Пише: Јанис Варуфакис
„Само опасни фанатици не пристају на компромис“, говорила је моја мајка. Зато сам неколико деценија касније у владу ушао спреман на компромисе. То је ниска цена коју ћу платити, мислио сам, да бих мало олакшао живот напаћеној већини која је гласала за нас. Ипак, и даље ме је мучило тешко, у таквим ситуацијама вероватно најважније питање: да ли је могуће правити компромисе и не компромитовати се? Који појединачни компромис ће ме превести на мрачну страну? Месецима сам трагао за одговором, док ми се једног дана није указао.
То је енигма која води у парадокс. С једне стране, покушаји да се препозна онај један преломни компромис залудни су исто као покушаји да се пронађе она једна длака чији нас је губитак увео у братство ћелавих. С друге стране, као што је један поглед довољан да покаже да припадам братству ћелаваца, један поглед на Ендија Бурнхама, и огромну већину европских лидера левог центра, показује да су сви компромитовани. Моје питање остаје актуелно.
Али у ком тренутку компромис прераста у издају? У ком тренутку практиковање вештине разумног попуштања доводи до издаје сопственог бирачког тела – чак и пристајања на подлост? Знају ли зликовци уопште да су зликовци? Да ли су свесни оног тренутка када их је каскада компромиса коначно избацила с терена моралног поступања? Не верујем. Способност људске душе да рационализује чак и најподлије изборе практично је безгранична. Готово да нема ужаса које људи чине једни другима који се не могу правдати начелом мањег зла.
Јанис Варуфакис: Марксистичка економија у доба вештачке интелигенције
Призовите дух Видкуна Квислинга или његовог грчког колеге Георгиоса Тсолакоглоуа и питајте их зашто су прихватили да буду марионетски нацистички премијери у Норвешкој и Грчкој. Одговориће да би то „свакако неко урадио“, па зашто онда то не би били они: рећи ће да је саучесништво прихватљива цена ако то помаже да се макар шачица земљака заштити од нацистичке претње. Такве рационализације су бесмислене у ретроспективи, што нас враћа на изворно питање: у ком тренутку низ компромиса чини човека компромитованим?
Био је фебруар 2015. када сам упознао непатворену баналност компромитованих лидера европског левог центра. Ту баналност додатно је наглашавао оштар контраст између тих испразних људи и Волфганга Шабуела, конзервативног немачког министра финансија и европског првосвештеника строгих мера штедње. Био је немилосрдан, али уверљив; аналитички нејак, али интелектуално доследан себи; груб и истовремено умирујуће самоуверен. Говорио је нечувене ствари, на пример: „не смемо дозволити да резултати избора утичу на економску политику Европе“. Али био је отворен у својим наступима и одавао је утисак да свет описује управо онако како га види.
Онда су почели мучни разговори с лидерима левог центра.
Први је био Мишел Сапин, француски министар финансија, дугогодишњи кадар Социјалистичке партије. Пошто ме је дочекао као брата по оружју, похвалио моја мишљења о мерама штедње и обећао да ћемо се „заједно борити“ да Европу поново изведемо на „пут раста“, повео ме је на конференцију за новинаре. Тамо се све у тренутку променило. Нестали су братство, заједнички циљеви и осуде мера штедње. Уместо тога, оптуживачки је махао прстом према мени и хвалио „дисциплину“ и стезање каиша с више ентузијазма него сам Шабуле. Када смо остали сами, одмах се вратио онај другарски тон. Прекинуо сам га, погледао у очи и питао: „Ко сте ви и шта сте урадили с човеком кога сам упознао пре сат времена?“
Низ депресивно сличних сусрета наставио се неколико дана касније у Берлину. Прво са Сигмаром Габриелом, лидером немачке Социјалдемократске партије (СПД), а затим с делегацијом парламентараца који су представљали немачке Зелене. Најтужнији део тих састанака није било оно што су говорили, већ то колико је било очигледно да не мисле ништа од онога што говоре. Одсуство било каквог става у њиховом баналном наклапању разоткрило их је као интелектуалне бескичмењаке. Ничега ту није било, ни судова с којима се саговорник може слагати или не слагати, ни аргумента који се могу логички побијати.
Одлазећи с тих састанака питао сам се како смо ту завршили. Како је СПД, странка с историјом трансформације Немачке у функционалну социјалдемократију, завршила с лидером довољно баналним и испразним да се потчини једном Шабулеу? Како су Зелени, који су нас седамдесетих година извукли из саучесништва у екоциду, завршили као папагаји који упорно понављају досадне и токсичне исказе?
Према мојој теорији о продуженом самоубиству левог центра, почетак овог процеса треба сместити у 1971. годину, када је Бретон Вудс ликвидиран Ниxоновим шоком. Пре тога су европски и британски социјалдемократи имали улогу посредника. Када би ушли у владу, окупљали су индустријске и синдикалне лидере око стола да се договоре: део индустријских профита усмераван је на финансирање државе благостања, а део се враћао радницима кроз боље плате и услове рада. Међутим, с окончањем аранжмана из Бретон Вудса, новац и моћ су се преселили из света индустрије у свет финансија.
Већ позних седамдесетих, окупљање посусталих индустријалаца и лидера све слабијих синдиката око истог стола више није имало смисла. У свету којим су владали банкари и трговци једина смислена погодба била је она између министара и финансијера. То је била фаустовска погодба. Тони Блер у Лондону, Жакез Делорс, прво у Паризу, затим у Бриселу, Герхард Шредер у Берлину… Сви су банкарима дали дозволу да раде шта год пожеле у замену за крупније мрвице с њиховог стола којима ће финансирати државу благостања и, да се не заборави, сопствене изборне кампање. У тој улози је социјалдемократија допузала до финансијског слома 2008. године.
Када су на јесен 2008. банке пропале, социјалдемократи на власти нису знали шта их је снашло. У недостатку аналитичких капацитета потребних да се схвати механизам краха, без моралне кичме потребне да се стане на пут финансијерима, одлучили су да спасу не само банке него и банкаре. Резултат је била штедња за масе и „социјализам“ за банкаре, колапс инвестиција и економски пад без краја. Од тог тренутка социјалдемократија клизи у изборни, етички и политички заборав.
Писао сам о томе у књизи Глобални Минотаур, 2011. године. Али једно је развијати теорију, а друго читати је с лица лидера левог центра 2015. године: пораз, компромис, баналност. Сећам се осећаја када је авион узлетео из Берлина, носећи ме назад у Атину, у парламент у ком је нацистичка партија већ била трећа по снази захваљујући незадовољству изазваном годинама безумне центристичке штедње. Онда сам се сетио Фионе.
Сетио сам се како ме је 1980. године преслишавала на бучном састанку студентског синдиката на Универзитету у Есексу. Била је постдипломац на антропологији и веровала је да сви, и левица и десница, раде на истом пројекту: грабе моћ где год је има. Фиона је страховала да левичари попут ње и мене, људи којима није дата моћ у Ситију или Вајтхолу, траже моћ у студентским синдикатима, социјалистичким групама, чак и феминистичким организацијама. Њени оштри напади били су системски, а не лични, па смо постали пријатељи.
Можда годину касније, нашао сам се на неком од тада бројних скупова против Маргарет Тачер. Тамо се затекла и Фиона. Била је најављена као говорница. Пошто је издржала два сата досадних предавања о друштвеном и индустријском вандализму актуелне владе, изашла је за говорницу. Била је величанствена:
„Слушајући претходне говорнике помислила сам: ’Радије бих слушала Меги Тачер!’ За разлику од вас, она схвата шта се догађа. Живимо у револуционарном тренутку. Послератно примирје у класном рату је завршено. Ако желимо да одбранимо слабе, не можемо наступати дефанзивно. Као и она, морамо се борити за рушење старог система и увођење нечега сасвим новог. То неће бити њен дистопијски систем, али свакако ће бити нешто ново. Док ви превијате лешеве, она копа гробове. Ако будем морала да бирам између вас и ње, увек ћу изабрати њу. Чудовишна каква јесте, она бар схвата субверзију. Ви субверзију не бисте препознали ни да вас нападне мотком“.
Те речи су ми се вратиле на оном авионском лету 2015. године. Подсетиле су ме зашто мислим да су састанци са Шабулеом много кориснији од сусрета с лидерима левог центра који „превијају лешеве“ док Шабуле „копа гробове“. Поред задовољства разговора с људима који мисле оно што говоре, ту су и други краткорочни и дугорочни разлози зашто ја, као поносни левичар, радије преговарам са самоувереним десничарима него с губитницима с левог центра.
Уместо компромитованих псеудо-напредњака који превијају ходајуће рањенике, радије бих на власти видео Нормана Тебита који им бешћутно поручује да „ураде нешто корисно“. Усправна левица која држи до себе одговорила би му да су банкари, шверцери и олигарси они који треба да почну да раде нешто корисно. Нажалост, компромитована левица то не чини. Уместо тога, она у срцима угрожене већине распирује лажне наде празним обећањима да ће се борити за њих. Те наде се ломе о камење стварности. И онда? После губитка вере у десни и леви центар, бирачи немају коме да се окрену осим демагозима и њиховим обећањима да ће их учинити „поново великим“, да ће подићи ограде на границама, припремити се за рат против измишљених непријатеља, побринути се за „друге“: муслимане, Јевреје, инвалиде, тамнопуте људе који „загађују“ генетски пул.
Нова влада Андyја Бурнхама је добар пример. Пошто је ушао у Даунинг стрит 10 на таласу нове наде, његова неспремност да уђе у сукоб с олигарсима одговорним за стагнацију Британије донеће још један буџет који ће додатно оптеретити већ преоптерећене и казнити најслабије. То ће фашистима отворити пут до сломљених срца већине. Да ли ће то бити Реформистичка странка, Обнова Британије или нека још радикалнија торијевска странка, показаће време.
Наравно, лидери левог центра ме нападају због неспремности да их подржим, приказују ме као корисног идиота деснице. Одговорио бих да је дужност левица да остане у опозицији докле год се не сабере, док не изгради темељан план и не добије мандат за свргавање олигарха и спровођење једне функционалне, прогресивне агенде. Боље је остати у опозицији која одржава у животу истинску наду док десничарски естаблишмент дивља на власти, него даље компромитовати левицу узимањем власти лажним обећањима која ће засигурно угасити сваку наду и произвести постмодерне верзије фашизма.
То су мисли које су ме само шест месеци после полагања заклетве навеле да поднесем оставку, мада сам знао да ћу бити демонизован и одгурнут на политичку маргину. Заправо није тешко. Сећате ли се питања које ме је мучило од првог дана на новом послу? Да ли ћу препознати онај фатални компромис који ме преводи у земљу корумпираних?
На крају није било тако тешко приметити га. Тренутак је дошао када ми је саопштено да имам избор: политичка каријера у замену за потпис на захтеву за огроман нови кредит (који би држава користила да се претвара да отплаћује дугове), кредит одобрен под условом да се још једним пакетом мера штедње 80% мојих суграђана гурне у дугорочно дужничко ропство. Нисам потписао. Већина мојих колега у левичарској влади јесте. Резултат? Сириза више не постоји, подивљала десница доминира, а фашистичка десница је све јача.
У крајњој инстанци, компромитована левица убија наду и отвара пут реакционарима најгоре врсте. Боље је бити поштена опозиција десничарима на власти него производити нова чудовишта политикама компромитоване левице. То није одустајање од тежње да се стекне власт. То је само примена једноставног правила: једини компромис вредан труда јесте спремност на одрицање од власти пре него на одрицање од будућности сопственог народа.
Извор: Пешчаник
