Пише: Јанис Варуфакис
Када је Кина одлучила да прихвати капитализам, на свим водећим кинеским универзитетима уведени су стандардни западни уџбеници економије да би се правилно обликовао начин на који студенти размишљају о економији. „Већина мојих колега не верује у марксизам“, признао ми је професор с једног од најбољих кинеских економских факултета. „Само незнатна мањина још озбиљно схвата Маркса“.
Тако је било пре две године. Данас АИ револуција оживљава марксистичку економску мисао у Кини.
Кинески марксисти су дуго страховали да ће капиталистички заокрет земље на крају гурнути Кину у „рентијерску замку“, ону у којој се северноатлантске економије већ налазе: симптоми су инфлација цена имовине, нагло успоравање, стагнација, деиндустријализација и друштвена турбуленција. Када конкуренција очекивано обори профитне стопе у производним секторима, за инвеститоре који траже што већи принос уз што мањи ризик много привлачнија инвестиција је имовина која доноси ренту.
Потера за рентом изазива брз раст цена имовине и преливање богатства из индустрије у рентијерски сектор. Рентијерска замка уништава индустријску производњу и пустоши некада поносне индустријске регионе, попут севера Енглеске и америчког средњег запада.
Кина се већ приближила рентијерској замци колапсом грађевинске компаније Evergrande – што је био врх спекулативног леденог брега који умало није потопио кинеско економско чудо. Али лојалисти међу кинеским експертима одбацују таква страховања, уверени да кинеска држава, за разлику од оних на западу, зна како да усмерава инвестиције да избегне рентијерску замку. Радо говоре о успесима као што су експлоатација ретких минерала, зелена енергија, електрична возила, ултрабрзе железнице, микрочипови и, одскора, вештачка интелигенција.
Мањина кинеских економиста – то су они који су остали верни марксизму – страхује да кинеска држава, колико год да се досад показала компетентном, неће успети да реши овај проблем. Почетком 2025. неколико њих ми је потврдило да огроман трговински суфицит Кине виде као производ погубног класног рата који се води против кинеске и западне радничке класе, рата у ком су једини победници кинески и западни капиталисти.
Уколико кинеска капиталистичка класа у настајању настави да својих око 170 трилиона јуана (25 трилиона долара) акумулираних вишкова усмерава у куповину имовине, Кина не може избећи замку. Ако, с друге стране, вишкове усмери у иностранство, рецимо, земље БРИКС+ или афричке земље, Кина ће се, као и западне земље пре ње, претворити у рентијера који извлачи вишкове из земаља у развоју – што се Марксу вероватно не би допало. Такође, ако наставе да шаљу вишкове у иностранство, кинески улагачи ће једног дана схватити, као и Немци пре њих, да су изложени хировима иностраних дужника – што је такође непривлачна перспектива.
Исти осећај нелагоде обузима кинеске марксистичке економисте када слушају уобичајене препоруке, углавном англосаксонских економиста, да Кина треба да повећа домаћу потрошњу – приватну и јавну – и тако избегне рентијерску замку. Кинески марксисти не мисле да конзумеризам може трајно решити проблем рентијерске замке. „Читао сам Галбраитово Друштво изобиља и знам да је трка на путу конзумеризма посебна врста пакла“, рекао ми је један од њих.
Да бисмо схватили како су кинески роботи којима управља вештачка интелигенција помогли марксистичким економистима да се врате у расправу, морамо се сетити основног начела марксистичке економије: економска вредност се ствара искључиво људским радом. Вредност виџета одражава минимално радно време потребно да се виџет произведе на актуелном нивоу технолошког развоја и знања. Капиталисти не могу извлачити вишак вредности из машина – већ само из људских бића. Индустријске машине су неизмерно корисне, али оне заправо само преносе вредност коју су у њих уградили људи који су их направили.
Почевши од проналаска парне машине, кроз постепену замену људског рада радом машина, вредност робе је опадала, профитне стопе су се смањивале и ризик рентијерске замке се продубљивао. Није прошло много времена, а капитализам је био принуђен да ратовима смањује понуду радне снаге или обара цену рада великим кризама да би повратио могућност екстракције вредности. То је стандардна марксистичка критика капитализма.
Кинески марксисти верују да се у Сједињеним Државама то данас дешава с обновљеном снагом, захваљујући новим технологијама. Силицијумску долину не интересује материјална производња, али је опседнута изградњом АИ агената које ће као пружалац услуга изнајмљивати појединцима и компанијама. Док амерички сектор услуга одбацује људски рад и губи способност генерисања вишка вредности, амерички технолошки господари извлаче све већи део вишка вредности из материјалне производње коју АИ оставља релативно непромењеном. Проблем рентијерске замке у Америци се продубљује, баш као и неједнакост, популизам и друштвени сукоби.
С друге стране, кинеске АИ компаније се фокусирају на материјалну производњу и развој индустријске роботике за производњу добара, чак и поврћа. Читави ланци снабдевања су аутоматизовани, као и сам процес пројектовања производног процеса.
Такође, прихваћена АИ решења нуде се у облику отвореног кода и доступна су и најмањим кинеским произвођачима уз занемарљиву накнаду. То није технологија која пружа конкурентску предност само Форду или Џобсу. У настајућем кинеском индустријском АИ моделу кинески марксисти виде материјалну основу за укидање саме вредности!
Када се неопходно радно време у свим индустријама сведе на нулу, наступиће доба изобиља и нагли пад разменске вредности роба. Остаће њихова огромна употребна вредност и корист коју доносе. Богатство се више неће усмеравати на подизање цене имовине, рентијерска замка ће нестати с видика и отвориће се поглед на неку будућу Кину која неће морати да извози да би одржала унутрашњу равнотежу.
Важнија поента, коју кинески марксисти наглашавају, јесте то да капитализам не може преживети велики скок који доноси вештачка интелигенција. С времена на време капитализам мора производити кризе и ратове да би опстао. Али Кина није ограничена старом логиком капиталистичке акумулације богатства. Пошто оперише у систему државног капитализма, који дугорочне циљеве претпоставља краткорочној добити, може дозволити себи да аутоматизацију изведе до логичног краја, не страхујући од пада профита. Способна је да апсорбује шок, прерасподели добит у облику јефтиних и висококвалитетних добара и услуга, и обезбеди материјалне предуслове за свет слободног удруживања у ком се производи према способностима и распоређује према потребама. Свет у ком држава, пошто је изградила комунистичку утопију, може да увене.
Чак и ако су кинески марксисти у праву, остаје неколико тешких питања: када стигнемо у доба сингуларитета продуктивности, хоће ли кинеска држава заиста осигурати да се добра и слободно време које ће људима приуштити АИ роботи, искористе тако да то омогући истински људски процват? Хоће ли заиста својевољно увенути и отпасти? Или ће произвести паразитске елите које ће користити вештачку интелигенцију за лично богаћење, као што већ чине у Силицијумској долини?
Извор: Пешчаник
