски грађани, а пароле, флоскуле и општа мјеста оставите политичарима, борачким удружењима, партијским пропагандистима и полусвијету који своје незнање и своју отупљеност свједочи по друштвеним мрежама.
Осим тога, у цвијету сте младости, пред вама је заснивање породица и добијање потомства. Зашто би, зарад ваше инерцијске оданости политичкој, идеолошкој и пропагандној покварености, сутра ваша дјеца ишла да пуцају једна на друге. Ако им желите бољу будућност, па потрудите се да је изградите, ко је позванији да то учини од будућих академских грађана.
