Japan je energetski najnesigurnija zemlja među velikim svetskim potrošačima goriva, budući da uvozi 99,9 odsto nafte koju troši i stoga preispituje svoje izvore energije nakon svakog velikog energetskog šoka
Pravac kojim Japan nagoveštava da će krenuti jeste udaljavanje od Bliskog istoka, budući da zajedno sa Južnom Korejom i Indijom pokušava da diverzifikuje svoje energetske izvore, što donosi nove izazove bliskoistočnim snabdevačima
Japanski cilj je „osloboditi se te strukturne slabosti“ diversifikovanjem izvora i transportnih pravaca, a mogao bi da objavi formalni plan sa uvoznim ciljevima uz finansijsku podršku iz budžeta
Piše: Havijer Blas
Prevod: Miloš M. Milojević
Među najvećim državama potrošačima goriva, Japan je energetski najnesigurnija. Njegova zavisnost od uvoza je zastrašujuća: uvozi preko 99,9 odsto nafte za svoje potrebe, 99,7 odsto uglja i 97,8 odsto prirodnog gasa. T ako Tokijo stupa u akciju nakon svakog većeg energetskog šoka kako bi preispitao svoje izvore snabdevanja, što ga čini vesnikom svetskih trendova. Na koji nas pravac sada upućuje? Bežite sa Bliskog istoka.
Kuda god Japan da krene, poći će i drugi u Aziji. I zaista, Južna Koreja, još jedan veliki uvoznik energije, već je objavila planove da smanji svoje oslanjanje na bliskoistočne izvore. Indija je manje glasno govorila o svojim namerama, ali ona je pokušavala da diversifikuje izvore još pre početka rata sa Iranom.
Pored toga što stvara ozbiljne dileme za bliskoistočne dobavljače, ova promena je suprotna geografskoj, ekonomskoj i istorijskoj logici. Bliski i Daleki istok su relativno blizu, pa je komercijalno opravdano – posebno kada su troškovi prevoza visoki, kao što je to sada slučaj – da nafta teče iz jednog u drugi region. Tako je bilo decenijama.
Japan svu svoju burad puni iz bliskoistočnog bunara
Uprkos dubokom osećaju energetske ranjivosti nakon izbijanja naftne krize 1974–75. godine, i potom još jedne 1979. godine, Japan je nastavljao da se oslanja na Bliski istok, kupujući više od 90 odsto sirove nafte iz ovog regiona. Uz luksuz koji pruža naknadna pamet, ta politika se može oceniti kao – da pozajmimo izraz od Nobua Tanake, bivšeg visokog japanskog zvaničnika za energetiku koji je kasnije vodio Međunarodnu energetsku agenciju – „greška“.
Zvanična poruka je, naravno, sročena u jednom daleko više diplomatskom tonu. Međutim, ukoliko se čita između redova, postaje očigledno da japanski zvaničnici pokušavaju da ublaže ono što vide kao politički promašaj. Ključno je „diverzifikovanje izvora snabdevanja i transportnih pravaca“, stoji u jednom vladinom dokumentu.
Cilj nije precizno kvantifikovan, ali je uprkos tome jasan: „osloboditi se strukturne ranjivosti usled koje svaka nova nestabilnost i ograničenja u snabdevanju deluju kao uska grla za japanski privredni rast“.
Da budemo potpuno jasni, u dokumentu se takođe podržava izgradnja novih naftovoda kojima bi se zaobišao Ormuski moreuz, što bi omogućilo kupovinu sirove nafte iz, primera radi, Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Saudijske Arabije bez brige o iranskoj nestabilnosti. No, čini se da Japan razmišlja o temeljnijoj promeni u snabdevanju.
Havijer Blas: Deset razloga zbog kojih je cena nafte i dalje ispod sto dolara po barelu
Japanska vlada razmatra ovaj plan, a zvanično saopštenje – koje bi obuhvatilo uvozne ciljeve i finansijsku podršku iz budžeta – moglo bi uslediti pre kraja godine. U međuvremenu, Seul je već odredio kvotu i obavezao se da će udeo nafte iz bilo kog pojedinačnog regiona smanjiti na manje od pedeset odsto ukupnog uvoza. Trenutno, nafta sa Bliskog istoka čini nešto više od 75 odsto uvoza nafte u Južnu Koreju.
Možda Japan još nije u potpunosti uskladio brojke, ali ni on ne čeka da se rat završi pre nego što sprovede promene. U julu, prema poslednjim dostupnim mesečnim podacima, SAD su bile glavni japanski snabdevač naftom, sa udelom od 37 odsto u ukupnom uvozu . Ovaj podatak posebno vredi istaći zato što odražava snagu američke revolucije u eksploataciji nafte iz škriljaca, kao i najnovije poremećaje na svetskom tržištu nafte: Vašington je danas najveći snabdevač Tokija naftom. Meksiko i Latinska Amerika obezbedili su dodatna tri odsto.
Pretvaranje ovih izuzetnih statističkih podataka u održivi tok neće biti lako. Međutim, ukoliko se može osloniti na istoriju kao na vodič, Japan je pokazao da može da izmeni svoju potrošnju nafte kada oseti da mu je ugrožena nacionalna bezbednost. Krajem sedamdesetih godina 20. veka zemlja je trošila više od 5,5 miliona barela dnevno i proizvodila je više od 60 odsto električne energije spaljivanjem sirove nafte i mazuta. Snažnim oslanjanjem na ugalj, nuklearnu energiju i ukapljeni prirodni gas gotovo u potpunosti je istisnula naftu iz svog elektroenergetskog sektora. Do 2025. godine potrošnja nafte u Japanu pala je na najniži nivo u poslednjih pedeset pet godina – ispod tri miliona barela dnevno.
Potrošnja nafte u Japanu blizu je šezdesetogodišnjeg minimuma
Smanjenje zavisnosti od Bliskog istoka bilo bi mnogo lakše ukoliko bi se dodatno smanjila potrošnja nafte u Japanu. Što je manje barela potrebno da se kupi, lakše je da se oni nabave negde drugde. Ukoliko je krilatica sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka glasila „isključiti naftu iz proizvodnje struje“, sledeći cilj mora biti još radikalniji: izbaciti naftu iz saobraćaja.
Japan je svetu podario prvi masovno proizvedeni automobil na hibridni pogon – „Prijus“ kompanije Tojota. Hibridna vozila su od tada ostvarila znatan napredak, doprinoseći smanjenju potrošnje benzina za oko polovinu tokom protekle dve decenije. Međutim, Japan – četvrto po veličini tržište automobila na svetu – zaostaje kada je reč o uvođenju vozila koja koriste isključivo električni pogon. Budući da su prvi razvili hibridne modele, japanski proizvođači automobila nisu tako snažno težili potpunoj elektrifikaciji kao kineski.
Posledica toga jeste da su danas svega dva odsto novih automobila koji se prodaju u Japanu u potpunosti na električni pogon, što je daleko ispod 28 odsto u Evropu, i čak manje od udela u SAD i Kanadi. Međunarodna agencija za energetiku smatra da visok udeo stanovništva koje živi u zgradama sa ograničenim pristupom privatnom parkingu, u kombinaciju sa ograničenom mrežom punjača, sputava prodaju električnih vozila u Japanu. Zbog toga su električna vozila važna poluga kojom bi se mogao smanjiti uvoz nafte, što bi ubuduće olakšalo diversifikaciju. Stoga, uz planove da se finansiraju naftovodi kojima bi se zaobišao Ormuski moreuz, Tokio bi trebalo ozbiljnije da radi na povećanju prodaje električnih vozila, uz usredsređeno proširenje infrastrukture za njihovo punjenje.
Havijer Blas: Za tržište nafte, Ormuski moreuz nije zatvoren
Takođe bi trebalo da pokuša da smanji potrošnju nafte za grejanje. Seoski delovi Japan oslanjaju se na peći na kerozin, što predstavlja izuzetak među industrijalizovanim državama. Ako Tokio uspe da smanji potražnju za benzinom, preostaće dizel i druge sirovine potrebne za petrohemijsku industriju. (Budući da je četvrti najveći proizvođač hemikalija na svetu, Japan je zemlja koja uvozi ogromne količine prerađenih naftnih derivata koji se koriste u proizvodnji plastike i drugih materijala).
Međutim, računica naftnog tržišta je bespogovorna: dobitak jedne strane nužno znači gubitak druge strane. Ukoliko Japan uspe, moraće agresivno da se probija na tržišta koja drugi smatraju svojim – poput snabdevača iz zapadne Afrike ili Amerika, tradicionalna zabran evropskih prerađivača. Proizvođači sa Bliskog istoka morali bi da pronađu nove kupce. Problem je u tome što niko ne želi da poveća svoju zavisnost od bliskoistočne nafte – teško je pronaći makar jedan suprotan primer. To svakako ne bi bio problem koji bi Tokio morao da rešava, ali to je još jedan način na koji bi Japan mogao trajno da izmeni naftnu kartu sveta.
Izvor: Bloomberg
