Пише: Јанис Варуфакис
Одисеја Кристофера Нолана поставила је Хомеров еп у епицентар популарне културе, што је подвиг достојан дивљења. Многи су ме позивали да напишем приказ филма. Одбио сам све понуде. То што сам Грк не даје ми привилеговану позицију за тумачење дела које је путовало кроз много векова и језика да би освојило машту странаца. Оно данас припада свима. За сада сам спреман да употребим неколико Хомерових и Ноланових тема да бих се осврнуо на савремена збивања која ме прогањају и не дају ми да заспим.
Од наших све малобројнијих академских публикација до друштвених мрежа, свуда се води битка технооптимиста и технофоба. Да ли је ефикасност важнија од правичности? Хоће ли нас вештачка интелигенција ослободити или поробити? То су дебате које се врте у круг и углавном само јачају већ прихваћене ставове, не доносећи никакве нове увиде. Можда у размишљањима на ту тему не би било лоше да се окренемо античким прецима који су знали понешто о томе како се стиже до суштине ствари.
У средишту Хомерове Илијаде је прича о дуготрајном штрајку. У 18 од 24 књиге епа, Ахилеј, најбољи грчки ратник, одбија да узме оружје у руке. Одбија да изађе из шатора и придружи се борби јер је бесан на Агамемнона, краља Ахејаца, свог надређеног. Побеснео је после посете Одисеја који му је донео краљев едикт о одузимању плена из претходних окршаја с Тројанцима. Хомер нам представља Одисеја не као лукавог јунака, већ као гласника – слугу ауторитарног краља. Тек након што му Тројанци убију најбољег друга, Патрокла, Ахилеј ће императив освете Тројанцима поставити изнад сукоба с Агамемноном, прекинути штрајк и изаћи из шатора на бојиште.
У том тренутку, Ахилејева мајка, Тетида, моли Хефеста – јединог корисног становника Олимпа, бога производње – да направи нови оклоп за њеног потомка. Хефест, кога је Тетида задужила водећи рачуна о њему док је био избачен с Олимпа, баца се на посао у својој вулканској ковачници. У ватреној тами кује импресиван штит, кацигу, оклоп и штитнике за потколенице. Штит заузима централно место и пажљиво је украшен призорима земаљског живота, рата, мира, космоса и човековог рада: одраз људског света. То није обичан ковачки производ, већ божанско дело, обдарено моћима недостижним за смртне коваче. То је божански дар, а не производ људског рада или интелигенције, и треба да нас подсети да су истински дарови непроцењиво вредни.
Онда следи прелаз на Одисеја десет година касније. Ахилеј је мртав. Највише је допринео пустошењу Троје, мада је Одисеј тај који је задао завршни ударац подвалом у облику коња – још једним поклоном који доноси пропаст великом граду. Нолан приказује Одисеја на мукотрпном путу повратка као човека оптерећеног кајањем, прогоњеног кривицом због начина на који се односио према пораженим Тројанцима, мученог разумљивим осећајем кривице преживелих, човека кога притискају сећања на другове који су нестајали један по један на дугом путу до обала Итаке. Постоји још једна епизода која је могла увећати Одисејево морално бреме додатном и заслуженом кривицом, али Нолан је изоставља; то је прича коју Овидије уводи у канон као додатну муку за човека већ прогоњеног бројним духовима прошлости.
После пада Троје – преноси Овидије у Метаморфозама – грчки победници су морали да реше спор између Одисеја, главног стратега, и Ајанта, најстрашнијег ратника на копну. Који од њих двојице ће отпловити кући с Ахилејевим божанским оклопом? Пошто директни преговори нису успели, грчки поглавари су сазвали суд и заказали надметање, не мачевима већ речима, у ком је награда много већа од оружја.
Ајантов аргумент је једноставан. Више се борио, више је крварио, више убијао. И бољи је у руковању тешким оружјем. Никада се није скривао иза лукавстава или преваре. За разлику од Одисеја који је покушао да глуми лудило да би избегао одлазак у рат, Ајант се спремно одазвао позиву. Заслужио је Ахилејево оружје својом неукаљаном храброшћу и врлином, као и вештином у његовом коришћењу.
Одисеј је прво запањио све присутне признањем да је Ајант заиста храбрији и кориснији у борби прса у прса. Али онда се оставио правичности и храбрости да би се окренуо делотворности. „Ко је најбоље служио Грцима?“, упитао се наглас. Он је тај који је помирио посвађане поглаваре, увукао се у Троју као шпијун, смислио тројанског коња. Снага без лукавства, закључује, није ништа више од просте силе. Победу је донела његова домишљатост, а не Ајантова снага.
Када је суд одлучио да Ахилејево оружје припадне Одисеју, Ајант се бацио на сопствени мач, неутешан у срамоти коју није могао да поднесе. Тако је Ајантов леш још један додатак низу бројних Одисејевих разлога за горко кајање који ће га мучити на путу до куће и претворити га, у Нолановој интерпретацији, из самоувереног и предузетног актера у интроспективног, сумњичавог, али гледаоцима ближег јунака, човека који тежину судбине других људи носи на себи као олово ушивено у поставу огртача.
Али како све то резонира са савременим светом? Прича нуди неколико увида на које треба обратити пажњу. Прво, показује нам како се одређује вредност ствари. Данас нам за решавање спора не би био потребан савет поглавара, па ни сукобљавање моралних аргумената – довољна би била раскошна аукција коју би организовао Sotheby’s или Christie’s. Чињеница да би то сви прихватили као нешто најприродније показује колико нам је махнита комодификација поткопала способност препознавања вредности које се не могу свести на дубину новчаника.
Други важан увид је да сукоб насликан Ајантовим позивањем на правичност и Одисејевим истицањем делотворности и данас траје. Тек што неко предложи повећање пореза на богатство, не би ли се у наша друштва вратила макар трунка заборављене правичности, бранитељи богаташа потежу Одисејев аргумент: „Ко боље служи државном трезору тиме што остаје у земљи? Ултра-богати или сиротиња која ионако никуда не може да оде?“
Трећи увид се стиче подробнијим испитивањем клице раздора у Хомеровим и Овидијевим причама. Шта је плен чије је одузимање изазвало Ахилејев бес? То је Брисеида, Тројанка коју су Грци отели заједно с другима, а онда је као робињу поклонили Ахилеју. Када је Агамемнон морао да се одрекне једне од робиња да би умирио Аполона, изабрао је Брисеиду – због чега је Ахилеј ступио у штрајк. Хомер приказује Ахилејов бес због крађе имовине – имовине која је могла бити амфора доброг вина или престрављена жива жена.
Да ли смо данас ишта бољи? Пре него што честитамо себи на супериорности у односу на примитивне Грке, било би добро да критички испитамо нашу судбину. Поред успона маносфере која немилосрдно оживљава патријархалне представе о жени као облику имовине, френетична комодификација је произвела смешна уверења да је вода роба као и свака друга, да су студенти потрошачи, да је тржиште електричне енергије одлична идеја, да је сумњиво трговање емисијама угљеника ефикасан начин за декарбонизацију атмосфере и тако даље.
Ту је и друга клица раздора: Ахилејев оклоп. Заседање савета је била само представа. Одлука је била донета унапред, упркос Овидијевим покушајима да је прикаже као неизвесну. Агамемнон и поглавари су унапред одлучили, као и данас када се организују јавна саслушања и бучне парламентарне расправе да би се произвели исходи који су већ одлучени негде другде. Богови дају оружје, земаљски моћници га деле. Да ли то звучи познато? Можда превише учитавам у Овидија и Хомера, али саслушајте ме.
Пред нама су капитална добра која је исковао Хефест. Нису настала напорима смртника. Потичу са Олимпа. Такви дарови смртницима који их се докопају дају моћи несразмерне средствима уложеним у њихово стицање. У случају Ахилејевог оружја, оно је божански произведено средство уништења. У неким другим приликама, када нам је Прометеј поклонио ватру, дарови богова су били средства за производњу. У сваком случају, смртници се за њих боре на живот и смрт.
Вратимо се сада у нашу будућност. Хајде да на место Хефестовог оружја поставимо капитал у облаку: то су алгоритми иза Амазонове Алеxе и, однедавно, велики језички модели који покрећу АИ ботове. За разлику од Ахилејевог оклопа, та магична оруђа нису искована божанским моћима већ нашим колективним радом: свака куповина коју обавимо, свака реченица коју напишемо, свака слика коју тагујемо, сваки линк на који кликнемо, свака исправка коју понудимо боту који нас је обучио да га подучавамо. Ми смо исковали оклоп, сви заједно. Али га не користимо. Користи га – независно од тржишта, од било каквих избора или поступка набавке – шачица компанија које поседују алгоритме и центре за чување података. Власници капитала у облаку су данашњи Агамемнони који издају едикте са олимпијских висина, док ми стојимо испред шатора и чекамо.
У старом капитализму експлоатација је бар била заогрнута формом тржишта. Продавали смо радну снагу на пијаци, што је формално личило на размену између равноправних учесника – мада се та формална слобода распадала оног тренутка када прођемо кроз капије фабрике и схватимо да ће нас, као што каже Марксов вампир, цедити „до последње тетиве која се може искористити“.
Овидијева прича о заседању савета само је лепо упакована одлука коју је Агамемнон већ донео, исто као што је представљање достављача као слободних „сарадника“ покушај да се њихов прекарни положај прикаже као слобода избора, чак и као манифестација предузетничког духа. Технофеудализам, систем у ком данас живимо, одбацује чак и ту фикцију. Не постоји тржиште за оно што Амазонов алгоритам одлучује да вам прикаже, нема тржишта за суд друштвене мреже о томе како данас треба да се осећате. Постоји само едикт – Агамемноново „покори се мојој жељи“ – који сада уместо краља издаје машина која нам дели препоруке, апсурдно одевена у језик персонализације. Нисмо далеко одмакли од Хомеровог шатора; само смо Агамемнону предали фарме сервера и АИ агенте и назвали то прогресом.
И овде поново стижемо до најстаријег трика слободе. Слобода, већ дуго тврдим, не може бити дефинисана као ограђена зона која искључује било какву доминацију. Зато што се тако занемарује ко је ограду изградио и чињеница да је њена изградња и сама облик потчињавања. Силицијумска долина је усавршила ограду. „Слободни“ сте да затворите апликацију, да одбијете колачиће, слободни сте да напустите платформе на којима се одвијају ваша пријатељства, ваши послови, читаво ваше друштвено постојање – слободни онако како је путник кроз пустињу слободан да не купи воду од јединог трговца који је продаје. То није слобода, то је кметство огрнуто језиком избора. Тржишна размена је уступила место дигиталним феудима, а њихови господари не намеравају да преговарају.
Што нас доводи до домаћинства које Одисеј жели да поврати. Нолан каже да је намера његове Одисеје била да гледаоце упозна са страхотом и достојанством ностоса — дуге, понижавајуће, лукаве борбе да повратимо оно што је наше након што је свет, у тренутку нашег одсуства, одлучио да се слободно послужи. Док је Одисеј одсутан, просци се не задовољавају удварањем Пенелопи; они троше имање, кољу стада, пију вино и третирају туђе стечено богатство као ничије само зато што власник није присутан да се успротиви. То је управо оно што се десило с нашом имовином, с нашим заједничким добрима – с нашим текстовима, нашом пажњом, нашим заједничким креативним и интелектуалним производима. Изградили смо имање и после тренутка непажње схватили да га неко прождире. Просци нису лопови који се крију у ноћи. Сами смо позвали платформе да уђу унутра, а оне су се побринуле да све подесе да се осећају као код куће.
Одисеј нуди два оружја за ту борбу, и оба су дуго била предмет мог дивљења. Прво је лукавство моћније од силе: он преживљава сусрет с Киклопом називајући себе „Нико“ – идентитет је стратешки ускраћен – а наша економија данас тражи управо супротно, да предамо своје податке, сведене на корисне грануларне детаље, системима који профитирају од тога што нас познају боље него што сами познајемо себе. Друго је коришћење спољашњих ограничења уместо ослањања на веру у сопствену снагу воље: Одисеј је успео да се одупре сиренама управо зато што није веровао сопственој одлучности, па је изабрао да га вежу за јарбол брода – као споља наметнути облик уздржавања, јер сам разум није довољан да се супротстави заводљивој песми. Бескрајно скроловање је песма наших сирена. У том такмичењу нико није победио снагом воље; можете победити, ако будете имали среће, тако што ћете се везати за нешто чврсто изван сопственог ја: за прописе, колективну акцију, јарбол моћи јавног мњења, а не за услове коришћења које прихватате једним кликом. Појединац је немоћан против алгоритма; само заједница, уједињена, има изгледа.
Што ме доводи до лекције скривене у старом, полузаборављеном увиду да је сваком експлоататорском друштву и сваком режиму расподеле потребна прича која ће учинити да принуда изгледа поштено и разумно. Хомер и Овидије су изградили причу древног света; тржиште је то обавило за стари капитализам; сада је алгоритам ангажован да напише причу за технофеудализам. Задатак пред нама није да освојимо Ахилејев оклоп тако што ћемо надмашити Одисеја. Нити је то стицање права, као што је Ахилеј желео, да поседујемо друге људе као да су ствари. Задатак је да коначно приметимо да је утакмица намештена од тренутка када је Агамемнон одлучио ко ће бити судије – и најзад запловимо кући. Јер имање је и даље наше, под условом да будемо довољно лукави да га повратимо и довољно храбри да се вежемо за јарбол и одбранимо од песама које маме у пропаст.
Извор: UnHerd
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
